“Narod koji ne pokazuje bar malo agresije – osuđen je na propast”

Piše: Ilija Petrović

Potpisnik narednih redaka, stariji čovek, stavlja prethodnu rečenicu (naslov – prim. IN4S) među navodnike jer se ne seća da li je to čuo od nekoga (sumnja na akademika Vasilija Krestića), ili pročitao negde, ili mu se u snu javilo, ali mu se u mislima vrti možda i svih trideset godina; za tu “vrtijeljku” ponajviše je zaslužna reč “agresija”, valjda zbog toga što deluje uvozno, stranjski, možda latinski, u svakom slučaju – sumnjivo.

Što je tako, nije ona kriva sama po sebi, takvom je postala jer su Srbi decenijama navikavani (u vreme bratstva i jedinstva) da nekim rečima ne označavaju ono zbog čega su nastale i što im je vekovima bila “funkcija”.

Tako je, primera radi, naučeno da se neolatinskom rečju “unitarizam” označava nešto zločesto, nalik psovki, mada se u rečnicima stranih reči čita da se radi o težnji za jedinstvom, za ujedinjenjem.

Ili, Srbima je u isto to vreme jasno stavljano na znanje da je reč “nacionalizam” (pozajmljena od Francuza) kužnija od bilo kakve kuge, iako rečnici stranih reči kazuju da je u pitanju narodnjaštvo, ljubav prema svome narodu, rodoljublje, patriotizam.

Naravno, vrlo je sumnjiva, pa čak i po život opasna ova poslednja, neolatinska pozajmljenica, zbog čega je srbski narod decenijama dresiran (kroćen) “naukom” da je patriotsko osećanje nepoželjno; ako i nije bilo zakonom zabranjeno, ono je smatrano nedopustivim, toliko da su neki demokratski političari u Srbiji, otvoreno antisrbski raspoloženi ( ne zna se zarad čijih interesa), uporno podsećali već isprepadane Srbe da je patriotizam poslednje utočište lopova.

Delom to iskustvo, a ponajviše kritika upućena mlađanoj učesnici u nekom muzičkom takmičenju da “večeras nije bila dovoljno agresivna”, ponukala je jednoga njenog vršnjaka, redovnog korisnika stranih reči i izraza, da zaviri u odgovarajući rečnik i sazna iz njega da se rečju “agresija”, latinski: aggressio, označava napad, kidisanje, nasrtljivost, te da se reč “agresivnost” tumači pojmovima navaljivanje, napadanje, izazivanje.

Zamoljen da mu objasni zbog čega bi se jednoj skromnoj devojčici zameralo što nije dovoljno navalentna, da li u pevanju, da li prema muškim članovima muzičkog žirija, ovaj potpisnik odmah se, prividno samouveren, upustio u raspravu o nečemu što bi i za jezičke stručnjake moralo biti bar malo sumnjivo.

Jer, u datom “agresnom” primeru radi se o složenici u kojoj se prvo slovo “a” prevodi predmetkom bez-, ili ne-, što znači da je preostali deo pomenute složenica (-gresija) lišen nečega, da u njemu nema nečega, da u njemu ne postoji nešto.

Nasuprot primeru sa predmetkom “a”, postoje i složenice sa predmetkom “re”, u značenju natrag, ponovo, opet (“regresija”, na primer, latinski: regressio, sa značenjem vraćanje, odstupanje, povlačenje), ali i reči sa predmetkom “pro” u značenju pred, ispred (“progres”, na primer, latinski: progressus, sa značenjem pomicanje napred, napredovanje).

Na drugoj strani, oni kojima je latinski jezik pomalo i hleb – kažu da se ne radi o predmetku “a”, već “ad”, u značenju ka, na, do, kod, pri, uz, za oko, po, osim, povrh, s obzirom na, zbog čega se ono “g” u reči “agressio” udvaja i nastaje reč “aggressio”.

Možda jeste, možda nije, cela priča tajnu krije, naročito stoga što, u jezičkom (govornom) smislu, udvajanje glasa (slova) “g” manje je logično od čuvanja glasa (slova) “d” u predmetku “ad”, što bi proizvelo reč “adgresija”. Tome u prilog ide i reč “egres”, izlazak, izlaz, istupanje iz nečega (“egredi”, izići, “egressus”), gde je slovo (glas) “e” (sa predloškom “funkcijom” u predmetku) nastalo skraćivanjem predloga “eks”.

Bilo kako bilo, navikli smo da se reč “agresija” tumači isključivo kao napad, napadanje, nasrtljivost, što uvek pretpostavlja opasnost za onu “drugu stranu”, napadnutu.

Ovo što sledi biće slabašan pokušaj da se vidi je li zaista tako ili se u svemu tome krije i neka smicalica, ili greška, ili neznanje, ili su u pravljenju latinskog jezika učestvovali i neki Srbi predbrozovske škole…

Naročito zbog toga što se u osnovi osumnjičene reči nalazi srbski glagol gresti, gres, gređet (ova dva poslednja u kučkom govoru), u značenju ići (ja gredem… oni gredu).

Kako “upotrebna” logika ovoga glagola podrazumeva da se njegova radnja započinje korakom, s razlogom su Latini zasnovali celu svoju “agresivnu” priču na srbskoj imenici korak, gradus, odakle su izveli reč gradior, eris, gressus, gradi, u značenju gresti, ići.

Vratimo li se početnom saznanju da predmetak a- u našoj “agesivnoj” složenici znači da je “neko” zaustavio idenje ili prestao ići, preostaje nam samo da shvatimo kako je cela radnja prevedena u mirovanje.

Kad je već tako, a drukčije ne može biti, van svake sumnje mora biti i da je stvarno značenje reči “agresija” zloupotrebljeno u brozovskom smislu, tako što se mirovanje pretvorilo u napad, kidisanje, nasrtljivost.

Sa gledišta ovog potpisnika, ako je srbskome narodu, odnosno svakom Srbinu koji drži do pripadanja srbskome nacionu, uopšte stalo do sopstvenog opstanka, mora se dobro potruditi da iz osnova izmeni svoje mnogovekovno mirovanje pred onim što mu čine zakleti neprijatelji iz sveta, ali i otpad iz sopstvenih redova, te da, za početak, i bez obzira na jadno držanje Zanatske komore iz Kneza Mihaila 35 u Beogradu (ne samo bez ijednog latiniste, već i bez ijednog srbiste, a sa samo jednim slavistom) i njenih docentskih i profesorskih pripravnika sa radivojeradićevskih “uglednih fakulteta Univerziteta u Beogradu”, počne da, svuda i na svakom mestu, pred svima i svakim, istupa otvorenom, jasnom i oštrom rečju, pisanom i izgovorenom, srbski, ćirilički.