Napiši mi, mama, šta se desilo!
1 min read
Piše: Bojan Arbutina
U nedelju, 30. jula 2017. godine, na dan Ognjene Marije, posle Liturgije služene u Hramu Svetog Save u Parizu, sreo sam starog poznanika, Banijca, moga zemljaka, velikog čoveka, učesnika u Krajiškom i ratu na Kosovu, koga je sudbina odvela u daleki svet da zaradi dinar. I kako to obično biva, seli smo, i uz rakijicu, otpočeli priču.
Teme su se kao i uvek kretale oko politike, kulture, Crkve, društva, života. Ali priča se završila Krajinom, kao i svaka priča koju vode dve zemljaka Krajišnika. I u tome neravnopravnom razgovoru, svestan svoga neznanja i nezrelosti, ja sam bio taj koji je ćutao i upijao svaku reč, trudeći se da i kockicu sudbine moga zemljaka uklopim u Krajiški mozaik koji godinama gradim u mislima.
Poželeći jedan drugome snage i hrabrosti da istrajemo u sopstvenim bitkama, oprostili smo se i krenuli svojim putem. I na tome putu do stana, ulazeći u metro, gledajući lica slučajnih prolaznika i razmišljajući o sudbinama, kako njihovim, tako i o sudbini moga zemljaka, skupio sam hrabrosti da saznam i one sudbine od kojih bežim godinama. Odlučio sam da onaj delić sudbinske kockice Krajiškog mozaika konačno osvetlim.
Svestan da otvaranje starih rana nije lako i da čovek uvek nastoji da zaceli bol i svoju prošlost učini lepšom no što jeste, svestan da su pojedine ljudske sudbine opterećene zlom, svestan svojih strahova i slabosti, uzeo sam telefon, pozvao sam je i upitao „Da li možeš da mi napišeš šta se desilo?“.
„Početak avgusta 2017 godine, vreo dan, 40 stepeni, sedim na terasi, u ruci mi je istovremeno cigara i olovka, misli mi lutaju po prošlosti. Dvadeset i dve godine, kao da je juče bilo. Dvadeset i dve godine su dovoljne da od male mrvice deteta izraste čovek.
Bili su to naizgled srećni dani te davne 95-te godine, isto početkom avgusta, i bez obzira što je oko nas besneo rat, bili smo srećni jer smo bili svoji na svome i sa svojima. Moj Bojan, uvek nasmejana beba, svojim sićušnim nožicama je vozio bicikl po dvorištu. U zraku se osetila težina vazduha, letnja žega, miris rata, i nevolja.
Subota, 4. avgusta, 1995. godina. Odjednom na cesti, ispred našeg dvorišta, nastade gužva. Kolona prljavih automobila, traktora sa prikolicama, starci, majke, deca, neki svet preplašen na smrt nalazio se tik ispred mene. Imala sam tada 25 godina, živela sa suprugom i sinom u Topuskom, malom banjskom mestu punog duha i ljubavi.
Tog dana, oko 5 sati ujutru, počelo je da gruva sa svih strana. Tuče li, tuče.. Odzvanja. Ranije, kada se tako čulo, imali smo običaj da izađemo u dvorište i određujemo odakle je dopirao zvuk. „Ovo je pred Karlovcem“; „Ovaj mora biti negde kod Kladuše“, bili su samo neki od komentara. Međutim, sada nije bilo ni pokraj Karlovca, ni pokraj Kladuše, tutnjilo je sa svih strana. Ljudi na ulici uplašeni, zbunjeni.
Branko, suprug, već nekoliko dana nije kod kuće. Nalazi se negde na položaju, u Bosni. Međutim, odjednom, između kolone vozila pojavi se i njegov lik, prekriven znojem. Bezglavo utrča u dvorište i poče vikati „Pakuj sve što možeš i bežite!“. „Kuda?“ – upitala sam. „Kuda i svi! Ja idem sa vojskom da vam čuvam odstupnicu!“.
Težak je trenutak kada shvatiš da ti je jedini zadatak spakovati život u putnu torbu. Ali i to se moralo. Bojan, onako mali, trčkara oko mene, hvala Bogu pa se ne seća gotovo ničega. Raduje se prepunoj cesti, misli da je u pitanju velika svadba.
Spakujući na brzinu sve što sam mogla, uzimam Bokija u naručje, pretrčavam preko ceste do mlekare, i uzimam kartone jogurta i hleba. Krećem redom uz kolonu i dajem ih majkama sa djecama koje su se tu zatekle. Trajalo je to celu noć. Nadolazili su neprestano, kolone su prolazile pored kuće, trčala sam gore – dole deleći hleb i jogurt, a da još nisam bila ni svesna da moje spakovane stvari znače da bi ja trebalo da krenem put kolone.
Nedelja, 5. avgust, podne.
Prošla je i zadnja prikolica iz Knina, a Bojan i ja samo i dalje ostali sami. Branko tamo negde čuva Krajinu. Čuva narod dok se povlači.
Komšije viču na mene da krećem i ja. Uzimam Bokija, stavljam ga na zadnje sedište auta zajedno sa njegovim „velikim“ medom, i krećemo. Ne znamo gde. U kolima ispred naših se nalazi moja sestra Željka sa svojom ćerkicom Dinom. „Krećite, krećite…“ čuju se povici, teraju nas. Nismo prošli na kilometar, sreli smo Milana, moga tatu, koji nas je isto tako požurivao, gledajući svoje dve ćerke i svoje unuke kako odlaze. U nepoznato.
Ne znamo više ništa, ni gde idemo, ni gde su nam voljeni… Branko nam je ostao tamo negde, tata u Topuskom, mamu nisam videla danima, ni babu, djeda, starog đedu.. O nikome ništa ne znamo. Svako je krenuo na putovanje ponasob. Kolone, tri kolone u dve trake, i mic po mic. A granate padaju, sve nešto blizu, odjekuje. „Kud ću ja bez Branka? Gde je on?“ – samo se ta misao motala.
U koloni hiljadu priča. „Poginuo Pero“ jedni viču, „Stanu raznela granata“ plačući govori jedna baka.
Niko nije znao gde idemo. Niko ne spominje Srbiju. Mislilismo da se sklonimo na par dana i da se vratimo.
Dvanaest sati u koloni a prešli smo svega nekoliko kilometara. Ušli smo u Glinu. Po ulicama ostavljeni traktori, pune prikolice, narod iskočio i traži sklonište. Da sačuva živu glavu. Pustoš. Pomeram kola po malo, izlazim napolje i šetam da ne bih zaspala za volanom. Nastavljamo tako, i negde u dubokoj noći, stali smo na brdu više Dvora. Opet šetam cestom da ne zaspim, ne osećam strah od granata, samo ne želim da zaspim. Moram da nastavim dalje. Gruva sa svih strana, sa desne iz pravca Bosne, sa leve iz pravca Zagreba. Malo niže, u Dvoru, gori policijska stanica. Plamen obasjava nebo nad našom „velikom svadbom“.
Pred svitanje se polako spuštamo u Dvor. Tri kolone odjednom postaju jedna. Sve postaje ubrzano. Nešto se dešava a nije mi jasno. Znam samo da treba da dođemo na most i pređemo u Bosanski Novi, u Republiku Srpsku, tamo smo sigurni. Pred mostom je sve čisto, dajem gas i krećem. Gledam u retrovizor. Iza mene više nema kola. Neki vojnici su iz zaustavili. Od umora u prvi mah nisam shvatila. Ali. To su bile „Zenge“. Vidim ih da cepaju srpsku zastavu. U tom bunilu, ispred mene, na sred mosta vidim Branka. Četiri dana je išao peške iz Bosne, izvlačio se sa vojskom. Prešao je u Bosnaski Novi i na mostu sa te strane je čekao u nadi da će nas videti. Kada je video da su presekli kolonu, svesno je krenuo ka nama, misleći da nismo uspeli da se izvučemo. Nije imao šta da izgubi, hteo je samo da bude sa nama. Trči ka nama. Zenge i on na istom mostu. Nekoliko metara udaljeni jedni od drugih. Nisam smela da stanem, skočio je i uhvatio se za kuku od auta i vikao „Gas!Gas!Gas!“.
Čim smo prešli most skrenuli smo iza neke zgrade da se sakrijemo od bombardovanja. Ogreban, krvav, preplašen, došao je sebi, i bio je uz nas, što je najvažnije. Avioni su tukli kolonu od Prijedora do Dvora. Nije bilo zadržavanja. Idemo dalje! Do Banja Luke.
U Banja Luci odlazimo do prijatelja i na Dnevniku gledamo naš egzodus. U nekom delu kolone leži čovek, stariji, invalid, mrtav. A našeg Đede nema nigde, isto invalid iz Drugog rata. Crne misli lutaju u nama.
Ponedeljak, 6. avgust, jutro.
Svanulo je. Moramo krenuti dalje. Pustoš koja je ostala iza nas bila je dovoljan znak da nema vraćanja. Tada shvatam da odlazimo zauvek. Do kolone još uvek dopiru tragične vesti. Kod Gline su isto presekli kolonu i zarobili izbeglice. Čujemo svašta. A ništa ne znamo o svojima. Poginuo, mučen, osakaćen, silovana. Ništa nam ne preostaje osim da stisnemo zube i nastavimo napred. Gledam Bojana. Za šest dana je pojeo tri paštetice i popio malo vode. Ali još uvek sam jaka. Moramo napred.
Polako se približavamo Srbiji, Loznica. Pretresaju nas. Moramo predati sve oružje koje imamo. Ljudi plaču, ne odvaja im se od oružja sa kojim su četiri godine. Branko teškom mukom gleda svoj puškomitraljez i predaje ga na punktu određenom za to. Težak je to trenutak. Krajišniku je sudbina borba, a oružje.. Oružje je svetinja.
Prelazimo u Srbiju. Autoput. Kraj njega stoje ljudi i dele nam lubenice. Mi ne možemo više ni da jedemo. Još u Loznici nas pitali gde idemo i ispišu nam potvrdu da idemo u Beograd.
Srbija. Sa svih strana more ljudi i prevoznih sredstava. Stojim u koloni iz vojnog kamiona. U njemu naših vojnici. Gledam u dečaka koji je na kraju sedeo ali ne reagujem. Puče nešto u meni, iskočim iz auta i krenem ka dečaku. „Pero, jel znaš gde mi je tata?“ upitah ga. Pero, brat, mora da zna nešto od ujaka, moga tate. Pero ćuti, ne poznaje me, gleda kroza me. „Ujak?“ odjednom prozbori.“Evo ga ovde, u kamionu“. Nigde kraja mojoj sreći kada sam ga ugledala. Prešao je kod sestre u kola i ispričao nam šta se desilo.
Da je poslednji je krenuo iz Topuskog, da se našao u delu kolone koji je bio opkoljen tri dana u Glini, da su ih posle pustili da autoputem krenu za Srbiju. Za jednog člana smo bogatiji, pomislih. Idemo dalje.
Bojan, koji nije progovarao u Krajini, ćutao je sve vreme, ali je razumeo i reagovao na svoj način. Muško, lenjo za priču. Nakon nekog vremena stigli smo pred tablu „Beograd“. Učinilo mi se da vidim „Život“.
Vozeći se, prošavši Sava Centar, došli smo na Mostar. Ugedajući Savu, iza mojih leđa, promilile su se prve reči „MORE! Ovde ćemo se svi kupati“. To su bile prve njegove reči. O olujnim vremenima u njegovom novom gradu.
Kolonu su slali za Kosovo, izlazi ka Beogradu su bili blokirani. Mi smo se, bezobrazno i skoro pregazivši policajca, isključili ka Sajmu i krenuli put Petlovog brda.
U narednim danima su pristizali svi. Đedo naš, na jednoj nozi, krenuo peške, povezli ga ljudi. Svekrva sa jednim ćebetom preko ruke zvoni. Zvono se čuje, dolaze jedan po jedan, okupljamo se. Samo još moje mame nema. Danima je nema. Ipak, preko VERITASA saznajemo da je zarobljena. Ostala je naredna tri meseca u zarobljeništvu posle čega nam se pridružila. Olujno nevreme nas je razbacalo na sve strane ali snaga porodice nas je ponovo okupila. Hvala Bogu, žive i zdrave.
I evo… 22 godine…
Mislila sam od „Beograd“ da piše „Život“, ali sada, nakon 22 godine shvatam i znam da je moj život prekinut i da je ostao u Krajini, toga avgusta 1995-te godine.
Poželo si da napišem ovo, a da nisi svestan koliko je sve ovo teško opisati. Isto kao i onda kada si od Save mislio da je more. Ali kao što sam morala da spakujem svoj život u kofere tako i ove redove moram ispisati. Zbog tebe. I zbog tvoje dece. Da ne zaboravite nikada!“
Hvala ti!
Hristos vaskrse!
protojerej dr Žarko Gavrilović, besedi
prvi
https://www.youtube.com/watch?v=XxTPmrDnUCE
drugi
https://www.youtube.com/watch?v=SPNY0aqo-Pg
treći deo
https://www.youtube.com/watch?v=X9HVeyLSdqY&t=11s
izveden na konju preko jarka . . . onda su mu se približili,prošišali mu metak kroz butinu, sa jednom partizanom (po-sebna vrsta mača sa dve oštrice) usekli u glavu jaku ranu, isvom snagom navalili na njega i udarali ga, tako da je on unemoći pao s konja, a onda su mu oduzeli šešir, mač, okovrat-nik, rukavice, opasač, čizme i potpuno gola bi ga svukli dato nije sprečio grof Papenhaim” (general). “21 marta postarom kalendaru je oprošten život svim zarobljenim sveš-tenicima iz Magdeburga sem jednog koji je ispred oltara ucrkvi Jovana u komade sasečen. Svakome je bilo slobodno daide kud hoće, ali D-r Gilbertus, paroh pri Sv. Ulrihu je za-držan natrag, odveden u Vansleben i tu okovan u gvožđa. Raz-log je da su ga neki kod generala Tilija prosočili da u pro-povedi napada papu”…..
7.
U jednom “istinitom izveštaju” iz godine 1632 nalaze sedva otštampana pisma iz početka pređašnje godine
7
). Prvopismo iz Cerbsta, pisano 11 januara 1631 glasi u respektivnimdelovima:“Ovde se pak javlja da je 4 januara, na dan tri Kralja, oko9 sati podna otkomandovan u Gomern pukovnik Klajner sa šestčeta konjice, među njima jedna četa Hrvata i nekoliko drago-na…. Tu je jedan čovek proboden, jedan streljan, jednom starombolesnom čoveku su uši otsečene . . . sve žene, stare i mladekoje su zatočene, osramoćene su, cela varošica opljačkana,svi sanduci, kovčezi, vrata, prozori, peći, jednom rečju svešto je tu bilo, u samoj varošici ili u kneževskoj kancela- riji, sve je porušeno i u ništa pretvoreno, sva zaliha u žitu,pivu, vuni i ostalim životnim namirnicama utrošena je ilisobom odnesena. Što od piva, vina i žita nije moglo da budeproždrano, polokano i odnešeno, to je bačeno na zemlju, no-gama gaženo, buradima piva i vina izbijena dna, a pivo ivino proliveno na zemlju. To je trajalo četiri sata.”Drugo pismo iz Barbia koje opisuje šta je ta vojska ra-dila iste večeri u Milingenu skoro je istovetno.
8.
U čuvenoj i mnogo citiranoj hronici grofa Kevenhelera
8
),za koga Hajzing kaže: “Onaj nepristrasni i časni pisac Tri-desetogodišnjeg rata”, nalaze se o Magdeburgu skoro iste rečikao u “Evropskoj pozornici”:
12
“Naše preklinjanje, a naročito reči maloga brata, dirnu-še vojnika. On nas prijateljski pogleda i reče: “E, to su finidečaci”. (On je bio Nirnberžanin). Tada on reče ocu: “Akohoćeš da sa decom izađeš napolje prema gradu, to idi odmah, jer Hrvati dolaze ovamo do jednog sata i tada ćeš sa svojimateško ostati u životu”.Dve strane dalje stoji u istom izveštaju (strana 561 po-menute knjige
6
):“Najzad je dostignuta kapija kroz koju su Hrvati prohu- jali i pored nas sve živo posekoše”.
6.
Evo kako se opisuju događaji u Magdeburgu prema knjiziArma svecika (Švedsko oružje), na strani 116 i sl.
6
):“Pošto je grad Magdeburg osvojen, postupano je sasvimnehrišćanski i nečovečno od strane vojnika, jer su oni sva-koga, bio mlad ili star, bilo koga staleža, postreljali i pro-boli, i nikoga nisu štedeli, tako da su se svi stanovnici po-sakrivali i puzili po rupama…. Grad je uskoro bio zapaljenna 50 ili 60 mesta i sve je žalosno u prah i pepeo ostavljeno,pri čemu je više hiljada ljudi ugušeno i izgorelo….. Koliko je ljudi u gradu ognjem i mačem postradalo, ne može se zapra-vo doznati. Već 21 marta po novom kalendaru 24.000 je sahra-njeno, a nađeni su mnogi ugušeni u podrumima i svodovima.Jedna devica iz plemstva, koja nije mogla drukčije da izbeg-ne silovanje vojnika, survala se u strahu u bunar i utopila se.Ko se zatekao, nikome nije oprošten život, nego su svi, bez razlike žene i deca, probodeni, kao što su u crkvi Katarine53 leša pronađena kojima svima su nepoštedno glave bile od- rubljene… Dva vojnika su našla jedno malo dete gde dreči le-žeći na ulici, svaki ga je od njih uzeo za nožicu i po sredioščupao. Sa zarobljenim ženskim licima naročito je rđavopostupano i ophođeno, da se o tome ne može dovoljno pisati.Zarobljeni građani koji su tako izvedeni napolje, delimičnosu vrlo rđavo prošli, neki su tek na polju, pošto im je sa-svim dat oproštaj zamaknuti bili, drugi su pak morali, iakoim je sve opljačkano i sagoreno, da se otkupljuju sa znatnomsumom novca ako su je među prijateljima u komšiluku moglida nađu….” Na strani 118 navodi pisac šta su radili sa jed-nim zarobljenim oficirom iz Magdeburga: “… on je od vojnika
11
losno se drala da bi se i kamen u zemlji smilovao i da bi senajokrutniji tirani pokrenuli na samilost”…
3.
U delu Teatrum historie (Istoriska pozornica), štam-panom 1641 nalazi se također ukratko opisan jad Magdeburga,u drugom tomu, str. 149
3
):“Kad je naposletku otvorena kapija i kad su unutra puš-teni konjica i Hrvati, tada je tek započelo pravo pljačkanjei ubijanje, i uopšte najveći jauk i žalost (kuku i jaoh) svudasu se videli i čuli…Ipak su, pored konja i nešto stoke odveli sobom u logorsa nešto muškaraca mnogo žena i devojaka, sve povezane lan-cima. Žene su tu prema svojoj požudi upotrebili i inače po-stupali kao zagorčeni vojnici.”Na strani 324 istog dela opisuje se jedan mali događaj iz1634:“Da bi ovu pretrpljenu štetu donekle revanširali iosvetili, nekoliko je komandovanih Hrvata i nekoliko drago-na upalo posle ponoći u predgrađe Breslave ispod Nikolinekapije, gde su se nalazile dve čete švedske vojske, od kojihsu 13 ili 14 zarobljeni, a u predgrađu na raznim mestima po-ložili vatru: oni bi celo predgrađe zapalili i sažegli daih nisu iz grada isterali. Oni su se odmah okrenuli i pobeg-li. Bio je veliki požar i dve su duge ulice do temelja izgo- rele.”
4.
U izveštaju tadašnjeg Magdeburškog konstablera (to jebio neki esnafski starešina) nalazi se o Hrvatima ovaj pa-sus (prema Bensenu)
4
):“….pošto su mnogi Hrvati prebrodili Labu (Elbu, reku), jer je voda bila vrlo mala, i tako naše ljude opkolili, i mno-ge pobacali u vodu i smaknuli, to se rđavo zbilo, jedno ža-losno klanje i ubijanje da niko koga je neprijatelj zatekao ni- je bio pošteđen, ni žene ni deca, tako da se to ne može do-voljno opisati”.
5.
Izveštaj drugog očevica, tadašnjeg gradskog glavnog pi-sara Danila Frizea iz Magdeburga glasi opet prema Benzenu:
5
)
10
PODVIZI HRVATA PREMA SAVREMENIM HRONIKAMA
PRVE POLOVINE XVIII VEKA1.
Prvo treba početi sa čuvenom hronikom Teatrum Europum(Evropska pozornica), koja je počela izlaziti još za traja-nja Tridesetogodišnjeg rata i u bezbroj izdanja opisala do-gađaje od 1618 do 1718. Započeta je od Abelina, a zatim pro-dužena od mnogih nastavljača. Ovde upotrebljeno delo je jed-no od prvih. Ono je precizno navedeno u Literaturi pod 1).U tom delu se na mnogo mesta spominju Hrvati. Ovde su ci-tirani samo oni stavovi koji i u naslovu sa strane spominjuHrvate.Tako npr. strana 569 prvog skupnog toma, uz marginalninaslov: “Hrvati, pošto su neko vreme tiranski gazdovali, bi-vaju potučeni od Mađara” (opis se odnosi na godinu 1621). Utekstu stoji:“U međuvremenu je jedna velika gomila Hrvata, koja je po-sle borbe kod Praga izvršila veliki plen ne samo od nepri- jatelja nego i od prijatelja, i koja je na više mesta sasvimvarvarski gazdovala pomoću pljačke, otimačine i požara pre-ma ženama i muškarcima, a onda napustila dužnost i uputi-la se prema Poljskoj, bila od Madžara sačekana i potučena”.Na strani 737, koja opisuje događaje iz god 1622, nalazi semarginalni naslov: “Hrvati zlo gazduju u zemljama markgrofaod Durlaha”. Tamo stoji:“U međuvremenu švrljahu Tilijevi vojnici mnogo u okol-ne krajeve i naročito činjahu Hrvati i Kozaci velike štete uzemlji markgrofa od Durlaha (koji se u to vreme držao sasvimpo strani od rata) ubijajući, pljačkajući i paleći sve dogranica Virtenberga, sve su kukavno opustošili, razbijali sudna buradi, prosecali krevete i rasipali perje, deci su ot-secali glave a potom su ih u komade sekli, a i roditelje subedno udešavali ako su ih se domogli a nisu ih odmah umo- rili. Oni su se skitali i do Bodenskog jezera, na čijim oba-lama su Švajcarci bili na oprezu i mnoge pobili, tako da
7
se nisu više usuđivali da se u brdima pojave. Na drugim me-stima su odveli mnogo stoke i načinili neiskazane štete”.Na strani 941 (godine 1625) stoji marginalno: “Tilijevavojska, a naročito Hrvati rđavo gazduju u Brabantu”, dok u registru stoji: “Hrvati gazduju u Brabantu gore nego Turci”.U tekstu piše:“U koliko se vojska, došavši iz Rajha u Brabant, a naro-čito Hrvati vrlo varvarski ponašali, oni su razbijalisanduke i kovčege, ljude strahovito mučili i zlostavljali, ni-ti su štedeli lica duhovnog niti svetovnog staleža, ponekasu mesta zapalili i pri tome i zasejana polja sramno upro-pastili. U Bezbeku (u zemlji prijatelja) počinili su straho-vita nedela. Neki Hrvati su pokušali da otrgnu jednoj ženidete iz naručja, da bi ga živo ispekli…, ali pošto ga je onačvrsto držala, otsekli su joj prste, a njenom mužu grkljan pre-sekli. Na taj način su bili ozloglašeni da tako postupaju,da će ih se ljudi čitave generacije sećati…. Zbog njih su seseljaci povlačili iz svih mesta. Izvesni vojnici iz brda sone strane Some predali su se bili njima jer su im ovi (Hrva-ti) obećali da će im pokloniti život, pa ipak su im otseklinoge i ruke, a potom ih u komade isekli”….
2.
Na strani 98 i 99 drugog toma, štampanog nešto malodocnije
2
), nalazi se ovaj tekst o ponašanju Hrvata u godini1630:“…Hrvati su također sa pljačkom i drugim nečovečnim de-lima (kao npr. u Telderu, Dimenu, Velu i okolini) sve opus-tošili, pojedine ljude i žene uzeli sobom, sa njima vrlo ti- ranski postupali, nekima otkinuli nosove i uši, jednom čo-veku iskopali oba oka i ruke odrali, ni decu nisu štedili,pa ni neutralna lica, čak su zločine vršili i nad podanici-ma grofa Henrika od Berga, i svuda varvarski postupali.”Na strani 342 (godina zbivanja 1631) opisuju se čarke iz-među carske i švedske vojske u Bradenburgu i pojedinačniprepadi. Tu su “Šveđani vrlo bogat plen zadobili od Hrvata, jer su ovi imali ili pojase pune zlata odnosno srebra uz telo,ili čitave ploče zlata i srebra nabijene na prsima, na čeli-ma, na uzdama konja, i na sedlima, pištoljima i sabljama, što je ovo dobro došlo mnogome koji je to umeo bolje da upot- rebi”.
8
Ha strani 368 opisuje se osvajanje Magdeburga u god. 1631,gde su se Hrvati naročito proslavili. Tu, između ostalog,stoji:“Kad se naposletku otvori kapija, kad konjica i Hrvatibiše pušteni unutra, tada je zapravo počelo pljačkanje, oti-manje, mrcvarelje, sramoćenje devojaka i žena, i postupalo sepreko svake mere užasno i grozno. U crkvi Katarine oni supedesettrojici, uglavnom žena, sasvim nemilosrdno odrubiliglave, tu su one pronađene mrtve sa savijenim i preklopljenim rukama. Neke su žene prilikom porođaja od tiranskih vojnikapogubljene. Uopšte ne može da se opiše ni izreče kakav jeto bio jad, kakva beda i žalost”….(zatim posle kad je vatra nastala). “Oni su ipak, poredkonja i nešto stoke, odveli sobom u logor mnogo žena i devi-ca sa nešto muškaraca, povezane lancima, ženske su tu zlo-upotrebili u njihovoj đavolskoj požudi na bedan način, da sumnoge, naročito male devojčice od deset ili dvanaest godina,koje također nisu poštedeli, morale platiti glavom”….(u produženju str. 369) “Sledeći dan su rano izjutra car-ski i Ligini vojnici (Katoličke lige, Tilijevi vojnici subili mahom Hrvati) izašli i počeli da vizitiraju i pljač-kaju podrume, nije ih to smetalo što su bili puni pare i di-ma, tako da su mnogi od njih tu se ugušili, pa ipak su plenpažljivo tražili. Pošto su građani njihovo najbolje i najot-menije pokućanstvo preneli u podrume radi artiljeriske vat- re, dočepali su se još dobrog plena u odeći, nakitu, srebrnomposuđu, slanini i maslu, a također je bilo više hiljada bu- radi piva….Tada je nastupilo žderanje i pijanka, koje su tri puna da-na uzastopno trajali i tako je proslavljena magdeburska svadbakako ju je Tili nazvao (Magdeburg znači bukvalno “devojčingrad”), a sve su to jadni preživeli i zarobljeni Magdeburcimorali da posmatraju sa žalosnim i bolnim očima…..10, 11 i 12 maja se tako žalosno jaukanje i deranje od pre-ostale dece čulo, koja su stalno dovikivala oca i majku i kojazbog nerazumnosti nisu mogla da saopšte čiji su. Neka susedela pored svojih pobijenih roditelja koji su na ulicamaležali u krvi, i uvek su dozivali i vikali: o tata, o mama!Neka su deca sisala njihove mrtve dojke i pri tome tako ža-
9
Hrvati su prognali svim živim stvorovima pričajući osvojoj “tisućletnjoj kulturi”. Oni su i sami bili ubeđeni da za njima stoji zaista jedna tako duga perioda kulture, i dasu njihovi susedi u tom pogledu znatno za njima zaostali: Na- ročito su prema Srbima isticali tu svoju hiljadugodišnju kulturu, smatrajući ove za mnogo, mnogo niže u tom pogledu.Hiljadugodišnji jubilej svoje kulture Hrvati su obele-žili klanjem srpske nevine dece i žena, otimanjem njihoveimovine, rušenjem crkava i spomenika, paljenjem srpskih knji-ga itsl. U novijoj istoriji nema primera tim postupcima, ateško ga je naći i u najstarijim istoriskim periodima. Tajpostupak Hrvata biće posebno prikazan, i doklegod bude i jednog Srbina on će naći svoju dostojnu reperkusiju.Ali ne samo da su Hrvati u ovom našem decenijumu poka-zali svirepstva kojih bi se svaki Hun ili Avar stidio, negouopšte je sva njihova istorija puna grozota, izdaja, otima-čine, krađe, pljačke, ubistva nevinih i bespomoćnih. Nemani jednog savremenog naroda, to znači još preostalog naroda,o kome se istorija tako odvratno izrazila kao što su Hrvati.Njihova dela opisuju sa puno groze. Gdegod su se pojavili, svu-da su osramotili svoje ime i opoganili sve koji su s njima sarađivali.Njihovi vođe to znaju. Pa ipak zavaravaju i svoje suna- rodnike i druge narode kako su oni kulturni i njihova isto- rija puna divnih stremljenja. Toj fabuli treba jedanput dadođe kraj. Hrvate treba razgolititi i pokazati u punoj svo- joj golotinji, a to znači onakve kakvi su. Neka prvo Srbi vides kim su se družili i šta mogu da očekuju od tih stvorova.Neka se po potrebi i stranci upozore.Ja sam preduzeo da bar jedan mali deo njihovih nevaljal-stava kroz noviju istoriju iznesem, da poslužim istini kojojsvaki naučnik ima da služi. Ovde se iznose njihovi podviziu prvoj polovini XVII veka, u tzv. Tridesetogodišnjem ratu.Posle će, ako Bog da, doći ostali istorijski periodi. Ovonije sve, pa čak ni najstrašnije: “Jakom idu Mara i svatovi!”
DR. LAZO M. KOSTIć
red. profesor UniverzitetaIzdanje
SRPSKE NARODNE ODBRANE
U
AMERICI
ČIKAGO, IL.
1953