Небо и поднебесје – Капела и маузолеј: Библијски сукоб на Ловћену

Пише: Јован Пламенац 

Маузолеј на Ловћену и Капела сручена у његово подножје символизују данашњу Црну Гору. Враћање цркве Светог Петра Цетињског на Ловћен у данашњој Црној Гори сведено је на идеолошко и, посљедично, политичко питање. А, у ствари, оно је цивилизацијско и, надасве, духовно

УДругом свјетском рату и одмах након њега убијено је 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске, 44 одсто од укупног броја. Неколико њих убили су Њемци и Италијани, а остале, огромну већину, комунисти, међу њима, средином јуна 1945. године, и митрополита Јоаникија.

Свети архијерејски сабор СПЦ је 1947. године на упражњени трон митрополита црногорско-приморског изабрао викарног епископа моравичког Арсенија Брадваревића. Било је то вријеме када је управу Митрополијом де фацто било преузело прокомунистичко свештеничко удружење, када је Цркви одузиман велики дио мовине, када су свештеници који су остали без прихода или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали у државним службама и предузећима, када је у цркве утјеривана стока, када се народ одбио од Цркве…

У таквој атмосфери, 1951. године, Влада Народне Републике Црне Горе је, поводом стогодишњице његове смрти – наводно – донијела одлуку да на Ловћену подигне маузолеј Његошу, на мјесту постојеће цркве.

Предсједник Владе Блажо Јовановић, посредством тадашњег амбасадора у Вашингтону Владимира Поповића, Црногорца, и уз извјесну асистенцију Милована Ђиласа (како је касније посвједочио Веселин Ђурановић), ступио је у контакт са вајаром Иваном Мештровићем. Он му је 21. маја 1952. године послао писмо којим му је понудио да изради споменик Његошу. Написао је да би споменик требало да одражава мотиве из Његошеве и народне епике, а не религиозно-црквене елементе. У писму од 8. јуна 1952. године, Мештровић је изразио одушевљење иницијативом и прихватио понуду.

Њему је већ једном нуђен тај посао, још двадесетих година, у вријеме краља Александра Карађорђевића, али због снажног отпора Српске православне цркве, интелектуалаца и јавних личности, али и политичких прилика до његове реализације није дошло, него је обновљена Његошева капела коју је 1916. године топовњачама са бродова порушила аустријска војска.

Да је Аустрија из Првог свјетског рата изашла као побједница, на врху Ловћена кочоперио би се споменик цару Фрању Јосифу, као символ моћи Царевине и надмоћи римокатолицизма, којем је она била заштитник, над православљем. Беч и Загреб уронили су у еуфорију, не због ратне побједе над Црногорцима, него због освајања Ловћена. Расписан је конкурс за споменик Фрању Јосифу. Између 17 пријављених умјетника, одабрано је рјешење дубровачког вајара Марка Рашице.

У свом одговору Блажу Јовановићу Мештровић је казао: „Хонорара не бих тражио никаква, осим кришке сира и плеће од овна. Тај мој посао био би, како Французи кажу, омаж пјеснику и народу који га је родио.“

Дарко Худелист у „Глобусу“ 3. маја 2018. године објавио је текст „Битка за Ловћен“ у којем је навео дио свог разговора са Матом Мештровићем, Ивановим сином. Мато му је рекао: „Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвијест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности…’“. Слично је Мато Мештровић у октобру 2017. године у емисији „Жива истина“ на црногорској државној телевизији рекао и Дарку Шуковићу.

Црква “врбује свештенике“

Главни одбор Народног фронта Црне Горе јула 1952. године основао је Одбор за подизање маузолеја на Ловћену.

Титоградска „Побједа“ је 1. септембра 1957. године извијестила: „Послије дводневног путовања од Сплита, гдје је у атељеу вајара Андрије Крстуловића дуже времена обликована у јабланичком граниту по концепцији чувеног умјетника Мештровића, Његошева статуа, која треба да буде постављена у будућем маузолеју на Ловћену, најзад је приспјела на Цетиње. (…) Запакована статуа смјештена је у двориште државног музеја, гдје ће остати до завршетка радова на Његошевом маузолеју на Ловћену.“

Двије године касније, на Цетиње су стигле и двије огромне каријатиде, двије зорне Мештровићеве Црногорке.

Пројекат маузолеја на Ловћену урадио је загребачки архитекта Херолд Билинић.

У међувремену, у септембру 1956. године Иван Мештровић је у „Хрватској ревији“ објавио велики чланак „Степинац – духовни херој“. У јулу и августу 1959. године, иако је био политички емигрант, хрватски националиста и антикомуниста, посјетио је Хрватску. Том приликом боравио је код Тита на Брионима једну седмицу и посјетио је кардинала Алојзија Степинца у његовом родном Крашићу, гдје је живио у кућном притвору по пресуди за ратни злочин због сарадње са усташком НДХ. Убрзо након што је Степинац умро, 10. фебруар 1960. године, Иван Мештровић је, по тајној наруџбини кардинала Фрање Шепера, направио спомен-рељеф за загребачку катедралу „Сусрет Степинца с Кристом“.

Још поткрај Мештровићевог живота (умро је 16. јануара 1962. године) првенствено у српској јавности, отпочеле су расправе о рушењу Његошеве капеле, која је била уцртана и у грб Црне Горе, али и о умјетничким вриједностима Мештровићевог маузолеја.

У јулу 1964. године Републички секретаријат за просвјету, културу и науку СР Црне Горе формирао је стручну Комисију за реорганизацију Музеја на Цетињу која је 15. фебруара 1966. године јавно изнијела свој предлога „да се на Ловћену не подиже Његошев маузолеј према пројекту Ивана Мештровића“. Предсједник Комисије био је историчар умјетности, професор Београдског универзитета Лазар Трифуновић. У Црној Гори је одмах постављено питање зашто сви чланови комисије нијесу били овдашњи и предлог Комисије је игнорисан.

Уље на ватру долио је митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић када је у „Побједи“ од 7. априла 1966. године рекао да „СПЦ још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму“ и да је „црква за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга свјетовна лица“.

Митрополит Данило је послао допис свим свештеницима да се изјасне о подизању маузолеја на Ловћену, у ствари о рушењу цркве Светог Петра Цетињског. Са друге стане, власт је вршила притисак на свештенике преко Вјерске комисије и Свештеничког удружења. Државна власт је оптужила црквену власт да „врбује свештенике“!

Испоставило се да овај посао није могуће завршити из буџетских средстава Републике, па је покренута „општедруштвена акција“. Иницијатор ове акције била је Скупштина општине Цетиње на коју је почетком 1969. године Извршно вијеће Црне Горе пренијело надлежност над градњом маузолеја, све са дотадашњом документацијом. Претходно је, 9. децембра 1968. године, Скупштина општине Цетиње донијела одлуку о преузимању обавезе Владе НР Црне Горе из 1952. године о подизању маузолеја на Ловћену.

На овој сједници Скупштина општине Цетиње донијела је дефинитивну одлуку о рушењу Његошеве капеле на Ловћену и изградњи маузолеја на њеном мјесту. Завод за заштиту споменика културе Црне Горе 28. фебруара исте године донио је одлуку о измјештању Његошеве капеле. Све ово урађено је без консултација са Митрополијом црногорско-приморском.

Свети архијерејски сабор СПЦ 11. фебруара 1969. године са свог ванредног засиједања издао је саопштење којим је оспорио одлуку СО Цетиње о рушењу цркве Светог Петра Цетињског и изградњи маузолеја на Ловћену, а митрополит Данило Дајковић је у часопису „Православље“, званичном гласилу Српске православне цркве, објавио текст „Његошу не треба маузолеј“, у којем је одлуку о рушењу Његошеве капеле упоредио са објесним чином италијанске војске у Другом свјетском рату, када су на једној војној вјежби топовским хицем оштетили цркву на Ловћену.

Јавно тужилаштво Црне Горе 22. маја 1969. године поднијело је против митрополита Данила предлог за покретање кривичног поступка због „кривичног дјела злоупотребе вјере и Цркве у политичке сврхе“. Четири дана раније, испред Цетињског манастира организоване су против митрополита Данила демонстрације, једине у комунистичкој Црној Гори, у којима су учествовали партијски активисти, полицајци у цивилу, радници неколико цетињских предузећа и цетињски гимназијалци.

Фантомска одлука Владе о градњи маузолеја

На сједници Скупштине општине Цетиње која је одржана 7. јула 1969. године основан је Одбор за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Предсједник Одбора био је предсједник Скупштине СР Црне Горе Вељко Милатовић а чланови су били звучна југословенска имена Брозовог режима, из политичког, културног и научног миљеа.

Митрополија црногорско-приморска је у мају 1970. године покренула судски поступак код Уставног суда Југославије против СР Црне Горе и Општине Цетиње за оцјену уставности рушења цркве на Ловћену.

Уставни суд се 8. јула 1970. године прогласио ненадлежним и поступак је уступио Уставном суду СР Црне Горе. Предсједник Уставног суда Југославије био је – Блажо Јовановић! Уставни суд Црне Горе је у новембру 1970. године одбацио тужбу Митрополије црногорско-приморске са образложењем да Његошева капела на Ловћену није њено власнитво и да она није храм него надгробни споменик и у исто вријеме споменик културе.

У веома дугачком допису Уставном суду Црне Горе, Скупштина општине Цетиње је земљиште на којем је изграђена Ловћенска црква прогласила „братственичким комуном Његуша“ у којем је сваки племеник имао „једнако право на идеални дио“, а Митрополију црногорско-приморску је прогласила за „Црногорску православну цркву која се налази у нередовном стању“, која „нема канонски изабраног митрополита, нити Светог синода, те у њено име нико не може покретати било какав спор“. Црква на Ловћену проглашена је „архитектонским, културно-историјским објектом“.

Адвокат Никола Радовић, који је заступао Митрополију црногорско-приморску у спору против Државе у вези рушења Ловћенске цркве у једном интервјуу рекао је да одлуку Владе о градњи маузолеја на мјесту гдје је била црква на Ловћену из 1952. године никада није видио, нити је она икада достављена суду, на чему је одбрана инсистирала, а никада није ни објављена у „Службеном листу Црне Горе“. „Питање је да ли та одлука уопште постоји у писменој форми“, сумњао је он.

Од половине 1969. године у јавности се разбуктала расправа о рушењу Његошеве капеле и градњи маузолеја, посебно у београдским „Књижевним новинама“. Из ње је настао тематски број часописа „Уметност“, у ствари двоброј 27/28, јули-децембар 1971, године. Главни уредник часописа био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Часопис је убрзо забрањен. Његово фототипско издање објављено је 1989. године под насловом „Сумрак Ловћена“, по слици Петра Лубарде.

У то вријеме борба за одбрану Његошеве капеле пренијела се и ван граница Југославије. Захваљујући књижевнику Комнену Бећировићу, Париз је почетком седамдесетих година постао свјетска престоница за одбрану Ловћена од насртаја комунистичког режима.

Паралелно са овим расправама, почетком маја 1970. године, предсједник Владе СР Хрватске Драгутин Харамија, један од најистакнутијих протагониста Хрватског прољећа, примио је представнике Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену, на челу са предсједником Вељком Милатовићем, који су дошли да затраже новчану помоћ од Извршног вијећа Сабора Хрватске. Потом је делегација Цетиња, 14. маја 1971. године, посјетила централу Матице хрватске у Загребу, поред другог, такође због тражења новца за изградњу маузолеја на Ловћену.

Наредне године, 3. новембра 1971, Скупштина општине Цетиње донијела је одлуку о „дислокацији Капелице са Ловћенског језерског врха, подигнуте 1925. године“. Градња маузолеја, око цркве, већ је увелико била почела.

Два страшна Символа

Црква Светог Петра Цетињског на врху Ловћена срушена је у љето 1972. године, када је око ње већ био изграђен дио маузолеја. Тесаник спољашњег зида снијет је на Иванова Корита гдје је и сада у гомили. Унутрашњи зид бачен је низ Ловћен, заједно са камењем којим је био испуњен простор између два зида.

