• Култура

Неће нас ово излијечити од похлепе и трке за положајима

1 min read

5 година ‎ ИН4С

фото: А. Васиљевић

Март је месец голих истина. Земља празна, даљине јалове, и свако тачно зна како се зове оно што му никад неће бити дато. Све пусто, замрло од ишчекивања, изешно. (…)

Овај одломак из давне прозне књиге академика Милована Данојлића „Змијин свлак” делује као да је написан пре неколико недеља, а у ствари говори о сећањима на једно послератно детињство. Како је то приметио професор Љубиша Јеремић, животних почетака овде се сећа човек који је једном, као и многи његови земљаци, отишао из домовине, а враћа им се пошто је обишао пола света и схватио да су сва та искуства обезвређена пред тајном и тежином првобитних доживљаја.

Тако се и Милован Данојлић, књижевник и академик, председник Српске књижевне задруге, који већ дуги низ година живи у Француској, у Поатјеу, али и у Србији, и сада осврће ка нама, ка родној земљи, коју је увек посматрао, анализирао и критиковао искрено и с љубављу.

У трећем делу његових „Писама без адресе” (Службени гласник), Данојлић је проговорио о сопственом добровољном изгнанству, ономе како је било и како јесте код нас, у Србији, али и у свету, о моћницима који се позивају на демократију и поробљенима који трпе експлоатацију. Личност која пише писма без адресе савршено је информисана, али такође је и сумњичава према чињеницама примљеним из медија, свесна је опасности која настаје од неименовања ствари правим именом.

И у овом разговору „на даљину” академик Данојлић даје дијагнозу стања изазваног новим вирусом корона, промишља карантин, уочава драгоцене детаље који су слика света у малом:

– Највећи део живота писац, и иначе, проводи у кућном притвору. Овогодишња изолација пала је у време великог поста, као додатак прехрамбеном програму одрицања. Живим у кући на крају града, свакодневно прошетам по околним пољима. У кућној башти, жена и ја одиграмо партију-две скрабла. Читам приче Иве Андрића, уживам у најлепшем српском језику наше новије књижевности. Радим на новој књизи стихова. Најтежи ударац од вируса корона доживео је један улични мачак, кога редовно хранимо. Откако је ово почело, избезумљено тумара пустом улицом и болно мјауче. Осећа, животиња, да нешто није нормално – каже Данојлић.

Као узрок престанка уобичајеног тока живота он увиђа својеврсни хибрис, „опомену безбожном човеку да се превише залетео путем који никуд не води, да је изгубио добру меру, на коју нас природа на сваком кораку подсећа”.

– Постоји космички закон, онај по којем се „крећу Сунце и остале звезде” и с њим се не треба поигравати… Прекршиоце, повремено, стиже опомена – наглашава наш академик.

Упоредивши начине на који се две његове домовине Француска и Србија суочавају са пандемијом, он примећује сличне добре потезе, тамо и овде, али и истоветне грешке, вероватно неизбежне.

– Наша армија, подизањем болнице на сајму, показала се много бржом и ефикаснијом од француске војске, којој је требало десет дана да из Орлеана у Милуз пребаци неколико шатора и тридесетак кревета. Ми смо сиромашна земља, па су такви потези утолико више за дивљење. Иначе, и у Француској и у Србији, дошла је до изражаја важност државе. Сваке државе, а социјалне поготову – сматра Данојлић.

Растко Петровић говорио је о томе да ће оно што ћемо доживети сутра ретроспективно изменити читаву нашу прошлост. Међутим, Милован Данојлић уз извесни антрополошки песимизам закључује да се човек неће опаметити ни после ове катастрофе:

– Не верујем да ће нас ово излечити од похлепе, трке за положајима, за влашћу и богаћењем, да ће зауставити наоружавање, умањити друштвене неједнакости, побољшати положај најсиромашнијих. У јеку данашње кризе, госпођа Бадинтер, супруга оног министра који нас је својевремено усрећио при разграничавању унутар Југославије, наплатила је 80 милиона евра од добро пласираних акција. Ко ће њу, и њој сличне, привести памети, подсетити их на то да на свету сваких пола минута по једно дете умре од глади.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: