Прошло је петнаест година од монструозног злочина у кафићу „Панда“ у центру Пећи, када су два маскирана нападача рафалима из аутоматског оружја покосила шесторицу српских младића ученике Ивана Обрадовића, Зорана Станојевића, Светислава Ристића, Вукоту Гвозденовића, Драгана Трифковића и студента Ивана Радевића.
Све до прије неки дан тај стравични масакр је био готово заборављен, а онда је потпредсједник Владе Србије Александар Вучић наговијестио да то можда и није злочин шиптарских терориста, како се вјеровало, уз тврдњу да то сигурно није злодјело страних тајних служби и организација. Из те Вучићеве изјаве могао се извести закључак да су недужпи младићи жртве српске тајне полиције.
Лазар Обрадовић је отац Ивана Обрадовића, најмлађег међу погинулим, четрнаестогодишњег одличног ђака првог разреда гимназије, а уз то и очевидац трагедије у којој је изгубио свог јединца.
-Био је понедјељак, 14. децембар 1998. године. Мој пашеног Суад Шабовић позвао нас је те ноћи на вечеру. Негдје око седам сати увече, супруга Славица и ја са двије ћерке (једна је тада имала 12, а друга тек четири године, прим Б.С) стигли смо код њих. Са нама је пошао и четрнаестогодишњи син Иван, који је те ноћи одлучио да не иде на кошаркашки тренинг.
Мој пашеног је држао тај злосрећни кафић, који је, у ствари, био неко гимназијско састајалиште. Радио је само прије подне, а увече је тамо навраћало само одабрано друштво младића који су улазили на споредна врата, кроз кухињу, и ту сједјели, играли карте, слушали тиху музику. И те ноћи их је било десетак, највише дванаест, а међу њима и брат близанац мог пашенога Мирсад Шабовић. Док су моја свастика Снежана и супруга припремале вечеру, ја сам са пашеногом дошао у локал, у којем је са друштвом већ био и мој син. Сједјели су око два стола, а мој Иван на једној барској столици одмах до врата. Пашеног и ја смо сјели у посебни одјељак, који је био повезан са главном просторијом. Све је било мирно и ништа није наговјештавало никакву невољу. Негдје око осам сати, двојица од тих младића, два брата, кренули су кући на вечеру. Изашли су на главни улаз и врата су остала незакључана. Није прошло ни десет минута, а зачуо се прво тресак врата, а одмах потом рафали…
Немам снаге да опишем то што смо затели пашеног и ја кад смо ушли у просторију у којој су били они то не бих пожелио ни највећем крвнику. Није нам, наравно, падало на памет да идемо напоље за убицама. Ја сам притрчао сину, али сам одмах видио да му нема помоћи (пошто је сједио до врата и био први на удару, како ће се касније исноставити, погођен је са чак једанаест метака прим- Б. С) прича Обрадовић.
Управо је Лазар Обрадовић, упркос свему, био најприсебнији и позвао је хитну помоћ, али, нажалост, ни његовом сину ни још тројици младића више није било помоћи. У болници су мало потом ранама подлегла још двојица, а љекари су се изборили за живот тројице нешто лакше рањених.
-Увиђај није могао нити смио да почне прије тих фамозних верификатора чувене Вокерове мисије. Они су само ушли у локал, погледали онај ужас и отишли, а да никога ништа нијесу упитали, чак ни мене, нити мога пашенога, као очевидце који су све вријеме били ту. Ја сам касније тражио њихов записник о увиђају, али су ми одбрусили да не дају податке физичким лицима. Вокеров замјеник Келер, који ће касније бити и француски амбасадор у Србији, казао нам је послије да је у извјештају написао да је то био масакр над недужним српским младићима, али Вокер није допустио да оде такав извјештај, већ је све то окарактсрисао као класични „инцидент“.
Нијесам, наравно, био зачуђен што ме Вокерови „верификатори“ нијесу ништа питали о томе шта се и како десило, али кад су на исти начин поступили и српски истражни органи, посумњао сам да од свега неће бити ништа, каже Обрадовић.
Још пуних шест мјесеци након злочина српска полиција је у Пећи имала сву власт и могла много тога да учини на расвјетљавању овог злочина, али није учинила ништа.
– Истина, само неколико дана касније, Никола Шаиновић, тадашњи потпредсједник Владе Србије, саонштио је да су ухапшене убице дјеце у Пећи. Кад смо сазнали ко је ухапшен и осумњичен за тај звјерски злочин, да су у питању готово ретардиране протуве које не могу ни муву згазити, а погогову кад су и они недуго потом пуштени из затвора, било је јасно да је то само ујдурма која је имала за циљ да тренутно умири огорчену јавност, прича Лазар Обрадовић.
У Србији је од тада до данас промијењено неколико гарнигура власти, а несрећни родитељи побијених младића куцали су на врата свих и инсистирали да се неко озбиљније позабави њиховом несрећом и потражи крвнике, али нико није ни прстом макао.
– Ми смо мислим да је то било 2000. године – отворено питали Мила Новаковића, тадашњег шефа тајне полиције Србије, да ли може да нам гарантује да то из неких разлога није, можда, учинила наша државна безбјсдност или нека страна тајна служба, Без предомишљања нам је одговорио да нам то не може гарантовати. Од тада се и код мене и код свих осталих родитеља унесрећених у овој трагедији појавио црв сумње и нико од нас више не одбацује ниједну могућност, тим прије што је истрага тако траљаво вођена као да никоме сем нама није било ни стало да се истина открије и да правда стигне починиоце, а нарочито налогодавце истиче Обрадовић.
Недавна изјава Александра Вучића, као и све што је потом услиједило, лавина написа, нагађања и сваковрсних спекулација, и за Обрадовића и за све остале несрећне родитеље побијених била је велики шок након готово цијеле деценије ћутања.
– До моје памети још не може да допре да је то урадила наша служба, наша тајна полиција, али спреман сам чак и ту страхоту да прихватим ако ми неко аргументовано докаже ко је то учинио и по чијем налогу, а посебно с каквим је циљем жртвован живот мог малољетног сина и петорице његових другова. Више се не плашим ни такве страшне истине, а вјерујем ни било ко од родитеља побијене дјеце, јер ми тражимо само истину, ма каква била, и не може нас задесити ништа страшније од онога што нас је задесило. Ми се, дакле, више не плашимо ни такве истине, али страхујемо и то би онда била потпуна катастрофа и ново убиство наше дјеце ако се испостави да је и ово сада само нечија велика закулисна игра и политичка ујдурма и спекулација за тренутне дневне потребе — каже Обрадовић.
Кости пренијели у Црну Гору
Побијени младићи су били сахрањени у Пећи, али им злотвори нијесу дали мира ни у гробу, поготову откад је, пола године касније, почео егзодус Срба са Космета и кад су се у колони избјеглица нашли и њихови најмилији.
– Ми смо Ивана сахранили у старој дједовој гробници, али смо га шест и по година касније пренијели у Црну Гору јер више нијесмо могли да поднесемо невоље с којим смо се суочавали кад бисмо хтјели да посјетимо његову вјечну кућу огромно обезбјеђење међународне војске, превоз у оклопним возилима, то што смо се понекад враћали а да нас и не поведу до гробља јер је, наводно, било небезбједно, да и не говорим о мукама кад затекнемо оскрнављен гроб, обаљену надгробну плочу, поломљене и уништене српске споменике около прича Обрадовић.
Сестра добила име по брату
Четири године након трагедије, Обрадовићи су добили и трећу ћеркицу, која је добила име Ивана, по настрадалом брату Ивану. Иначе, Лазарова супруга Славица била је перспективна глумица пећког позоришта, али је после трагедије коју је доживјела, након двадесет година сасвим окренула леђа позоришним даскама и сасвим се посветила породици.
Пушка
Ових сам дана чуо да је премијер Ивица Дачић у неком интервјуу на телевизији саопштио како је, наводно, утврђено да је онај Литванац, полицајац Еулекса, који је убијен у Косовској Митровици 19. септембра прошле године упуцан из исте пушке из које је је пуцано у „Панди“. Па да ли је заиста могуће да неко ко је починио један тако свиреп злочин петнаест година чува оружје које је користио, с великим чуђењем пита Лазар Обрадовић.
Није то било случајно
Да се све није десило случајно и да иза свега стоје шиптарски терористи, родитеље побијене дјеце је највише увјерило то што те ноћи ниједан албански локал у Пећи, у широј околини „Панде“, није радио у вријеме злочина. Занимљиво је и то што је на стотинак корака од „Панде“ дежурао полицајац Србин, који је обезбјеђивао стан тадашњег предсједника општине, али ни он није ништа ни видио ни чуо.
Будо Симоновић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vucic je izmislio sve to o navodnoj vezi DB-a Srbije sa tim zlocinom pa se sad kukavicki povukao tvrdnjom da nema dokaza da iza toga stoje rade Markovic i DB. Samo je nanio jos vecu bol familiama ubijene djece zarad bolesnih politickih poena.