Нека буде борба непрестана!
1 min read
Тајана Потерјахин
Пише: Тајана Потерјахин
Између уобичајених застоја на граничним прелазима и атмосферских непогода које су овог лета попримиле нарав (не)природне катастрофе, Србију је још једном успела да изненади чињеница да Дино Мерлин овде може да прода, и то за само пар вечери, довољно карата да му се исплати одржавање чак три концерта у Београду.
Реакција није изостала. Принуђен на самоорганизовање, део народа је јасно и јавно ставио до знања да не жели Дина Мерлина у својој престоници. Но, други део народа, свиђало се то нама или не, купио је карте за тај концерт. И то је последица свих оних ћутања која претходе побуни, одсуства културне политике и свести о важности постојања националног достојанства код сваког појединца, на духовној и психолошкој равни. Попуштање и помирљивост, немушта промена програма сваки пут када нам се нешто не допада, неизоставно воде у пораз – рат за културни идентитет и национално самопоштовање мора да се води свакога дана, и морају да га воде сви – од појединца до државе. И док појединци још којекако дају знаке живота, институционално ћутање је заглушујуће.
Дино Мерлин, Оливер Драгојевић, Мишо Ковач, Дорис Драговић и остали наведени по истом критеријуму, нажалост, део су наше савремене популарне културе – таквима их, из дана у дан деценијама уназад, упорно чине најпопуларније београдске поп радио станице, РТС ( Ковачу је пре пар година Јавни сервис Србије посветио читаво једно забавно вече), различите певачке емисије такмичарског типа у којима се међу младима непрекидно форсира један превазиђен, уметнички безвредан и национално опасан југословенски музички набој у коме су Сарајево, Загреб или Сплит некакви попкултурни узори…
Верујем да не постоји национално свесни Србин који не осећа стид и бес пред плакатом распродатог Мерлиновог концерта, једнако као пред сценама неукусног пренемагања хрватске певачице лаких нота на обележавању Његошевог рођендана. Покушаји да се згражавање српске православне јавности прикаже као морална паника илузорни су. Није проблем приватни морал певачице, него одсуство било какве уметничке компетенције, али и чињеница да се ради о особи која је не тако давно јавно и приватно вређала српског патријарха. Ових дана у томе је следи некакав „велики господин кошарке“ коме београдски србомрсци здушно аплаудирају, док администратор дели на Северининој званичној страници неписмену подршку „перформансу“ или шта год, коју је написао још неписменији Драган Бурсаћ. Сувишно је напоменути да исти они медији који хране култ „екс ју“ културе афирмишу и ову извођачицу посткултурних радова у музици, тако да не чуди нимало што један део наше јавности и наших сународника нема никакав проблем са цетињским „перформансом“. Њима је Северина свакако ближа него Његош.
И као да то није довољно шамара нашој култури за ово лето, сазнајемо да је Божо Врећо приредио „спектакл“ ни мање ни више него на некрополи на Радимљи. Да, на православном гробљу. Спектакл.
Истовремено, док бивамо обавештени да нас од јесени чека нова верзија Пинковог најгледанијег ријалити програма, након што смо дознали да су се две учеснице претходног венчале у Црној Гори, што је ова телевизија преносила у време породичног недељног ручка, чини се да ипак имамо довољно времена да обележимо страдање Срба у геноцидној акцији чије је само једно име „Олуја“, пре него што поново западнемо у оно дуго ћутање, испуњено углавном осећањима немоћи и пригушеног беса, једног општег стања безизлаза лишеног правих идеја и акција које ће спречити нова национална и културна понижења.
покушај граџанских Срба да се увјек додворавају хрватима је исто као да голом гузицом сједате на жар!
Овако би требало сагледати чињенице, без обзира на порекло наведених певача и певачица, а не кроз, за мене, лажни патриотизам неког који није нашег порекла – у наше време нико није волео крештави глас и завијање Оливера Драгојевића, без обзира је ли српског порекла или хрватског, био је певач лаких шлагерских нота, а подигли су га за добре паре наши ,,музиколози“. Већину његових песама кад отпева добар певач звуче много боље него у његовом извођењу; Мишо Ковач је осредњи хотелски певач са тераса, а исто је све као са Оливером и, коначно, у наше време, спрдња од певања је оно што приказује хоџа Дино Мерлин, завијање, крештање уз смешно кретање и поскакивање на сцени. Иста прича као и за ову двојицу. О Северини не бих трошио речи, јер она има само две песме које нешто вреде, све остало је ван домета праве музике. Шта очекивати од нових Београђана који су направили Београд на води, уништили железничку и аутобуску станицу, који слушају из Црне Горе неког Шака и Дада Полументу, неку Анчи, Јадранку, неког Кема, из Крајине неког Бају Книнџу ( чуј Книнџа, човек метар и жилет, тобош патриота, а кћерка му у Америци, који уз све то не уме да пева, иако Крајина обилује добрим певачима), који гледају Задругу и Парове, који богате лоше певаче и певачице, лажне писце, академике… Упоредите ове са Душаном Јакшићем, Мишом Јовићем, Надом Кнежевић, Мајом Оџаклијевском, Лолом Новаковић, Бобом Стефановићем, Крстом и Тихомиром Петровићем, Ђорђем Марјановићем, Драганом Стојнићем итд
Sveobjektivni Srbi misle da ce ih drugi voljeti ako se pokazuju pošteni, prijateljski, svetskogradjanski, dobronamerni, nesluteci da ih drugi na tom samo iskorišcavaju da bi njihov šovinizam nad Srbima sprovodili !.
Poštujte tudje do jedne mjere Srbi, ali volite svoje do nebesa !!!.
Одлично, Татјана.