Не можемо тврдити да нисмо знали: Ужас пред очима света

У Гази дани већ дуже од годину дана почињу и завршавају се у ужасу.

Иза зида медијске контроле, политичке неосетљивости и геополитичких калкулација, пред нашим очима се одвија један од најтежих хуманитарних ужаса у новијој историји. Број жртава у појасу Газе премашио је 54.000 убијених, од чега велики део чине жене, деца и цивили. Истовремено, нестали, рањени и психолошки траумирани нису чак ни статистички обухваћени у потпуности. Свет гледа, али не реагује.

Израелска офанзива, која је почела под изговором уништења Хамаса и ослобађања талаца, прерасла је у систематску кампању уништавања свега што представља живот у Гази — инфраструктуре, болница, школа, новинарских кућа и хуманитарних складишта. Међу жртвама су и медицински радници, чланови међународних хуманитарних организација, као и новинари који су својом присутношћу покушали да сведоче о патњи цивила.

Дехуманизација као механизам оправдања

Оно што посебно узнемирава јесте степен дехуманизације палестинског становништва у глобалном јавном дискурсу. У питању није само рат — већ системско, вишедеценијско прогањање и искорењивање једног народа. Палестинцима су ускраћени основни услови за живот, укључујући воду, храну и лекове. Газа је у стању потпуне блокаде, док се хуманитарна помоћ често задржава или спречава од стране израелских власти.

Слике деце која цртају свет какав никада нису видела — онај без сирена, дрона и рушевина — сведоче о дубокој трагедији која надраста политичке и идеолошке поделе. Цивили су остали заробљени између војних циљева, медијске манипулације и равнодушности међународне заједнице.

Од Накбе до данас

Година 1948. остала је упамћена као Накба — катастрофа, када је више од 700.000 Палестинаца било протерано, а хиљаде су убијене. Међутим, чак и та трагедија бледи у поређењу са данашњим размерама страдања. Са преко 54.000 убијених, укључујући велики број деце и цивила, и уништеном основном инфраструктуром, тренутна катастрофа у Гази представља највећи акт насиља над Палестинцима у историји конфликта.

Док се некада рачунало на подршку несврстаних, социјалистичких држава или барем неутралне хуманистичке реакције, данас изостаје и минимум глобалног политичког притиска. Уместо тога, израелска војна акција добија подршку или се барем толерише од већине западних влада.

Шта значи ћутање света?

Изостанак одлучне реакције светских сила говори више од било које дипломатске изјаве. Илузија о „слободном свету“ као заштитнику људских права губи своју моралну тежину пред чињеницом да је један народ остављен да умире под бомбама, гладује у ограђеном простору и сведочи сопственом истребљењу. Међународни поредак, бар онај који смо познавали, показује се као дубоко компромитован.

Без алтернативе и без гласа

Палестинци данас немају глас који свет жели да чује. Њихов бол, патња и судбина третирају се као политички проблем, а не као људска трагедија. Земље које би могле да делују као контрапункт — попут Ирана или организација попут Хезболаха — немају капацитет или политичку вољу да понуде стварну заштиту. Докле год та равнотежа сила не буде промењена, страдање ће се наставити.

Газа је постала симбол људске патње у доба технолошке моћи, глобалне повезаности и медијске свеобухватности. У свету у којем су све информације на дохват руке, немогуће је тврдити да нисмо знали. Можемо само да бирамо да ли ћемо остати неми сведоци или глас који ће, макар симболично, стати на страну оних који дане дочекују у рушевинама и страху.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: