Ne vjeruj nikad sebi, sanjaru moj mladi, k’o rane boj se nadahnuća: Mihail Ljermontov – Ne vjeruj sebi

Ne veruj sebi

Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
Kô rane, boj se nadahnuća…
Ono je – bunilo što bolna duša kadi,
Il’ ropske duše trošna kuća.
Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš –
To krv vri, ili se telo čuje!
Što pre istroši život brigama što tište,
Razaspi taj napitak što truje!

Iskopaš li u duši svojoj davno sveloj,
U zavetnome divnom času
Još nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,
Sa divnim zvucima u glasu –
Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
Bolje je preko toga preći:
Ne možeš stihom, niti rečima od leda
Njihovo značenje izreći.

Suoči l’ ti se duša s iznenadnom tugom,
Il’ ti s olujom strast pak svrati,
Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom
Pred gozbu bučnih ljudi stati;
Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
Kô čudo, ravnodušnom svetu.

Šta nas se tiču tvoje radosti il’ seta?
Šta će nam tvoja uzbuđenja,
Šta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
Zle jadikovke tvojih htenja?
Pogledaj kako razdragana masa ide
Što ustaljenu stazu uze:
Na prazničnom se licu brige jedva vide,
I nigde nepristojne suze.

U stvari, nema takvog u tom ljudskom moru
Kog muka jednom ne savlada,
Ko nema makar jednu prevremenu boru,
Ko je bez zločina, il’ jada!…
Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
Ti plačeš glasom starog zvona,
Kô našminkani tragičar, kad strašno preti
Mašući mačem od kartona…

*

Mihail Ljermontov