Nebojša Čović: Đukanović odabrao segregacionu praksu nacističke Nemačke, odnosno njemu bliže NDH

Poslednjih nedelja veliku pažnju javnosti zaokupio je nedavno objavljeni izveštaj Fridom Hausa, koji je bio posebno kritičan prema situaciji u pojedinim zemljama u regionu, uključujući i Srbiju. Tim povodom oglasili su se, na različitim linijama, predsednik Vučić i premijerka Brnabić, sa jedne strane, kao i jedan broj nevladinih organizacija, sa druge. Da li je, po Vama, ovolika pažnja takvim izveštajima opravdana?

U svetu, ili, da budem konkretan, uglavnom na Zapadu, postoji veliki broj organizacija i vladinih institucija koje pripremaju godišnje izveštaje o stanju osnovnih prava, stepenu korupcije i sličnim pitanjima u pojedinim zemljama, uključujući i našu. Tradicionalno, kasno proleće je vreme kada se objavljuju izveštaji za prethodnu kalendarsku godinu, tako da možemo da očekujemo da će narednih nedelja svetlost dana ugledati više ovakvih dokumenata koji se bave pojedinim oblastima – od stanja ljudskih prava, slobode medija i izražavanja, do verskih sloboda, itd.

Iako su ti izveštaji najčešće kritički i opravdano izazivaju negativnu reakciju javnosti, treba ih posmatrati i iz drugog, pozitivnog ugla, kao mogućnost da i sami procenimo da li postoje oblasti u kojima realno postoji potreba da se stvari promene na bolje. Ako želimo da budemo potpuno objektivni, da li je stanje idealno u pojedinim oblastima – nije, da li može da bude bolje – može.

Istovremeno, neophodno je da imamo u vidu da mnoge organizacije koje pripremaju ovakve izveštaje neretko imaju i političku agendu, koja ne mora nužno da se poklapa sa našim nacionalnim interesima.

Ovi izveštaji se često koriste za vršenje pritiska na vlade u tim zemljama da svoju politiku prilagode interesima velikih sila koje stoje iza ovih organizacija.

No, i pored toga, svakako postoje oblasti u kojima stvari mogu i moraju da budu bolje, i mi moramo da ih menjamo – pre svega zbog dobrobiti naših građana i našeg društva u celini, a ne zbog pohvalnih godišnjih izveštaja stranih organizacija.

Čini se da je poslednjih nedelja bilo dosta kritičkih debata na nekim od ključnih adresa za rešavanje problema Kosova i Metohije, kojima je dovedeno u pitanje dosadašnje ponašanje zapadnih administracija u vezi sa ovim pitanjem. Kako to tumačite?

Opstanak i budućnost ove kvazi države nasilno napravljene na delu naše teritorije u potpunosti zavise od dve, možda tri zapadne sile. Imajući to u vidu, da bismo razumeli trenutne događaje na KiM, moramo prvo da sagledamo posledice pandemije na unutrašnje prilike u Nemačkoj i SAD i njihove međusobne odnose i politički uticaj.

Pandemija je dovela do zanimljivih obrta kada su u pitanju ove dve zemlje koje se poslednjih godinu i po dana nadmeću za kontrolu nad procesom dijaloga i za uticaj na političke prilike u našoj južnoj pokrajini. Sada je i potpuno evidentno da Nemačka, uporedo sa zahlađenjem odnosa sa SAD nakon dolaska na vlast predsednika Trampa, direktno potkopava napore administracije SAD da se postigne kompromisno rešenje, prvo preko Ramuša Haradinaja, a potom i preko Aljbina Kurtija.

Početkom godine, pre naleta pandemije, izgledalo je da ambasador Grenel i Bela kuća potpuno kontrolišu situaciju kada je u pitanju prištinska strana. Zvezda Angele Merkel je počela da bledi i ona je imala najniži stepen podrške na unutrašnjem planu, što se, naravno odrazilo i na kapacitet zvaničnog Berlina da se bavi pitanjem KiM. Međutim, događaji poslednjih par meseci su to promenili i Merkel je jedna od retkih lidera u svetu koji su iz ove krize izašli ojačani.

Istovremeno, imajući u vidu žestinu udara Kovida19 u SAD, aktuelna administracija ima pune ruke posla i izložena je velikim napadima, ne samo Demokratske stranke, već i ostataka klintonovskih struktura u medijima, sa njima povezanim institutima i ostalim organizacijama, koji ovo vide kao priliku da se ožive Bajdenove umiruće šanse za pobedu na predsedničkim izborima u novembru.

Začuđujuće je da vladajuće strukture čak i u nekim zemaljama koje su tradicionalni saveznici SAD ispod žita direktno rade da potkopaju reizbor Donalda Trampa i pomognu dolazak njegovog vremešnog protivnika na vlast. Stoga ne čudi zaoštravanje između zvaničnog Vašingtona i Berlina, koje je prethodnih dana bilo evidentno i u kritičkim izjavama američkog ambasadora SAD u Nemačkoj, Ričarda Grenela.

Paralelno sa ovim procesima u SAD i Nemačkoj, i u jednom i u drugom parlamentu vode se debate o svrsishodnosti daljeg angažmana na propalom kosovskom projektu. U SAD, albanski lobisti su isterali tešku artiljeriju, doduše malo zarđalu i zastarelu, na čelu sa Eliotom Engelom i Medlin Olbrajt, da ubeđuju američke zakonodavce da na KiM teče med i mleko i, kako kažu, „da nema zemlje na svetu gde više vole Amerikance“, sve u pokušaju i nadi da zaustave proces i formalnog odustajanja i ovog stuba vlasti od podrške kriminalizovanoj i fantomskoj kvazi državi.

I u Bundestagu je prethodne nedelje došlo do zanimljivog obrta u kome je otkriveno da je cela agresija na SRJ 1999 bila zasnovana na lažima u samom vrhu NATO, uključujući i najviše nemačke zvaničnike, o navodnom srpskom genocidu i koncentracionim logorima na KiM. Pored direktne vojne podrške terorističkoj UČK i dirigentske palice kojom je kontrolisana reakcija albanskog stanovništva, čitavi timovi NATO stručnjaka su sa kosmetskim Albancima uvežbavali dramatične lažne prikaze progona albanskog stanovništva, kao i narativ kojeg se i do danas slepo drže listom svi prištinski političari.

Za nekoliko godina, 2024. i 2025, kada se otvore britanske arhive tajnih dokumenata iz ovog perioda, verovatno će isplivati i više detalja u vezi sa ovom sramnom zaverom i zločinima UČK, kao što je to bio slučaj prošle godine sa dokumentima koji su opisivali događaje tokom rata u BiH. Ne treba sumnjati da je i to jedan od razloga zašto se toliko žuri da se Srbija natera da prizna nezakonito otimanje svoje teritorije pre nego što se laži potpuno ogole.

Debatom u Bundestagu je i direktno potvrđeno da su ključne zemlje u NATO planski i svesno plasirale laži o situaciji na KiM da bi izvršile agresiju na suverenu evropsku zemlju, kao i da je naša zemlja bila samo probni poligon za slične „zaštitničke“ agresije na druge države u svetu koje su usledile.

Setimo se samo skandala tri godine kasnije sa neistinitim izveštajem o hemijskom oružju režima Sadama Huseina, koji je poslužio kao izgovor za napad i okupaciju ove zemlje i ubistvo Huseina. Kada je u javnost procurila istina da je izveštaj lažiran, reakcija glavnih aktera bila je „Pa šta!!!“. Bez obzira što su priznali da su lagali, Irak je tada već odavno bio okupiran i razrušen, a iračka nafta stavljena pod kontrolu i službu agresora. I niko za to nije odgovarao.

Kako objasniti izostanak reakcije ostalih članica NATO i zapadnih zemalja? Da li su bile naivne, i pustile da ih najuticajnije zemlje, poput SAD, Velike Britanije i Nemačke, prevare? To bi bilo zaista poražavajuće za poreske obveznike tih zemalja, da njihove administracije poput stada slepo slede politiku stranih država, bile one saveznici ili ne. Pored svih tih resursa zapadnih obaveštajnih službi, teško je poverovati da nisu imali informacije sa terena. Što ih onda čini saučesnicima. I u kršenju međunarodnog prava i u laganju sopstvenih građana.

Istovremeno, na samom KiM, ključa ispod površine, svako tumači zakon onako kako najviše odgovara njegovim interesima, ispostavilo se da odlazećeg predsednika tzv. Vlade Kosova ne mogu da oteraju ni skupština ni spoljni pritisak, ni zakon ni sila. Kako procenjujete dalji razvoj situacije?

Imajući sve ovo u vidu, poslednji događaji na KiM, ali i unutrašnje političke rasprave u uticajnim stranim zemljama koje su glavni mentori neuspešnog kosovskog državnog projekta, donose zanimljivu ali ne i iznenađujuću dinamiku kada je ovaj proces u pitanju. Pre svega, na unutrašnjem političkom planu u Prištini, ponovno uvođenje taksi treba gledati iz perspektive pripreme Kurtija za nove izbore kao i trenutne nadmoći nemačkog uticaja na KiM u odnosu na tradicionalno najvećeg saveznika prištinskih Albanaca, SAD. Očigledno je da Berlin pokušava da iskoristi trenutnu zaokupljenost Vašingtona unutrašnjim pitanjima, i promeša karte na KiM kako bi naveo vodu na svoju vodenicu.

Odmah nakon smene Kurtija, nakon početne defanzive i opreznog ispipavanja terena, bilo je očigledno da on, iako smenjen, nema nameru da ode sa vlasti. Tumačenje kosmetskog Ustavnog suda i odlaganje odluke do 29. maja, kao i kontinuirana podrška Nemačke, ohrabrili su ga da se razmaše, ponovno uvede takse i čak pokrene pitanje smene Tačija. U međuvremenu, i jedna i druga strana i direktno i indirektno prejudiciraju odluku ovog suda.

Očekivano, Samoopredeljenje iz arsenala vadi i pretnju velikim uličnim protestima. Međutim, kakav god ishod bio, sistematični Nemci i u nesuđenoj Hotijevoj vladi imaju svog rezervnog trojanskog konja, Ramuša Haradinaja, tako da će Berlin, čak i ako Kurti doživi neuspeh, nastaviti da vrši uticaj na prištinske vlasti. I upravo ta podrška Haradinaju pokazuje da je i javna posvećenost Berlina borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i ratnih zločinaca gluma, te da je jedino važno da se istera ono što je nemačka administracija zamislila kao svoj prioritet.

Sa druge strane, izvesno je da će i Ričard Grenel u narednom periodu imati malo više vremena da se bavi dijalogom nego što je to bio slučaj poslednjih nekoliko meseci.

Jedna od njegovih privremenih dužnosti se privodi kraju, očekivanim imenovanjem republikanskog kongresmena Džona Retklifa za novog direktora obaveštajne zajednice u SAD, koje će uskoro biti potvrđeno glasanjem u Senatu, u kome Republikanci imaju većinu. S tim u vezi, za očekivati je da ovog leta vidimo novu energiju u Grenelovom angažmanu, i pored objektivnih ograničavajućih faktora koje će procesu dijaloga nametnuti izborni procesi i u Srbiji i na KiM. Međutim, rokovi kojima se licitira u medijima i o kojima govori i sam Kurti jednostavno nisu realni i ne treba gubiti energiju bavljenem takvim špekulacijama.

Jedan ste od vrsnih poznavalaca situacije u Crnoj Gori, Vaše analize su u poslednjih godinu i po dana neretko izazivale nervozne reakcije i napade zvanične Podgorice. Kako objašnjavate produbljivanje unutrašnje krize u Crnoj Gori poslednjih nekoliko dana?

Događaji u Crnoj Gori izazivaju veliki nespokoj i zabrinutost, situacija je izuzetno dramatična i dovoljan je trenutak da stvari izmaknu kontroli i dođe do nasilja i prolivanja krvi.

Svedoci smo da režim u Podgorici, uključujući i samog Đukanovića, pokazuje da nema državnički kapacitet, te da svojim izjavama i delima samo produbljuje podele u crnogorskom društvu. Situacija svakog dana dodatno eskalira, pored obračuna sa verom i vernicima, Đukanović se sada ustremio i na građane koji se izjašnjavaju kao Srbi u vojsci i policiji.

U 21. veku on baštini segregacionu praksu nacističke Nemačke ili bliže mu NDH, koristeći veru i nacionalnu pripadnost za podelu na naše i njihove, na podobne i nepodobne, na građane prvog i drugog reda, spreman da se silom razračunava sa slobodoljubivim i pravdoljubivim narodom! U ovakvim uslovima, izuzetno je važan pomirljivi, gandijevski pristup sveštenstva, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem i vladikom Joanikijem, kojim se sprečava dalja eskalacija situacije.

Kao što sam više puta naglasio prethodnih meseci, iza nepotrebnog progona SPC i njenih vernika stoji isključivo politički i finansijski interes Đukanovića i DPS-a da se recikliraju prema međunarodnoj zajednici, koja ih i održava na vlasti svih ovih godina, a da, sa druge strane, u svetlu dolazećih izbora, skrenu pažnju birača sa katastrofalne ekonomske, političke i bezbednosne situacije u zemlji na „ugroženost crnogorske nacije i države od velikosrpske agresije“.

Ova taktika, primenjivana više puta, odavno je pročitana, ali treba imati u vidu da se podgorički režim bori ne samo za političko, već i za fizičko preživljavanje, jer, kada odu sa vlasti, direktno će u taj isti Spuž, kojim su pretili vladici Joanikiju. S tim u vezi, potpuno podržavam i princip da sve oteto treba da se vrati, jer, ako se ovaj princip primeni, i Đukanović i njegova porodica, a i klika oko njih, imali bi da vrate štošta pokradeno od naroda Crne Gore u poslednjih trideset godina. Ako ovo razumemo, jasno je i da ne postoji žrtva – sopstvenih građana – koju nisu spremni da plate da to makar malo odlože.

Očekivano, režim Mila Đukanovića pokušava da iskoristi pandemiju da bi sprečio okupljanja vernika, u nadi da će se vremenom ta energija istrošiti, kao što se već dešavalo, ne samo u Crnoj Gori, već i u drugim zemljama. Krajnje je nelogično da policija hapsi i bije sopstveni narod zbog okupljanja i takozvanih zdravstvenih rizika, a da vlast u Podgorici, sa druge strane, širom otvara granice stranim turistima.

Jasno je da režim u Podgorici nema kapacitet da dogovorom dođe do rešenja prihvatljivog za sve strane, već podelama, lažima, spinovima i nasiljem pokušava da izdejstvuje blagonaklonost i podršku međunarodne zajednice.

Očigledno je da ne postoji drugo rešenje osim internacionalizacije ovog flagrantnog gušenja verskih sloboda i ljudskih prava i to i treba da bude osnov obraćanja i SPC i srpske zajednice u Crnoj Gori, al i zvaničnog Beograda, svim nadležnim međunarodnim institucijama, vladama uticajnih zemalja, ali i ostalim verskim zajednicama u svetu.

Zbog toga je veoma bitno da ovi protesti ostanu van politike – jer to je upravo ono što Đukanović pokušava da postigne – da ih lažno prikaže kao politički pokret kojim se diriguje iz Beograda.

U svakom slučaju, očekuje nas teško i varljivo leto. Pored zdravstvenih rizika, neizvesnosti i posledica koje je ostavila pandemijska kriza, problema KiM, koji je samo jedno od nerešenih pitanja koja opterećuju Zapadni Balkan, krize u Crnoj Gori, sve zemlje u regionu očekuju i izbori, što redovni, što vanredni. Iskustvo nas je naučilo da je u izbornim godinama u susednim zemljama najlakše mobilisati i konsolidovati birače upravo na način koji trenutno primenjuje Milo Đukanović – navodnom pretnjom od Srbije i Srba.

U godini velikih unutrašnjih i globalnih previranja, očekivanih spoljnih pritisaka i pokušaja rešavanja otvorenih pitanja na brzinu i prelamanjem preko kolena, ta opšta nestabilnost će svakako biti dodatno pogoršana zapaljujućom retorikom, prekrajanjem istorije i pritiscima i u regionu. Na nama je da pokažemo strpljenje, mudrost ali i odlučnost da na najbolji način zaštitimo i svoje interese i svoj narod – gde god da on živi.

Izvor: Blic

Pročitajte još:

(VIDEO) Quo vadis, Montenegro: Zašto režim prećutkuje hrvatske i albanske pretenzije na CG, a izmišlja srpske i ruske