Мали смо, баш мајушни и слабуњави, ријечју никакви, јад и биједа…
Али, то смо хтјели. Заправо, то су хтјели. Другови и другарице, новонарод и народности.
Није срамога бити мали, али је застидно бити мањи од себе сама, мањи од најмањих. Увијек и у свему.
Мали су, тако то бива и међу људима и међу државама, увијек уображене величине. Најмањи се најчешће хвале својом величином, а велики најчешће ћуте.
Најмањи имају потребу да буду велики или да буду мањи и од маковог зрна. Зависи од ситуације. У складу са фареом на позорници овог наопаког свијета и у зависности од епизодне улоге коју су измојшли. Наравно, најмањи, углавном, имају епизодне улоге или, како би се то логички закључило, статирају у кукурузу.
Ових дана статисти у кукурузу желе да буду фактори у међународној политици, а то им баш не стоји. Није им дато од Онога који у привидном хаосу све апотекареки вага и распоређује. Тако то бива кад мува падне на међеда…
Црна Горица увела санкције Русији. Хм. Међународна позиција дражајшег Монтенегра постала је виц. Црна Горица је постала Перица из вица. Увијек говори што не треба, закључује наопако и засмијава присутне. Одлично креирана докгрина наше спољне политике.
Црна Горица је увела санкције маленој
Русији јер се на тај начин најбоље препоручује НАТО-у. Опет виц. Али сад Монтенегро не личи на Перицу. Више личи на Фату – радодајку која се свима препоручује, а коју, авај, нико не примјећује. И шта сад?! Скинула Фата димије, а нема ђувегије. Тешка ситуација, дипломатска лакрдија, шах-мат. Нос окинути…
Таман по доброј Нато-доктрини заратисмо са маленом Русијом, а велики НАТО нас неће. Неће нас НАТО, бато! Грешка у патуљастим корацима.
Заправо, НАТО нас хоће, али још није вријеме. Боље рећи још нијесу дошла потоња времена. А доћи ће. Све има свој килави почетак и раскилављени крај.
И док се руска мечка чешка по туру све плашећи се нових мувлшх насртаја НАТО стратези опијени војном славом и хашишарским визијама, думају. Дума труст космичких мозгова. Толкује на некој заљуљаној кретарици на донебесном
хоризонту шта им је чинити са медитеранском и брдско-планинском суперсилом, шта им је чинити са монтенегринском владом и суперсоничном армадом.
Ако суперсилу приме у супер НАТО савез, имају супер проблем! Тешко је примити толику моћ, са ма које стране да се прикрада. Моћ воли да господари, воли и да царује и да кладе ваља, а ђетићи воле функције, тако им је од неба дато. И од неба и од хљеба. И од скорупа.
Уколико Црна Горица постане НАТО сила, онда би друг Милаш, черногорски падишах, морао постати НАТО генераљ нешто као малени Весли Кларк, ако се још сјећате оног поквареног јенкија са бизнис трулим аспирацијама. Хајде сад, један генерал мање више и генерали су поегали ћорци, али шта са суверенитетом и територијалним интегритетом Монтенегра? НАТО, бато, гарантује неповредивост граница својих милих чланица, а границе на прчевитом и разблудном Балкану су одвајкада згодне за повређивање. То му дође бјелосвјетска забава, а и окрене се покоји крвави доларчић.
Коцкарска партија још није завршена. Из јаке подјеле увијек се избацују слабије карте. Лише. У тим бандитеким подјелама увијек ћемо бити ситан број и ништа више. Једна лиша, мања или виша.
Има НАТО милосника и у самом Монтенегру који оргазмично жуде за новим границама. Можда због тога НАТО, бато, жели још мало да причека. Да се још једно дијељење заврши и још једна гранична рашомонијада, па онда опет у нова планирања. Под ћебе или под шлем, зависи од снаге… кад су већ гаће спуштене, ко ће га знати…
Све би било много једноставније кад би овај закривљени свијет водили прави људи. И свијет би се исправио, постао би боље мјесто за живот и прикљученија.
Но, шта ће нам Серби и Руси, кажу монтенегроси. Но, шта ће нам ти монтенегроси, кажу сви. Осим Серба и Руса.
А могли су да ћуте наши вождови, наши наћефлеисани клипани који ће као и сви наћефлеисани клипани прво ударити на оног најближег да би тиме доказали своју величину. Мали клипан се поноси, а велики брат се стиди што за малог брата има великог клипана. Елем, могли су да не дижу руку ако су већ у магарећој клупи. Ћути кад те не питају! Ако не ћутиш, а не знаш, постајеш магарац. Ћути, монтенегринчино, већа од папе! Не аплицирај пред затвореним вратима, магарчино! Тако се од географске постаје морална минијатура. Авај, по нама се ништа неће звати осим моралног паденија!
На концу, као и на почетку: имате два пута да будете жртва бјелосвјетског бандитизма и лоповлука и да платите главицом-правицом залагање за праведнији свијет или да постанете шишњарека ситнеж. Једино не можете бити велики лопов. Та мјеста су поодавно заузета. Још у прарасподјели међу великим билмезима.
И тамо и овамо. Мислим код нас. А мислим на њих. И на понеког од вас…
Пише: Борис Јовановић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
