Наш њемачки капућехаја у Црној Гори

Пише: Борис Б. Брајовић

Погађали смо ономад, у студенској соби која је гледала кроз поломљена и зачађала окна на Драгову луку и брдо Товић, наслове књижевних дјела у игри асоцијација. Почела би као и свака игра, безазлено са звонима са Манастира а наставила би се до дуго у ноћ нашим чаврљањима која би прерасла у литерарна клопарања да би нас својом монoтоношћу у том академском купеу на крају савладала сном.

Сличице из прошлости тако снажне и упечатљиве сад кад многих од учесника ових књижевно философских гозби више нема. И најбољи и ненадмашан у овим младалачким игралима био би Иван Луковац. Не само што је био апсолутни шампион у изналажењу наслова књижевних дјела која су била немогућа за било какво визуелно и асоцијативно представљање и погађање попут Ембaхада или прве приче у њој Балугџија, наш капућехаја у Берлину, већ нам је послије наше капитулације дуго причао о непознатим, за нас, дјелима. Било је неподношљиво понекад бити књижевни талац таквог зналца из Сировца. Натјерао нас је да прочитамо све оно што је он прије нас пронашао. Скоро све. Златно руно од Пекића још чека неког другог Луковца.

Али одох далеко, прича је о једном новом Балугџићу последњем њемачком капућехаји у нас чији таоци постајемо а да то не желимо. О врлом њемачком амбасадору. О његовим коментарима политичких дешавања у Црној Гори. О необичној спремности да се први огласи на наметнуте квазидруштвене теме из унутрашњополитичких будоара. У последњем од таквих саопштења он изражава забринутост путем којим се Црна Гора креће као друштво и држава, наводећи као примјере за такву забринутост: „догађаје попут контроверзних именовања улица, скрнављења џамија и релативизације геноцида у Сребреници“. Прије тога дипломатски сугестивно је проблематизовао измјену тужилачких закона. У ових неколико мјесеци чули смо од њемачког амбасадора више саопштења него од свих његових претходника у последњих тридесетак година. Има у томе неке знаковитости коју могу изчитати они који су боље пратили последње политичке промјене и закашњелу улогу управо Њемачке за разлику од неких других спољнополитичких актера.

Свака од наведених друштвено патолошких појава наведених у дипломатској забринутости које су се догодиле у последња три мјесеца заслужују озбиљан дијалог. Такви догађаји нијесу чињенице истог ранга као кад изричемо суд: „Сада пада киша“ већ имају своје узроке и последице, своја објашњења која потребују и различите перспективе а не наметнуте одговоре. Ако се каже да нијесу прихватљива „погрешна тумачења догађаја у Сребреници“ са европских адреса онда је то еуфемизам који заправо каже да тумачења и не постоје и да их не смије бити а онда о ономе што је једнозначно не треба ни расправљати. Али ипак се као прокрустова постеља стално и наново потеже то питање и то не онима који су у злочинима учествовали на различите начине већ онима који су криви без икакве кривице.

Карл Јасперс је своју књигу „Питање кривице“ о националсоцијализму и хитлеризму објавио 1948. године не у Њемачкој, већ у Швајцарској из које се никад није вратио у своју домовину. Питање суочавања са историјом другог свјетског рата и улоге Њемаца у њој је и данас болна тема која изазива асиметрична сјећања у Њемачкој. Филозоф Петер Слотердијк ће зато и рећи да «њемачки посебан пут у слободу је прошао кроз иглене уши пораза».

А кроз иглене уши се тешко и конац удјене а камоли и људи прођу, за пролазак су потребни не њемачки помоћници, макар они били и амбасадори, који ће вас силом удјенути већ озбиљни унутрашњи потреси који доводе до политичке слободе.

Наш „Оченаш“ је наш хришћански одговор на све наше дугове и кривице за које смо одговорни и за она непочинства у којој ми нијесмо учествовали али јесу људи из наших заједница. Али да би то разумио наш њемачки капућехаја потребно је, не времена, већ мало више људскости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: