• Топ 1

Наш отац Никон из манастира Доњи Брчели

1 дан ‎ ИН4С

Пише: Славица Перућица

 

До манастира у Доњим Брчелима може се стићи и магистралним путем Будва–Цетиње. Са Обзовице скреће се десно, па још једном десно, и негдје према Скадарском језеру, на тромеђи Цетиња, Бара и Будве, а ипак у барској општини, указује се црква Светог Николе.

Прије тога пролази се поред низа огромних споменика комунистичке Југославије. Високи, пркосе вјетру, а уз њих вијоре црвене заставе. Увијек се помолим за свакога ко је часно гинуо и вјеровао у исправност своје одлуке. Вјерујем да је међу њима било таквих.

Манастир Доњи Брчели везују за Скадарско језеро, али није на самом језеру. До њега се стиже уским црмничким путевима.

Прије неколико година упознала сам Црмничане на једном сасвим другом мјесту – у селу Перој, десетак километара од Пуле. Тамо је 1657. године досељено 15 српских православних породица из Црмнице, са свештеником. Остали су до данас, чувајући писмо, обичаје и вјеру. Када сам живјела у Пули, сусрела сам их. Радовали су се, кажу, „да им дође неко њихов“.

У саму Црмницу по први пут сам дошла тек недавно, на позив оца Никона.

Тога јутра кренули смо на другу страну, али у ходу одлучили да свратимо њему.

Отац Никон је наш човјек. Наш, мислим моје горе лист. Кокотовић, с Петровића–Бањана. Ја сам из Опутних Рудина, али што рече један мој пријатељ Поповић: „Постоје само доњи и горњи Бањани, Рудине не постоје.“ Увијек се тога сјетим.

Када сам изашла из аутомобила, преда мном се указао призор који одузима дах: низ старих камених кућа, зелене ливаде, дрвене тарабе и један магарац. Свуда воћњаци и баште. Дјечије игралиште. Цвијеће.

Прекрасна улазна капија, стаза обрасла у цвијеће – вилина влас уплетена у дјевојачки вео. Десно чесма. Тријем са дугачким дрвеним столом. Камене зидине некадашње грађевине, поклопци од старих посуда за маслиново уље. Камени степеници воде ка цркви Светог Николе.

Око цркве поново цвијеће и мноштво дјеце, мајки, очева, бака… и мачке. Звона на зиду – дар једне породице. С десне стране горионица и мала продавница, пуна икона, бројаница и манастирских производа. Богатија него у многим већим храмовима – свједочанство вриједности братије.

Црква пуна. За пјевницом сестре из Горњих Брчела, око њих дјеца. Вјерујем: гдје има дјеце, ту је игуман добар домаћин.

Фреске, иконостас, ормар изрезбарен руком старих мајстора – све открива осјећај за љепоту. Отац Никон нас је радосно дочекао при самом приступу Светој Тајни.

Послије литургије

Након службе, обавезно је било сјести на кафу. Под тријемом, за великим столом, душа се смиривала у љепоти коју смо гледали. Свако од присутних застао би ту, дјеца су се растрчала по игралишту. Све је било уређено тако да и најситније детаље чувају од бриге.

Отац Никон и отац Мардарије послуживали су све: питама, колачима, пажњом. Прилазили су свима, сједали поред свакога. Нико није био занемарен.

Сјели смо и заподјели причу о Бањанима. Питала сам оца Никона како му је међу мјештанима, знајући да дух комунизма још живи у овим селима. Ни ријечи жалбе – само је говорио о добром. За тринаест година, њих двојица и још неки добри људи, све су то подигли, уљепшали, створили оазу.

И потом…

Два дана касније отац Никон ми је одговорио на моје питање, али не ријечима. Видјела сам снимке који су обишли све портале: старији човјек пријети монаху. Сцене које су нас подсјетиле на прошлост пуних мука и страдања.

Али нећу о томе. Хоћу да останем на оном доживљају код оца Никона, гдје смо заборавили на све обавезе и остали у рају који су он и сабрат му створили.

У конаку преко пута планира се библиотека. Испред љетњиковац, опет море цвијећа. Ручак скроман и укусан, као што то само у манастиру бива. Пјевушимо тихо о Косову. Чинило ми се да ово мјесто мора да личи на рај.

На крају, отац Никон звонцем је објавио молитву. Опраштали смо се на капији, а дјеца су храном мамила магарца и смијала се гласно. Нико није хтио да оде.

Данас, када видим шта све отац Никон и отац Мардарије трпе, не могу да схватим како било коме може пасти на памет да каже ружну ријеч о људима који су свој живот уложили да једно мјесто учине рајем.

Нити ће они то понијети са собом, нити мјештани могу манастир однијети у своје куће. Црква значи сабрање, а ми пријетимо монасима и каменујемо Бога. А треба нам једино љубав, мало мира и молитве. Је ли нам икада ишта више требало?

Оче Никоне, хвала ти за љубав којом нас милујеш.

Када сам се вратила кући, у свој Дјевојачки вео посадила сам пелцер Вилине власи.

С анђелима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: