На данашњи дан 1989. године тијело црногорског господара Николе I Петровића Његоша пренешено је заједно са тијелом краљице Милене и њихових кћерки принцеза Ксеније и Вјере на Цетиње.
Краљ Никола преминуо је 2. марта 1921. године, и био је сахрањен у руској цркви у Сан Рему у Италији. Тијело црногорског владара и краљице Милене сахрањено је 1. октобра 1989. у цркви Рождества Пресвете Богородице на Цетињу, након 73 године изгнанства, док су дан касније сахрањене принцезе Вјера и Ксенија на дворском гробљу пред Цетињским манастиром.
Сам краљ је у свом тестаменту 1917. године је оставио у аманет да у случају његове смрти у изгнанству, његово тијело буде сахрањено у Црној Гори.
– А сада, драги мој Сине, запамти добро ову моју жељу. Ако умрем у иностранству, за вријеме избјеглиштва, нека буде опијело са спроводом извршено према прописима наше Цркве и нека моје тијело буде положено нетакнуто у привремену гробницу, док моји посмртни остаци не буду могли бити пренесени у нашу Отаџбину и тамо сахрањени – стајало је у тестаменту краља Николе.
Црквени обред „Цару јунака” како је гласио надимак краља служио је, сада блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на броду „Сан Марко” у територијалним водама Италије.
Око 30.000 грађана и државни врх у Бару је аплаузима дочекало повратак Николе Петровића у отаџбину.
На путу ка Цетињу, поворка у којој су се налазили посмртни остаци породице Петровић Његош, била је испраћана од страе знатижељних грађана који су цвијећем засипали ковчеге од Сутомора, преко Петровца, Светог Стефана, Бечића, надаље кроз Будву, Грбаљ и Тројицу, све до коначног одредишта.
Краљ је на Његушима дочекан на традиционалан начин, звона са цркве Светог Јована у Бајицама означиле су долазак, а од господара се лелелком опростио Блажо М. Радоњић. Дуж улица у дворцу, гдје је Никола био крунисан за краља, 1910. године.
Свештена служба великодостојника Српске православне цркве и народа, отпочела је у 10 сати пред Цетињским манастиром, а онда је након службе кренула литија.
Ковчези су постављени на лафет који је вукло шест црних коња. Сахрана краља Николе обављена је уз присуство тадашњег митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, потомака, родбине, као и представника династија Романов, Савоја и Карађорђевић и окупљеног народа.
Звона Цетињског манастира и хор са краљевом пјесмом „Онамо, ‘намо” најавили су завршни чин спровода.
Од краља су се говорима опростили Бранко Костић, предсједника Предсједништва СР Црне Горе, у име породице, према црногорској традицији, праунук Никола Петровић Његош, који је нагласио да је испуњен аманет старог краља, након чега се проломио аплауз окупљеног народа. У 15 сати отпочела је посљедња почаст која се одаје државнику и ратнику, топовске салве испаљене под Орловим кршем.
Уз свечани помен ковчези су спуштени у краљевске гробнице, а звона са манастира и Ћипура означила испуњење краљевог предсмртног завјештења и посљедње жеље да се сахрани по прописима наше цркве у своју драгу Отаџбину.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ko gođ neće nagona mu nema,
koga muško srce ne oprema.
Komu opšte dobro nije milo
neka bježi, prosti da mu bilo….
Neka reče kada domu dođe
za nas koji izgibosmo ođe.,
neka nam se ne nadaju kući
mi smo pali prošlos krunišući !
Branili smo Dušanovo Carstvo
ili teško ljudsko dostojanstvo.
———————————–
Kralj Nikola, pred Mojkovačku bitku.
Nije bilo drugo vrijeme nego su se drzali prikriveni svi do jednog ,cast izuzecima kao Joavan Markus!
Drugo, jos je bilo para u Saveznu kasiu i privilegija koje se nijesu htjele izgubiti, ne pricajmo kao da je to bilo prije 200 godina pa nijesmo gledali.Jedan generacija je tih ljudi izumrla a njihovi potomci su samo pokazali vaspitanje dobijeno u drustvu i porodici.Nije Cetinje odjendom tako postalo trebalo je za to vrijeme i ljudi sve da to urade,jedni su pobijeni drugi iselejni treci su htjeli posto poto da se domognu valsti i https://aleksic.files.wordpress.com/2014/05/intervjuc2a0predrag-vukic487.pdf i evo vidimo to sto je danas.