Ne tugujem – moj sin je Hristov mučenik!

Gospod je uredio tako da ceo svet dobije ovo svedočanstvo vere: svojim očima smo videli pravo mučeništvo za Hrista.

Ove reči: «Ne tugujem: moj sin je Hristov mučenik… molim se za to da se naš Gospod dotakne srca ubica, da ne završe u paklu. Hvala im!» izgovorila je majka jednog od ubijenih, Kirila Muna Ibrahim.

Njen sin je imao samo 22 godine i ona je pokušala da ga odgovori od toga da ide u Libiju da nešto zaradi: svi znaju koliko je tamo danas opasno. U crnini, ona gleda sinovljevu fotografiju: na njoj je on u vojničkoj uniformi, s drugovima. Ona ne plače – naprotiv: osmeh joj je ozario lice. Šta se tu može reći? «Smrti, gde je tvoj žalac!? Pakle, gde je tvoja pobeda!?»

Bašir Kamil, brat ubijenih Bišve i Samuila, kaže slično njoj: «Hvala onima koji su zabeležili njihovo poslednje svedočenje Hrista onakvim kakvo je ono bilo… Mi, rođaci mučenika, ne padamo u očaj, već čestitamo jedni drugima njihov venac. Oni su svetlost hrišćanstva. A za ubice se molimo, molimo Boga da im otvori oči i da ih spasi!»

Na naše oči desilo se nešto zadivljujuće: svedočanstvo o pogubljenju 21 egipatskog hrišćanina, koje su snimile njihove ubice – ekstremisti iz «ID». Video, koji nosi naziv «Poslanica zajednici krsta, potpisana krvlju», zaista je postao takav i na nama je da ga čujemo.Duh diše gde hoće – i evo, u veku sveopšte raslabljenosti, kad težnja ka materijalnom odnosi prevagu nad svim ostalim, čak i kod hrišćana, Gospod je uredio tako da ceo svet dobije ovo svedočanstvo vere: svojim očima smo videli pravo mučeništvo za Hrista.

Šta osećamo gledajući ispovedničku smrt Kopta? Možda, grižu savesti: da li bismo mi, koji sebe nazivamo hrišćanima, mogli isto tako? Razmislimo o tome u danima Velikog posta.

Dakle, 15. februara, na dan kad Crkva slavi Sretenje Gospodnje, radikali iz «Islamske države» su objavili videofragment na kojem je zabeležen najveći akt mučeništva u novijoj istoriji Bliskog istoka: 21 hrišćanin prima smrt od dželata zbog toga što Hrista ispovedaju za Spasitelja i Boga.

To da su Kopti umrli za veru potvrđuju same ubice: «Oni pominju ime objekta svog poklonjenja, umirući u mnogoboštvu,» glasi ID-komentar uz snimak.

Videosnimak koji u svojoj punoj verziji traje pet minuta, napravljen je po svim «kanonima» krvave agitacije ID – i sve je u njemu zadivljujuće, jer stiče smisao koji je direktno suprotan u odnosu na onaj koji su u njega utkali njegovi «autori».

Evo, ljude u narandžastim kombinezonima po ivici vode crne figure s maskama na licu – teroristi, koji su specijalno odabrani da budu rastom viši od svojih žrtava, ali čovek ne gleda njih, već na to kako veličanstveno, s nekim carskim dostojanstvom koračaju Kopti – tako su verovatno na arene drevnih koloseuma izlazili prvi hrišćani, samo što ne mogu da prekrste ruke na grudima: vezane su im na leđima. Naterali su ih da kleknu na kolena, mole se – «Gospodi, pomiluj,» – miču se usne, – i oni umiru s Hristovim imenom na usnama i u srcu. Nema ni slabosti vere, ni molbe za milost, ni prekora upućenog Gospodu… Umiru hrišćani.

Nisu neki izuzetni podvižnici, nisu služitelji Crkve, nisu sveštenici, nisu monasi – to su obični ljudi, radnici, koji su tokom godina išli u Libiju u pečalbu.

Čak ni prvi talas otmica libijskih hrišćana u novembru prošle godine nije mogao da ih natera da napuste zemlju koja im je pružala mogućnost da bar na neki način materijalno pomognu rodbini u zavičaju. U decembru je teror islamista stigao i do nekvalifikovanih radnika-Kopta.

Petnaestorica ubijenih su se poznavala od detinjstva, pošto su rođeni u selu al-‘Avar muhafizi El-Minja. Najstariji među pogubljenima je imao 45 godina, a najmlađi – po 22 godine.

Jednostavno – ljudi. Ali, Gospod ih je izabrao kako bismo direktno u svojim udobnim stanovima pogledali u oči njihovoj hrabrosti prilikom sučeljavanja sa smrću: a da li ćemo moći, ako neko dođe i po nas? Hoćemo li izdržati? Cena pitanja je cena vere: primi drugu i ostaćeš živ.

«Od vremena Rimskog carstva mučeništvo prvih hrišćana nas je naučilo da izlazimo na kraj sa svim što nam se suprotstavlja. To nas čini jačima u veri,» kaže brat ubijenih Bišve i Samuila.

Još jedan od pogubljenih, Jusuf Šukri, bio je čovek sa srcem deteta – tako za njega kažu u porodici: «Uvek je bio tako tih!»

«On je mučenik, – njegova majka privija uz grudi sinovljevu fotografiju, – i verujem da je na Nebu.» Njegov stariji brat, 27-godišnji Šenuda kaže da je Jusuf uvek živeo u skladu sa Svetim Pismom i Šenuda ne može da se seti da je njegov mlađi brat ikad učinio nešto rđavo. Mama nije imala snage da pogleda video na kojem su zabeleženi poslednji trenuci iz života njenog sina, a brat je video: «Video sam da je ostao čvrst u poslednjem trenutku i to je za mene uteha.»

Hani Abd al-Masiha je imao četvoro dece. «Bio je vrlo pobožan,» tiho kaže njegova žena Magda.

Njen muž je očajnički želeo da se vrati kući, bio je bolestan i umoran od stalne pomisli na opasnost da će biti otet, ali za razliku od rodnog sela, u Libiji je mogao da zaradi bar nešto novca kako bi prehranio Magdu i svoje četvoro dece. I posle odsustva od osam meseci napokon je odlučio da se vrati. Magda nikad neće zaboraviti svoj poslednji razgovor s njim. Hani je nazvao za Novu godinu i rekao je da želi da porazgovara sa svom decom. «Spreman sam da učinim za tebe sve što poželiš,» – rekao je tada ženi. Ona je imala samo jednu želju: «Želim da budeš bezbedan.» «Moli se za mene,» – odgovorio je Hani.

Snimak je videla na egipatskoj televiziji i plakala je toliko da su morali da pozovu «hitnu». «Nedostaje mi,» – šapuće Magda. Njene tri kćerke sede pored nje, držeći se za njenu haljinu, a sin je još toliko mali da ne može da shvati šta se dešava. Najstarija devojčica počinje da plače. «Tvoj otac je na Nebu, – kaže jedan od rođaka, tešeći je, – on je na Nebesima.»

Danas je selo u kojem žive ona i porodice još 14 mučenika, dobilo ime u čast njenog muža i onih koji su s njim podelili stradanje za Hrista: gubernator El-Minje Salah Zijada je doneo odluku o promeni imena naseljenog mesta u Karjat aš-Šuheda – Selo mučenika.
U međuvremenu je Koptska crkva, kao u vreme ranog hrišćanstva, kad je za proslavljanje mučenika bilo dovoljno pouzdano svedočenje o njihovom mučeništvu, već objavila da će imena 21 čoveka biti uneta u njen Opštecrkveni sinaksar, pozvavši svu svoju vernu duhovnu decu «da mole Svevišnjeg za čvrstinu vere u Hrista, poput čvrstine libijskih novomučenika.»

Danas, kad je za milione ljudi smrt postala svakodnevna stvar, a vera lak teret, podvig 21 hrišćanina «mlake» duše može naterati da se prenu s posebnom snagom, može da ih podseti na istinsku cenu ispovedanja Boga rečju i delom. Ovom podvigu nisu potrebni suvišni komentari ili elegije – potrebno mu je samo sećanje. Večno sećanje.

Mučenici koji su svoj zemaljski put okončali na obali Sredozemnog mora kod grada Sirta su: Madžit Sulajman Šahatah, Teodor Jusuf Teodor, Hani Abd al-Masih Salib, Milad Makin Zakij, Samuil Alham Valasan, Malak Ibrahim Sanjut, Malak Faradž Ibrahim, Uzat Bušra Nasif, Jusuf Šukri Junan, Abanub Ajad Atija, Bišva Stefan Kamil, njegov brat Samuil Stefan Kamil, Kiril Bušra Fauzi, Đurđus Milad Sanjot, Mina Sajid Aziz (23 godine), Bišavi Adil Halaf, Luka Nadžati, Džabir Munir Adili, Isam Bidar Samir, Samih Salah Faruk i muškarac čiji identitet egipatska policija nije uspela da utvrdi.