Нека буду шетње

Пише: Бећир Вуковић

Дух језика воли да збија шале, још кад шале народ просије кроз своје ситно сито.

Скренимо пажњу на један обични исказ. Ако народ не настави са шетњама – пропашће. Језик претвара у игру ријечи такозвану теорију како је – здраво шетати – како је шетања – темељ здравља.

Како су почеле шетње, пита ме пријатељ БВ, док крећемо испред Храма. Озбиљно те питам, не збијам шаљу.

Почетак шетње никад не може постати прошлост, а свакодневне шетње никад не престају да буду садашњст (које имају и библијско искуство), па тако, и ове шетње могу постати судбина народа.

Да ли шетње о којима је ријеч, могу наговијестити и једну историјску епиху, која ипак има свој – скривени почетак, али, толико дјелотворан. Тако, и толико акцентован, и дјелотворан. У сваком случају, шетајући, долазимо до кључног питања. Да будемо поштени, питање нас је стигло на самом улазу у Немањин град.

Испада, колико се разумијем у твоју причу, каже ми сапутник БВ, да је неко наредио шетње.
И, јесте.
Али, ко. Ко је наредио шетње, ако није човјек.

Ако је тако, а тако је, да ли човјек може да нареди, и заустави, те исте шетње.

Јасно је да не може, па био то, и главом и брадом, и онај који представља тај народ. Онај, који идеологију заснива на идеологији свог крвника.

Међутим, питање које поставља литија гласи: да ли држава постоји. Како год, народ је против државе.

Ове литије не могу се познати по начину познања стварног свијета (узимајући концепт времена и простора који оквири свијет), нарочито не могу у свијету који тврди оно што Бог није, како је у Црној Гори дуги низ година; нарочито у оваквом свијету фалсификовања: друге ноћи пролазимо поред споменика Ивана Црнојевића црногорског, умјесто – зетског.

Један од најутицајнијих мислилаца нашег времена, Ђорђо Агамбен, каже, да се моћ не урушава онда кад јој се више не указује послушност (или јој се – у цјелости – не указује), него онда кад престане да даје наредбе. (Тако, у мојој интерпретацији, краљ Никола престаје да буде господарем Црне Горе и Брда, од Бадње вечери 1916. године на Мојковцу). Да су послушали свога краља који је нешто закулисно мутио са Аустријом, што се тиче Мојковца, народи пјевач не би пјевао о соколовима, него о кукавицама.

Враћајући се са Мојковца, из Агамбеновог исказа узимамо само дио – у цјелости… Примијенимо га на конкретни случај литија. Литију, која је кренула из Куча, код бившег „Кина кулуре“ обезбјеђивао је извјесни полицајац. Кад је наишла литија, полицајац је скинуо капу (одн. шлем), и, лијепо се прекрстио. И, полицајац је поступио као ратник са Мојковца. Само, што је у овом случају, заповједник из Мојковца. Заповједник, није могао зауставити ни литије у Мојковцу.

Значи – у цјелости – полицајац не извршава наређење свог врховног заповједника. И, сматрајмо, тај полицајац је урадио свој дио посла. У овом случају језик – гест – прописује и морал.

Опет, овнављамо питање: ко је – наредио – полицајцу да се прекрсти. Опет, дух језика, збија шалу. Међутим, није шала, ако му претпостављени није (а вјерујемо да није), наредио да се прекрсти.

Знаш, шта, све је то у реду, и патетика свештеника да се Марко Миљанов родио и трећи пут, али, најважније јесте што су ови протести прелетјели и преко Атланског океана, и раскрилили се широм Европе, и српских војводина, и српских земаља Србије, и Српске. Српско питање у Црној Гори – кружи Европом. Куда је кружио баук, сада кружи бијели двоглави орао. Ово није патетика.

Литије је наредио Онај, који је и наредио – да буде свјетлост.

Бог је наредио: нека буде свјетлост.
И, би свјетлост.

(Из дневника једног обичног шетача)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: