Nagrada
1 min read
Emilo Labudović
Piše: Emilo Labudović
Nagrada kao oblik društvenog ili esnafskog vrednovanja „lika i djela” (ovo drugo pogotovo) pojedinca trebalo bi da bude rezultat ako ne sveopšteg a ono makar većinskog priznanja. Kažem „većinskog” jer čak ni Gospod Bog nije „po volji” svima a kamoli neki smrtnik, ma koliko ga kovali u zvijezde. Ali, ima nagrada koje ne samo da ne zavređuju većinski podršku zajednice, već, naprotiv, nailaze na osudu ili, u najbolju ruku, na opštu rezignaciju i ignorisanje. Jedna takva dodijeljena je juče.
Trinaestojulska nagrada, koja bi trebalo da bude krovno državno priznanje, ove godine adresirana je na adresu osrednje književne vrijednosti i vanserijske mržnje i nipodaštavanja velikog dijela građana Crne Gore i njihovog kulturnog i istorijskog nasleđa. Ali, to može da začudi ili samo nepopraljive optimiste ili krajnje naivne, a i jednih i drugih je sve manje. Jer kad za vrhunsku društvenu vrijednost izaberete Mila, za glavnog putovođu Ranka, za pravnu veličinu Draginju i onog nesrećnog Beladu, za moralni svetionik onog Zekovića, a za duhovnog vođu raščupanog i raščinjenog Miraša, rezultat mora da ispadne onakav kakav je ispao. A, ruku na srce, ovakva Crna Gora i zaslužuje i ovakvu nagradu i ovakvog nagrađenog. Sve drugo bi bilo – svetogrđe!
Dužan sam duboko izvinjenje nekim od dobitnika te nagrade u njenom podužem trajanju, jer među njima ima imena od digniteta, vrijednih iskrenog divljenja i poštovanja. Ali, i na sve njih se ovakvim i ovogodišnjim izborom baca dubokom sjenkom sravnjivanja i poređenja neporedivog. I, kad već to rekoh, sjetih se da sam mogao napraviti neoprostivu grešku čijih bi se posledica doživotno stidio. Naime, prošle godine sam Žiriju za dodjelu ove nagrade predložio da se ona, posthumno, dodijeli Momiru Bulatoviću. Prvom demokratski izabranom predsjedniku, čovjeku koji je na razmeđi dva vremena i dva sistema vrijednosti, umio da izabere pravi put i kao čovjek i kao državnik. Srećom, Žiri je iz, kako rekoše, formalnih razloga, predlog odbio, na čemu sam im beskrajno zahvalan. Jer, siguran sam, Momir bi se u grobu okrenuo kad bi mu se ime našlo uz ovogodišnjeg „nagrađenog”. Bila bi to velika čast nagradi, ali i veliki grijeh prema Momiru.
A nagrada kao i svaka druga. Dostojna cijene i poštovanja sve dok se ne dodijeli. A onda, što bi rekla moja pokojna baba, a ta je znala pravu za svaku priliku: prema svecu i tropar!
Pročitajte JOŠ:
Nagrade, zagrade i domaća apokalipsa: Kada 12-ti proždere 13.jul!
A zamislite svetigrdje da loupez Radojicic Mihailo Sok dobije Trinaestojulsku.Kandidovao se loupez tudjih ideja za ‘nagradu no niko iz komisije nije obratio paznju n’a baljezgarije i pisanije Soka.Ne pomaze ni mécénat Djurovic ,ne moze se uvek krasti.
Nema mane niti greške ni u jednom obraćanju poštovanog g- dina Labudovića…..svaka tema obrađena narodski , zdravorazumno….svaka čast, Bog vam zdravlje dao i da nam se češće obraćate…..
Pozivam velikog i uvazenog Akademika, Matiju Beckovica, da odmah i neizostavno, vrati “nagradu” Milu Djukanovicu!
Za rad’ nas samih!
g.Djuro Vi me i ne poznajete.Otkud Vam sloboda da govorite o mojemu moralu?Ja vaš moral ne mjerim.Vjerujte mi…ne bih ga poredio sa vašim.
kak’a nagrada, tak’a i v’ečnost
Kakvo je tek bilo svetogrdje kad je istu nagradu dobio Mijo ,bokser.Bokser je gostujuci u jednoj emisiji ,a kod jednog ustaskog novinara,otcutao velicanje ustaskog ubice,Mira Baresica ,ambasadora ,narodnog heroja Vladimira Rolovica.Kolika ljudska nula treba da budes ,a da se tako ponasasEto ,to je jedan od mnogih takvih dobitnika ove nagrade te prema tome ,nema iznenadjenja.
“moj”Emilo iz Sekulara…tu smo vrsnici.Sjecam se dobro tvojih dnevnika koje si vodio u ono vrijeme.Nema ljutnje.Ako adm.objavi u redu ako ne objavi ISTO u redu.Iskreno.
Za razliku od tebe, Emilo je moralan covjek, i pravi patriota.