Пише: Иван Луковац
Могла је тамарица, могао је даркец, могло је и кусо и репато скакати по мојим прецима, потомцима, мојим увјерењима, мом достојанству, укусу, мирису – могло је то трајати деценијама, стољећима и све тако до судњег дана и шта..?
Ништа!!
И руско ничево!
И шпанско нада!
Појео вук магарца!
Ако бих се јавно побунио, ако бих пустио глас, а бунио сам се, а пуштао сам гласић, био би то знак да, као по команди, јаче, свесрдније, безочније ударе. Сладострасно до перверзије уживајући у осјећају неограничене моћи. Да се иживљава над неистомишљеницима који никад нијесу довољно мртви. Требало их је, тј. нас, тј. мене ритуално доубијати сваком пригодом. Директно у прајм тајму, са све моји новцем као ауторском алиментацијом. Ваљало је плаћати све те ауторске и саобраћајне трошкове и ту сам уредно, не питајући се, додуше, партиципирао!
Све је могло док је пуцало по мом рбату (са х или без, сасвим је свеједно), али одједном, изненада, у 94 – ом минуту текме, која се по мојим ојађелим нервним ганглијама игра тј. приводи крају, на моју штету, наравно, уз интернационалну судијску екипу са све екипицом из вар собичка, али одједном, велим : нешто није могло!!
Негдје је запело.
Тамарица је одступила од свирке која јој је нотно записана на партитури, а коју је руку на срце знала напамет, нешто је на лицином мјесту импровизовала и отиде маст у пропаст!
Нежно се, за њене стандарде, очешала од амбасадорку најмоћније земље на свијету.
И ту је настао големи белај.
Сви они што су годинама, десетинама година, ћутали, мучали, „неутрално“ жмиркали, више жмурали, наједном су гракнули и закојевитезали.
Бранећи достојанство, професионализам, истину, грантове, небо и земљу, устали су на ждријело! И сјетили се да би било лепо не лагати, да је корисно дјелати у јавном интересу и да би то требало јавно рећи. Јер сад је цукнуо часак, јер кад ће, ако неће сад. Јер, ако се ово прећути, како ће потомцима у очи погледати? Како ће прибавити онај садржај који иде низ ждријело и доље равно све до крајњег југа?
На ждријелу, а поводом оног што низ њега путује, присјетили су се принципа, части и истине. У заоставном времену, велим, утакмице у којој су против мене, мојих увјерења и интереса, осим противничке екипе, а она је бројала играча вишеструко изнад дозвољеног, били и интернационални дјелиоци правде са све становницима вар собе. Нешто је кренуло по злу, тамарица је, попут оног судије од синоћ, била политички некоректна спрам главног судије и настао је звек!
Звек који својим звекетом, звучно, званично и како год – гута, прождире, заглушује, поништава све оно што се догађало тијеком „регуларног тока“ утакмице.
Мој тихи јецај, моје узалуд пружане руке, мој континуирани вапај, турен је у трећи план, (досад је био у високопозиционираном другом плану.)
Па пошто сам још ту, како год, искористио бих ову пригоду да вас ослободим обавезе да говорите у моје име. Да браните моје становиште, интересе и сличне ситнице које ми номинално припадају. Хвала вам на принципијелности, на сензитивности, на свему што сте кумулативно у продуженом трајању прећутали.
И још нешто…
Ако ствар није отишла неповратно предалеко, умољавам вас да нађете механизам да тамарицу задржите, даркеца некако врнете. Зебем, у ствари знадем да би ми без њих било необично. Страх ме је од непознатог, на ово сам се свикао, моји су метаболички процеси тако удешени, наштимовани да без овог садржаја, бојим се, не бих могао… Волио бих да ово скромно разматрање, мој нежни апел, узмете као олакотну околност према овим добрим људима на које сте се с правом расрдили.
Без наде да ћете прекршити завјет ћутања, спрам менека, у нади, да ће се све свршити како је у вашем најбољем интересу, на самом крају, дозволите ми да вас поздравим радосним, традиционалним црногорским поздравом : Ћао.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
