NEĆE MOĆI: Uhapsite sudiju Nijambe

Piše: Filip Rodić, Novosti

Suprotvno stavovima većine članova Veća, ne slažem se sa stavom da je među pojedincima u snagama bosanskih Srba i rukovodstvom RS postojao udruženi zločinački poduhvat prisilnog uklanjanja stanovništva, bosanskih muslimana.

Ne smatram da je postojao zajednički cilj za takav zločinački poduhvat, nego da je stanovništvo enklava želelo da ode i da je, uz pomoć Armije BiH i Ratnog predsedništva Žepe, postiglo sporazum o evakuaciji ljudi iz razloga ratne nužde. Shodno tome, ne mogu da zaključim da je bilo kakvo „prisilno premeštanje“ doprinelo zaključku o genocidu ili udruživanju radi vršenja genocida – navela je Priska Matimba Nijambe, predsedavajuća Apelacionog veća Haškog tribunala u slučaju Ratka Mladića, u izdvojenom mišljenju o presudi nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske. Da kojim slučajem čestita sudija nema pametnija posla i bolju destinaciju za odmor od Crne Gore, i prevari se pa ode na letovanje u najmanju republiku bivše Jugoslavije, mogla bi da nadrlja.

ZAMISLITE da se prevari i sedne, na primer, u neki hercegnovski kafić, priđe joj neko i povede se razgovor o zločinu u Srebrenici i presudi Mladiću, pa ona, ne daj Bože, ponovi svoje mišljenje i obrazloži ga. Bila bi kažnjena (još ne znamo koliko strogo), jer u upravo usvojenoj rezoluciji o Srebrenici jasno piše da nadležne institucije treba da primene „pozitivne propise kada su u pitanju radnje i dela javnog negiranja postojanja ili umanjenja genocida u Srebrenici“.VARATE se ako mislite da bi sudija Nijambe jedina iz Haškog tribunala nadrljala ako bi u Crnoj Gori ponovila svoje mišljenje. Kazni u skladu s „pozitivnim propisima“ podložni bi bili i svi članovi sudskih veća u procesima protiv generala Radislava Krstića, Vujadina Popovića, Zdravka Tolimira“ Ukratko svih dosadašnjih slučajeva na kojima se sudilo za „genocid u Srebrenici, jer se ni u jednom od tih predmeta ne barata brojem od „preko 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti“, kako to piše u rezoluciji crnogorskog parlamenta. Dakle, reći da je u Srebrenici ubijeno između sedam i osam hiljada (slučaj Krstić), 5.336 (slučaj Popović i drugi), ili 4.970 (slučaj Tolimir) ljudi predstavlja „umanjenje genocida u Srebrenici“ i sada je proglašeno kažnjivim. I sama Nijambe je u svom izdvojenom mišljenju ukazala na ovaj problem ističući da je „Prvostepeno veće (u slučaju Mladić) propustilo da utvrdi broj žrtava i njihovu vezu sa bilo kojim zločinom, a kamoli genocidom“.

KAKO su, onda, crnogorski poslanici, pa i premijer Zdravko Krivokapić, došli do tog magičnog broja od „preko 8.000 civila“ (da ne pominjemo sada otkud im pretpostavka da su baš svi bili civili)? Čak se ni u „Bosanskom atlasu zločina“ Mirsada Tokače ne pominje broj veći od 8.000 ljudi, nego 6.868, pa bi i on mogao da „nadrlja“ ako bi se iz nekog razloga obreo u Tivtu. Broj veći od 8.000 pominje se samo na mezarju u Potočarima i tamo piše 8.372. Skupštinska većina Crne Gore, dakle, više veruje direktoru Memorijalnog centra Emiru Suljagiću (od srpskih novinara još u vreme suđenja Slobodanu Miloševiću ne bez razloga nazvanom „Zelenko“) nego sudijama Haškog tribunala (mada su oni, uz časne izuzetke, takvi da im niko normalan neće išta verovati). Suljagić je, naime, i svog oca Sulja Suljagića svrstao među „žrtve genocida“ iako se odranije znalo, a to je danas i dokazano, da je on poginuo u borbama 24. decembra 1992. godine u Voljevici kod Bratunca. Danas je ovo reći u Crnoj Gori kažnjivo delo. Isto kao što je kažnjivo reći i da „žrtve genocida“ nisu Ragib Alić (poginuo 1993. u selu Maćesi kod Vlasenice), ili svi oni poginuli u napadima Zalazje (12. jula 1992), na Bjelovac (14. decembra 1992), na Fakoviće (5. oktobra 1992), na Skelane (16. januara 1993), ili u napadu na Kravicu 7. januara 1993. godine. Među poginulima u notornom napadu na Kravicu nalaze se, pored ostalih, i imena dva rođaka čuvene „heroine“ Fate Orlović, kojoj smetaše crkva u avliji. Svi su oni svrstani među žrtve u Potočarima.

KAKO je put u pakao popločan najboljim namerama, i ova rezolucija uvijena je u „najbolje namere“, pa se ističe da se krivica ne sme pripisivati nijednom narodu nego je individualna, izražava se saosećanje za sve žrtve i njihove porodice, traži pravda, „afirmišu vrednosti mira, stabilnosti i multietničkog sklada“ itd. Ali gde je tu bilo kakav sklad, ako se govori samo o jednom zločinu i za dan sećanja na žrtve predlaže samo jedan datum – 11. jul?

CRNOGORSKI premijer Zdravko Krivokapić je podrškom ovoj rezoluciji (ne zavaravajmo se da je nije podržao) još jednom dokazao da preterani luksuz ume čoveka da udari u glavu, te da je onog momenta kada je seo u čuveni „majbah“ (iako je obećavao da će službene automobile premijera i predsednika prodati čim dođe na vlast) doživeo ozbiljan „prelom mozga“. Kako, inače, i on i njegovi saveznici kojima je „mir nacija“ (demokrate Alekse Bečića) objašnjavaju potrebu za ovom rezolucijom, pošto rezolucija o zločinu u Srebrenici u Crnoj Gori postoji još od 10. jula 2009, samo ne u ovako radikalnoj verziji? Afirmacijom mira i NATO vrednosti?

OVAKVOM rezolucijom u Crnoj Gori ponovo je uveden delikt mišljenja (skoro pa kao što je to učinjeno u Srbiji Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i forsiranjem novogovora). Sada se postavlja pitanje hoće li prekršioci ove dogme ponovo biti slati na Goli otok. Da bi se to ostvarilo, neophodno bi bilo da Krivokapić sa svojim hrvatskim kolegom Plenkovićem potpiše nekakav temeljni ugovor. Predlažemo da to bude na dan upokojenja blaženopočivšeg Jova Kapičića.

Izvor: Novosti