Након што су темељно премјерене, измјерена им дужина, кубикажа лобање…, Његошеве кости су унијете у бетонску гробницу прекривену мермерном плочом, не у цркви у којој га је Црква чији је епископ био, заједно са црногорским народом, по његовом завјету, сахранила, него у имитацији гроба претхришћанског, паганског владара малоазијске области Карије Маузола. Маузолеј је свечано отворен 28. јула 1974. године.

Остало је упамћено да је муслиман из Бистрице код Бијелог Поља Исо Махмутовић одбио да руши цркву и да се Раде Радоман, директор цетињског грађевинског предузећа „Градња“ којем је било повјерено рушење Његошеве капеле, неколико година касније, заједно са сином удавио у Скадарском језеру.

Рушење Ловћенске цркве било је вандализам идеолошки богоборно детерминисаног тоталитарног друштвеног уређења под режимом Јосипа Броза. Отпор рушењу Његошеве капеле пратио је отпор изградњи маузолеја на врху Ловћена, да би се слили у јединствени.

Управо на трагици Ловћена показало се колико дубок јаз је тај режим раскопао у српском националном бићу у Црној Гори. Маузолеј на Ловћену и Капела сручена у његово подножје символизују данашњу Црну Гору. Враћање цркве Светог Петра Цетињског на Ловћен у данашњој Црној Гори сведено је на идеолошко и, посљедично, политичко питање. А, у ствари, оно је цивилизацијско и, надасве, духовно.

Ловћенска црква се данас, као символ мјере Човјека у овом и будућем животу, згучена у гомилу сопственог камена, подвизава на Ивановим Коритима, док маузолеј на врху Ловћена, на њеном мјесту, демонстрира новопаганштину овога свијета. Маузолеј и Капела су „два страшна символа“.

Символи нијесу тек пука обиљежја припадности или наклоности идеолошким, културолошким и другим обрасцима. Они су артефакти, људске творевине укоријењене у духовним сферама живота, налик брадавицама на кожи чији коријени дубоко сежу у тијело. Символи које усвајамо по од Бога нам дарованој слободи детерминишу наше духовно биће. Душом већ у овом животу урањамо у духовни живот својом вољом се приклањајући символима: петокраки, кукастом крсту, или пак Часном крсту и његовим репликама. Или, маузолеју на Ловћену или Његошевој капели.

Да ли је то на Ловћену порушена једна грађевина да би на њено мјести била изграђена друга? Не, на Ловћену се догодио библијски сукоб богоборства против богољупства, антихришћанске против хришћанске цивилизације.

„Капела и маузолеј не могу заједно“, написао је Комнен Бећировић у једном саопштењу „Покретачког одбора за повратак Капеле на Ловћен“ 1990. године. То је био став и митрополита Амфилохија. Међутим, сједећи на Цетињском трону као на жеравици, касније је прихватио став оних који су, рационално размишљајући, сматрали да цркву Светог Петра Цетињског треба изградити поред маузолеја, да је једино тако могуће вратити је на Ловћен у догледно вријеме. Чак је и ишао на Ловћен да види да ли је то физички могуће и увјерио се да јесте.

Само ономе ко површно сагледава смисао рушења Његошеве капеле и подизања Његошевог маузолеја на њеном мјесту било би изненађење да Држава у својој сервилности новопаганштини Запада понуди Митрополији црногорско-приморској да врати Његошеву капелу на Ловћен поред маузолеја. Било би то сасвим у духу њу ејџа. Према свједочењу свештеника Момчила Кривокапића, црногорске власти су већ једном, убрзо по рушењу Капеле, то понудиле Цркви али она није прихватила.

Црква Светог Петра Цетињског, Његошева капела, згучена и скрушена на Ивановим Коритима, своје васкрсење треба да чека као православни Зид плача, сузама на „ријекама вавилонским“ непрестано враћана на врх Ловћена као у Јерусалим.

Ловћенска црква је судбинско питање духовног опстанка Црне Горе. То је и те како добро разумио митрополит Амфилохије; то и те како добро разумије и митрополит Јоаникије.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: