Nadežda Petrović: Slikarka, heroina i vidarka nacionalnih rana

Na današnji dan, 3. aprila 1915. u Valjevu je umrla slikarka Nadežda Petrović.

Smatra se začetnikom modernog srpskog slikarstva, a njene slike „Resnik“, Notr Dam“, „Autoportret“, „Bulonjska šuma“ svrstavaju se među najbolja dela u srpskoj likovnoj umetnosti. Jedna je od osnivača „Kola srpskih sestara“.

Piše: Milica Kralj

„Ja letim od genija do genija i tražim hrane da se napojim tražim hrabrosti da produžim slikarstvo“ – zapisala je velika srpska slikarka Nadežda Petrović, umetnica koja je bila „ sutrašnjica u današnjici“ ili „ ondašnja u sutrašnjici“.

Srbija nije imala slikara koji je sa više poleta, oduševljenja i strasti lutao njenim predelom i slikao njen lik, a da je istovremeno bio prosvetitelj, vidar nacionalnih rana i vojnik. „ Neka i naš seljački narod, „ pisala je ona, „ vidi da je umetnost opšta, da je neophodna ne samo varošaninu i samo učenim ljudima; da ona nije luksuz.“
Ime Nadežde Petrović postalo je neka vrsta mita i ono je u sebe obuhvatilo gotovo sve žene slikarke kod Srba kojih nije bilo malo. Po poletu, po smelosti, po energiji Nadežda ih je prevazilazila, udružujući s tim umetničkim oduševljenjem još i aktivnost javnog i političkog rada.

O njoj su mnogi pisali, međutim, naš likovni kritičar i istoričar svetskog glasa i ugleda Lazar Trifunović, o njoj i njenom delu ispisao je možda najubedljivije redove:
„Nadežda je imala život kao svi umetnčki revolucionari: buran, herojski i neshvaćen. Za četrdeseti dve godine koje je proživela ( 1873 – 1915) u njoj se skupilo sve pozitivno što se gnezdilo po Srbiji u prve dve decenije ovog veka: državotvornost, jugoslovenstvo, rodoljublje, patriotska svest – za sve je ona imala vremena : da slika, da napiše kritiku, da se bori za ženska prava, da ratuje. I njena smrt bila je herojska, lepa kao i njen život; bolesna od pegavca, umrla je na frontu kao bolničarka Prve rezervne valjevske vojne bolnice.“

Ta čudna žena, kako ju je nazvao jedna od savremenika, bila je nosilac jedne ogromne životne snage, jer je umela i mogla da se bori za svoja shvatanja i ideale. Gotovo i nije čudo što je ona dala toliko povoda da se o njoj govori i piše, što je bila popularnija od drugih umetnika, njenih vršnjaka koji su ostajali na drugom planu interesovanja istoričara. Međutim, Nadežda je prednjačila težnjama za traženjem novih puteva u umetnosti, osobito važnih na prekretnici iz devetnasetog veka u dvadeseto stoleće. U tome je bila odlučnija nego drugi, makar i po cenu žrtava, nejednakih rezultata, padova i uspona koji su u tadašnjoj sredini nailazili na otpor, nerazumevanje pa i neprijateljstvo. Svesna svega toga, Nadežda je vodeći neravnopravnu borbu, tražila svoje mesto u slikarstvu u sredini koja je umetnost posmatrala sa zakasnelim poznavanjem onoga što se dešavalo u Evropi.

Slikarstvo Nadežde Petrović je po svojoj umetničkoj vrednosti, kao i po svom značenju za početak naše Moderne doprinos avangardnog karaktera.

Ona, koja je stilski svojim opusom za nepunih petnaest godina obuhvatila veliki raspon od plenerizma(metoda slikanja direktno u prirodi), preko impresionizma, do jedne lične varijante fovizma(ekspresionizma) i time trasirala osnovni put razvoja kojim će se dalje kretati glavno strujanje srpske likovne umetnosti u prvoj polovini XX veka, živela je uz nerazumevanje i vrlo mučno se probijala svojom ličnom umetničkom stazom.

Shvativši težinu sudara domaće patrijarhalne i strane kosmopolitske sredine – borac, graditelj i vizionar – činiće Nadežda sve i na svim poljima , da smanji ogroman raskorak. „ teško je zamisliti javni život Beograda iz prvih petnaest godina dvadesetog veka bez Nadežde Petrović“, reči savremenika, istoričara i slikara Branka Popovića samo potvrđuju snagu i značaj Nadeždinog prisustva.
Među prvima u Srbiji uradila je impresionistička platna, a onda slikala sočne, nadahnute predele i portrete ispunjene snagom bojenih namaza i bujicom osećanja i vezala se za tokove evropskog slikarstva, posebno sa fovizmom.

Nadežda je od začetnika srpske moderne umetnosti izrasla u njenu najmarkantniju figuru. Značaj njenog izuzetnog dela leži u njegovoj objektivnoj vrednosti, u avangardnom karakteru njegove stilske orijentacije i u revolucionarnoj ulozi koju je imala u svome vremenu. Sa tih aspekata ona predstavlja doprinos genezi svetske moderne umetnosti.

Prilikom retrospektivne izložbe u Minhenu 1985. godine, u nemačkim listovima pojavila su se kritička mišljenja u superlativima: „ Bila je ne samo ekspresionist nego i jedan od preteča“, „ slikar velike obaveštenosti, ali i autentične originalnosti“,“ snažnog kolorita balkanskog zvuka“ … „ Imala je uslove da bude jedan od putokaza evropske moedrne, ali je umetnosti pretpostavila svoju otadžbinu.“

„Nadeždino stvaralaštvo zorno svedoči da priroda o kojoj je tu reč, nije neka apstrakcija već geopolitička i geokulturna, osobena stvarnost zvana Srbija, ili još određenije rečeno: Šumadija. Suštinski izvor i smisao Nadeždinog stvaralaštva počiva u njenom doživljaju geoloških i povesnih, kulturnih i etičkih dimenzija te stvarnosti.
Predočeno geopolitičko i kulturno ishodište Nadeždinog stvaralačkog nadahnuća određuje i smisao slobode koju voli i koji višestrano prevazilazi okvire puke umetnosti, gde odbija sve kostreti tradicionalnog akademizma, ali i modernističkog formalizma. Reč je o iskonskoj potrebi za slobodom kao osnovnim uslovom dostojastvenog života čoveka i zajednice kojoj pripada, o ličnoj i nacionalnoj slobodi od svake tuđinske prisile i za postvarenje samobitnosti.“ – zapisao je povodom stopedesotogodišnjice rođenja Nadežde Petrović, Dragoš Kalajić u „ Politici“.

I bitni smisao Nadeždinih sprega boja, u znaku snažnih sučeljavanja vatrenih i hladnih, valja tražiti izvan horizonta estetike kontrasta ili sklada, dakle u funkciji izražavanja elementarne vitalnosti prirode, slobode i naroda.

Izvesno je da je Nadežda umetnost shvatala kao sredstvo materinskog vaspitanja naroda: „ Umetnost ne profaniše, ona podiže pali moral, pomaže razvitak socijalnih pitanja, i evoluciju naroda, podiže kult u čoveku do najviših granica, vrednost jedinice i celog plemena u očima naprendih naroda. Umetnost je najglavniji vaspitač čoveka i naroda.“
Svoja uverenja Nadežda je dosledno potvrđivala u raznovrsnim domenima delotvornosti, od umetničkog, gde je predvodila okupljanja oko jugoslovenskog ideala, do društvenog i političkog, gde je bila pokretač i delatnik mnogih ustanova nacionalnog značaja. Nije ustupala ni pred ratnim izazovima, posvećujući svoju brigu ranjenicima. Ovde valja istaći i njenu ideološku doslednost: u osnovi svih njenih odgovora na pitanja umetnosti i izazove političke stvarnosti počiva vitalistički vrednosno kriterijum, izveden iz njenog osećanja prirode i prirodnosti, te funkcjie plodnosti.

S mnogo vere u sebe i usvoj rad, na sva negiranja svoje umetnosti ona je odgovarala: „Za sve se traži vremena, a za vaspitanje publike malo duže vremena. Savremenicima su novatori svagda smešni i ludi…“

Ona nije zbunjena negiranjem svoga rada. Jednostavno oseća da je rođena pre svog vremena, da je kao što će i kasnije potvrditi, uvek bila okrenuta budućnosti.

Čuvena porodica Mite Petrovića

Porodica Nadežde Petrović, pored pesničke porodice Ilić, jedinstvena je u srpskoj kulturi, njen otac Mita, pisac je poznatih „Zapisa sa Javora i iz Toplice“, kao i triju obimnih knjiga o finansijama obnovljene Srbije; a njegove kćeri su bile talentovane slikarke, od kojih je Nadežda uspela da postane najveća figura srpske Moderne s početka 20. veka: a sin jedinac, Rastko Petrović, jedna je od najosobenijih književnih ličnosti naše međuratne književnosti.

Najstarija od trinaestoro dece Mileve i Mite Petrovića, Nadežda je rođena 12. oktobra 1873. u Čačku. Otac Dimitrije bio je nastavnik crtanja čačanske realke a mati Mileva, učiteljica, rodom iz Titela, sestričina i vaspitačica Svetozara Miletića.

Njeni roditelji venčali su se kad su imali osamnaest godina, zato su imali vremena da izrode toliko dece. Bila su to dva kulturna bića. Mati je mnogo uticala na oca, jer je bila iz jedne viđenije porodice. Nju je školovao Svetozar Miletić koji je želeo da ona sa službom bude u Srbiji, Njeni roditelji su se trudili da svako dete završi škole, jer je „ svako od dece imalo svoju narav i svoju obdarenost“ – smatrali su. Cenili su dar koji je svako od dece donelo rođenjem.

Njen brat Rastko nije imao ni osam godina, kad je na pitanje šta to piše, odgovarao: „Pravim pesme“. U porodici je postojalo nepisano pravilo da svako po nešto stvara. Tako se u prodici Petrovićevih sviralo, crtalo, čitalo, pisalo, dočekivali se gosti. Nadeždda je imala jedanaest godina kad su se roditelji preselili u Beograd, u Ratarsku ulicu ( danas ulica 27. marta), u kuću Nadeždinog dede po ocu, trgovca hadži – Maksima Petrovića.Ta kuća sa dvadesetak odeljenja, u kojoj je svako dete imalo svoju sobu, bila je, kako su je i sami Petrovići nazivali- „ mali raj“. Sva u zelenilu, između orahovih stabala, sa voćkama i vinogradom koji se prostirao sve do Tašmajdana, s ružama koje cvetaju preko celog leta, ta kuća je privlačila pažnju prolaznika još i stalnom muzikom koja je dopirala kroz njene prozore ili odnekud iz dubine vrta.

Petrovići su bili imućan svet. Deda Maksim je držao kafanu u Paliluli, imao je veliko imanje koje će naslediti sin Mita i koje će mu stalno donositi prihode za školovanje dece i inostranstvu.

Knjige, časopisi, domaći i strani – sve je stizalo u Ratarsku. Biblioteka je bila velika ne samo po broju, već i po vrednosti knjiga. Tu su bile prve gramatike, prvi bukvari, prva izdanja mnogih knjiga. Zatim bogata ikonografija, sa nekoliko ikona iz 12. veka.

U tom zgusnutom svetu umetničkog, Nadežda Petrović gradila je stvaraoca u sebi. Ona koja je govorila da prava velika umetnost mora biti učitelj, vaspitač, borac za napredak čovečanstva, i sama je od takve umetnosti tražila izvore za svoja nadahnuća.

„ Moderna umetnost ne pati od od jednostavnosti i ponavljanja brutalne uglađenosti, porcelanskog izražavanja, kopiranja prirode i njenih efekatnih momenata, šablonisanja, rizikujući sve moderne sheme, analizirajući ih, ona ih razvija… Moderna umentost je teža za analizu, onako isto kao što nije lako čitati dela… Šopenahuera…“ smatrala je.
Već u ranim godinama ona započinje duge polemike sa svojim ujakom, slikarem Svetozarem Zorićem, koji nije potcenjivaou njoj sagovornika, iako su njene godine bile još smešno mlade za takve provokacije. Ali ujak je želeo da ona u razgovorima s njim i u razmimoilaženjima u mišljenju, oštri svoj stav koji je zauzimala. Dakle, u kući Petrovićevih ništa nije bilo slučajno, Sve je imalo svoju osnovu, sve je imalo svoj program. Čak i kad se muzika učila, i kad se stih pisao, i kad se prva boja isprobavala na paleti.

Otac Mita bio je veliki prijatelj sa slikarem Đorđem Krstićem koji će biti i prvi Nadeždim učitelj. Stežući pod miškom svoju crvenu sveščicu sa citatima iz dela Getea, Petefija, Igoa, Njegoša i Tolstoja, Nadežda je u zanosu jedne razbuktale prirode odlazila na časove crtanja. Nije ona bila od onih učenika koji samo idu putem učiteljevih ukazivanja. Ona je u svakom potezu sa Krstićevih platana tražila svoju crtu, svoj put. Zatim će učiti u školi Čeha Kirila Kutlika, a zatim će uslediti njeno školovanje u Minhenu i Parizu zbog čega će se i njen slikarski put deliti na : Minhenski period ( 1898 – 1903), Srbijanski ( 1903- 1910), Pariski ( 1910- 1912) i Ratni ( 1912- 1915).
U njihovu kuću navraćali su mnogi umetnici i rodoljubi.Tu su bili na konaku, po pričanju Nadeždine sestre Ljubice Luković, Gavrilo Princip, Gaćinović, Žerajić, konte Ivo Vojnović, Strahimir Silvije Kranjčević, Ivo Ćipiko, Jovan Skerlić, Simo Matavulj, Jovan Cvijić, vajar Ivan Meštrović, Dragutin Dimitrijević Apis, Moša Pijade, pesnik Vladislav Petković Dis, koji bi prilikom svakog dolaska pitao Nadeždinu majku:

„Gospođo Mileva, smem li da uberem jednu ružu iz vaše bašte?“ Znajući da pesnik ne misli na cveće, već na jednu od njenih kćeri, ona je uz osmeh odgovarala: „ Za vas u mojoj bašti nema ruža.“ Ovim odgovorom kao da je bio definisan odnos prema svim mladim ljudima koji su navraćali u njihovu kuću. Prijateljstvo, drugarstvo, to je bilo u osnovi svega. Nikakve sentimenalne sedeljke sa uzdasima. Mada će povremeno biti i teških savlađivanja da se ta linija čistog prijateljstva očuva do kraja.

„Radoznala duha, hitre inteligencije, euforičnog temperamenta, kako je zapisala dr Katarina Ambrozić, Nadežda je „ upijala sve oko sebe, ali isto tako ona je ono štoje nosila u sebi umela da saopšti. Zaljubljena u narodno stvaralaštvo, ona je i svoju odeću krojila prema narodnoj nošnji i ukrašavala je motivima narodnih šara iz Makedonije. Njen atelje u Parizu, koji je dobila od Meštrovića, bio je opremljen tkaninama vezenim s motivima iz Skopske Crne Gore. Krećući u Pariz ona je napunila kofere vezovima ne bi li tamo prikazala „ umetničku ruku“ našeg naroda. Iako je bila ponesena slikarstvom, ona nije svoje vidike sužavala samo na štafelaj. Bila je društveno aktivna, umetnički mobilna, porodično preokupirana. Posle smrti roditelja, ona preuzima svu brigu o mlađim sestrama i bratu.

Minhenski period

Idući za svojim talentom, Nadežda posle beogradske škole Đorđa Krstića stiže u Minhen 1898. gde je otac upisuje u školu Slovenca Antona Ažbea kod koga je učio i Kandinski. Kažu da je Ažbeov atelje bio jedan od najlepših u Minhenu, da je imao više od sto učenika koji su radili čak i u vrtu i da su modeli povazdan pozirali. Bilo je tu studenata iz celog sveta. Ažbe je slikarstvo objašnjavao kao umetnost čvrste forme i čiste boje, kojima se po njegovom mišljenju, jedino može interpretirati svet stvarnosti.

Iako po prirodi samosvojna već u mladim godinama, Nadežda poverava svoju slikarsku radoznalost i ulazak u svet slikarstva Ažbeu.

U hromatski diskretno srpsko slikarstvo ona je prva, već 1900. unela boju kao dominantan izražajni element, a ubrzo naslikala i prve moderne srpske pejzaže. U daljem razvoju Nadeždine kolorističke fuge, boja – tumač umetnikovog doživljaja, dobija sve naglašeniju samostalnu ekspresivnu vrednost. U Srbiji tako niko nije slikao. Pariz je potvrdio Nadeždina nastojanja, ali u svojoj sredini godinama je bila sama sa svojim novim umetničkim saznanjima, sa modernim slikarstvom, sa vidicima evropske avangarde.

Nadežda je na doživljaj prirode i stvarnosti nadgradila svoju ličnost, svoj zanos, energiju i stvaralačke težnje, celo svoje strastveno biće, ali i osećanje svog vremena i njegovih likovnih tokova. Razvoj nadeždinog slikarstva asimilirao je prostor likovnih situacija omeđen Beogradom – Minhenom – Parizom u kojem se izgrađivala njena stvaralačka ličnost i zrela njena umetnost.

„ Svi nalaze da u mojim radovima ima muškog duha, energije i manira, da se po crtežu ne možereći da je to radila ženska ruka.“ – piše svojima.

Nadežda je epitete „ muški“ primila kao oznaku za snagu svojih slikarskih poteza, za svoj umetnički potencijal.
U Ažbeovom ateljeu obrađivaće tri teme: portet, akt i pejzaž. Već tada, pokazala je posebno interesovanje za ljudski lik i jedan osoben način saopštavanja svog utiska koji se može shvatiti kao „ nagoveštaj ekspresionističkih predispozicija ( „ Bavarac “, „ Mladić s crnim šeirom“ , „ Portret mladića“ …) U Minhenu ona će započeti i velike studije akta i pokazati mnogo slobode u kolorističkoj inetrpretaciji.

„ Danas sam izradila jedan ženski poluakt s bojama i neobično sam zadovoljna, jer mi profesor reče da sam vrlo dobar kolorista i da dobro boju vidim, dakle, evo, i moje sreće.“

Sledeće godine ona će pod uticajem profesora Grabara, a u istoj Abžeovoj školi, početi da slika pejsaž. Šume, bela stabla breza, cveće, trave… Tamne boje ateljea zameniće belom, zelenom, crvenom i žutom. Već tu ona će naučiti da jednim potezom „ stvori“ čitavo lice.

Tu će se začeti onaj njen gospodarski odnos prema boji koja će joj na celom njenom slikarskom putu služti verno. Osećajući moć svetlosti usklađene s bojom, onaće se ubuduće ponašati kao stvaralac sveta. Njena platna već odatle će poneti onu moć „ ponovo stvorenog“ da bi se kroz susrete sa slikarima Italije, Nemačke i Francuske utemeljila u jednu sigurnost.
U Ažbeovom ateljeu ona će upoznati Slovence: Grohara, Jakopiča, i Jamu „ koji su bili više imresionisti i više metnici od Ažbea i koji će Nadeždi pokazati, ne samo kao prijatelji i zemljaci, nego baš kao slikari, mogućnost razvoja i jednom određenom, novom pravcu.“ Uskoro ona u njihovom impresionizmu prepoznaje, ne nemački, ne francuski, već slovenački imresionizam. Ističući princip iskrenosti kao etički kvalitet umetničkog dela, a dajući autentičnosti najveću vrednost, njihovo mišljenje se upravo podudaralo s Nadeždinim nazorima o slikarstvu.

Iako oduševljea njihovim radom, Nadežda se neće umetnošću vezati za njih. S njima će ostati prijatelj celog života, organizovaće izložbe, kolonije.Oni će biti njeni saborci u borbi za jugoslovensku Modernu.

U Beogradu, u Velikoj školi 25.avgusta 1900. priređuje svoju prvu samostalnu izložbu. „ Mlada i darovita slikarka, kćerka predsednika Poreske uprave g. Mite Petrovića sa sobom je donela niz lepih i odabranih slika.“ Tako novine najavljuju prvo Nadeždino izlaženje pred publiku.
Izložila je trideset sedam slika, dvadeset i devet originala i osam kopija.

Iako su to bili školski radovi i đačka izložba, kritika je već onda bila surova prema njoj.
„Nova iskra“ piše: „ Kad smo videli ono što je Gospođica pod imenom slikarskih radova izložila, nismo se mogli dovoljno načuditi tolikoj njenoj hrabrosti. Zar posle rada na Akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no „ impresionističke“ radove, to bolesno i trulo shvatanje, bolesnih i trulih mozgova… Ma koliko verujemo u volju Gospođičinu i njeno istinsko oduševljenje za spektralne lepote da smo uvereni da će možda u najskorijoj budućnosti i sama ona zažaliti što je iznosila ONO pod imenom svojih radova…“

Ponovni Nadeždin boravak u Minhenu bio je velika potvrda stalnog slikarskog hoda napred.Iz Minhena je sa sobom donela radove za koje će Branko Popović, njen inače dobar prijatelj, a po mnogima i velika ljubav, pisati da je ona stigla kući s „ tim radovima kao s nekim neprečišćenim radnim blagom u kome se naziraše nela neslućena svežina i snaga izraza. Tu snagu izraza će Katarina Ambrozić definisati kao „ preludij srpske Moderne“.

Kad se 1903. sa studija vratila u zemlju, Nadežda započinje publicistički rad, angažuje se u društveno- političkom životu. Kuća Petrovićevih postala je zborište za sve dogovore, poslove i pripreme. Na mitingu u sali Kolarca Nadežda je okupljenim ženama, kojih je bilo više od hiljadu, govorila: „ Šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja je svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatisala za račun silnih bogataša i aristokracije!“

Te godine osnovano je i Kolo srpskih sestara a Nadežda postaje prvi sekretar Kola. Krajem godine odlazi sa znatnom pomoći u novcu i odeći na zgarišta maćedonska i kosovska.
Početkom 1904. godine Nadežda je radila na organizaciji Prve jugoslovenske izložbe u Beogradu. Više od stotinu slikara prijavilo je svoje učešće i izlagalo oko petstotina eksponata. Prvu izložbu otvorio je kralj Petar Prvi. Ocene Nadeždinih radova kretale su se od pohvala do pokuda.
Iste godine osnovana je i Prva jugoslovenska kolonija u Sićevu i Savez umetničkih udruženja Lada.

U to vreme sveštenik u Sićevu bio je Gavrilo Dožić koji će odatle otići za Atinu. U maloj sićevačkoj crkvici, čije se zvono nalazilo između grana stoletnog hrasta, Gavrilo Dožić je naslikao Gavrana iz moračkog manastira. Taj trag i danas se nalazi u Sićevu.

Godine 1906. osnovano je Prvo srpsko udruženje likovnih umetnika Srbije, kao stalno društvo.

Dok je boravila u inostranstvu, Nadežda radi i kao dopisnik velikog broja srpskih i slovenačkih novina, dok po povratku u zemlju radi kao nastavnik crtanja, čak piše i drame.
I njeniukućani su često bili modeli, posebno sestre Anđa i Ljubica. Meštrović je bio oduševljen Anđom, čak je i Karijatide na Avali, na Grobu neznanom junaku, radio po Anđinom liku.

U Splitu se na Meštrovićevim skicama najbolje vidi Anđin lik i to kako svira na čelu.

Anđa je vodila prepisku sa Tolstojem. Tolstoj je napisao brošuru o aneksiji Bosne i Hercegovine, a na to ga je podstakla Anđa Petrović, mlada devojka iz srpske prestonice, koja se kao rodoljub obratila velikom piscu da ovaj iznese svoje mišljenje o „ pravu manjih naroda na slobodu i samoopredeljenje, Pismo Anđe Petrović čuva se i danas u Jasnoj Poljani, a njoj je Tolstoj poslao veliku fotografiju sa posvetom .

Kad je Anđa umrla pred sam prvi Prvi svetski rat, u svojoj 24- oj godini, Meštrović je plakao kao dete i molio Nadeždu da mu dozvoli da uzme masku s lica, kojom je bila prekrivena, ali ona to nije dozvolila.

Posle impresionističke i kolorističke faze, posle Portreta oca, Portreta sestre, Autoportreta, Stare karaule, Dereglija na Savi, Groblja, Ostrva ljubavi, Žene sa šeširom, Ciganke, Otvorenog prozora, još dve izložbe, jedne samostalne kod Gorhara i druge s Ladom, ona preko Zagreba i Ljubljane stiže 1910. u Pariz. Na polasku iz domovine, Nadežda se zadržava u Zagrebu, gde je Meštrović otvorio izložbu, povodom koje Nadežda piše:

„ Meštrović me je zapanjio, zaplenio, iznenadio, duboko potresao… kolosalnošću svojih ideja, kompozicijom, veličinom snage, genijalnog shvatanja naše narodnepoezije. Ovo samo vekovi rađaju i stvaraju…“

Pariski period

U junu 1910. preko Italije, stigla je nazad u željeni Pariz za koji je puno puta tražila stipendiju i isto toliko puta bila odbijena.

U Parizu Nadežda se smestila u Meštrovićevom ateljeu, koji se nalazio u ulici Empas di men, gde su, takođe, ateljea imali Šagal, Erenburg, Modiljani… Nadežda o smeštaju piše ocu:

„ Mogu u njemu bal da priredim.“ Iz svojih kofera izvlači prekrivače, vezene stolnjake, grnčariju, ikone, grupiše svoj svet oko sebe, priređujući isovremeno malu izložbu narodnih rukotvorina koje je toliko želela da pokaže svetu.
Upoznaje Rodena koji je bio Meštrovićev prijatelj od 1902. i koji je pozirao Meštroviću. Uzbuđena zbog susreta sa skulptorom koji je tada imao sedamdeset godina i u to vreme dovršavao spomenik Viktoru Igou, piše ocu da očekuje njegovu veliku posetu, jer on želi da vidi njene radove.
O izlaganjima njenih radova na Jelisejskim poljima u „ Pismima iz Pariza“ u beogradskoj štampi piše da je „ Nadežda jedini Srbin koji ima razloga da bude ponosan.“
Slikajući akt i pejzaž, Nadežda svakodnevno odlazi u galerije, muzeje, uzima privatne časove, grabi sa izvora da što više ponese sobom od tog beskrajno bogatog sveta linija i boja. Gogen, Van Gog, Sezan, sve njihovo je uzbuđuje. Tada nastaju „ Bulonjska šuma“, „ Most na Seni“, „ Plaža u Bretanji.“

Na tom putu velikih koraka Nadežda je iz minhenskog perioda ponela: savladan zanat, brz širok potez, insistiranje na boji, oduševljenje pejzažom i ispoljavanje individualnih osobina. Godine 1902. nastaje njeno prvo remek. Delo „Stablo u šumi“ kao shvatanje izrazitog koloriste sa smislom za sintezu, evocirajući snagu gogenovskog zvuka, do vrednost boje oslobođene zavisnosti od teme i lokalnog tona ukazuje na pravac njenog daljeg razvoja.
U roku od tri godine umiru njeni najbliži- otac, majka, sestre Anđa i Dragica.Ona piše Jakopiču: „ Tri meseca bejah nesposobna da oštim s ljudima, da ih primam u kuću, da idem s kolegama na sastanke, da korespondiram, bejah nemoćna.“

Srpski period

U Srbiji Nadežda slika isključivo prirodu i čoveka. Sa oduševljenjem zaljubljenika u predele i likove svoje rodne grude, Nadežda je prekrivala platno snažnim i smelim potetima, jedrom pastom, uzbudljivim bojenim sazvučjima: „ Resnik“, „ Staro groblje“, „ Ciganka“, „ Žena sa crvenim šalom“, „ Cigansko selo“, „ Pogreb u Sićevu“, „ Karaula na Savi“, „ Portret Skerlića“, „ Dama u crnom šeširu“, „ Jaša Tomić“.

Iz ovih je slika izbijao autentični temeperament nadahnutog koloriste koji se kretao pute koji otvara koloristički ekspresionizam, u to vreme deo evropske avangarde.

Balkanski ratovi

Hiljadu dvanaeste počinje Prvi balkanski rat. Na bojno polje nakon mobilizacije s vojskom kreće i Nadežda. Postaje ratna bolničarka. U belom mantilu kreće se od ratišta do ratišta. Svojima iz Prizrena 1913. šalje fotografiju u belom mantilu. Uspevala je da pored previjanja ranjenika nešto i naslika ili bar skicira.U maju iste godine nesebično neguje 80 vojnika koji su imali tifus. Istovremeno u predahu radi i sliku „ Vezirov most“

Maja stiže na Kosovo. Razgleda raskošnu Gračanicu i radi sliku Kosovski božuri, fascinantne neponovljive crvene boje.

Sa poljskom bolnicom stiže u Skoplje gde je 30. maja 1913. došlo do potpisivanja mirovnog ugovora između balkanskih saveznika i Turske.

Već sledećeg meseca započinje Drugi balkanski rat, još strašniji, Nadežda ne posustaje u negovanju ranjenika, ali i ona pada u bolničku postelju razbolevši se od tifusa. Muče je teški snovi, košmari, halucinacije. Njen izdržljivi organizam uspeva da se oporavi. Učestvujući u odbrani otadžbine Nadežda je stigla u Ljumu, na Bregalnicu, na Rajhčanski rid, na Treske Buku, na Kosovo, Skoplje, u Prizren i Đakovicu, svuda sa vojskom, sa svojom bolnicom zavojištem. Previjala je rane i neprijateljskim vojnicima – Bugarima i Arnautima i Turcima.

Vino piju tri srpske vojvode – izložbe Nadeždinih slika

Međunarodna izložba slika u Rimu, odakle je Kraljevini Srbiji upućen 23.marta poziv 1911. da u Srpskom paviljonu izlažu južnoslovenski umetnici, pokazla je jedinstvo umetnika.

Austrija, Belgija, Francuska, Engleska, Nemačka, Mađarska, Srbija, Rusija, Španija, Japan, Amerika i Italija- imale su svoje paviljone. Vajar Ivan meštrović odbija poziv Austrije da izlaže u njihovom paviljonu i svoje kipove Marka Kraljevića, Srđe Zlopogleđe, Miloša Obilića, izlaže u Srpskom paviljonu.

Nadežda izlaže tri platna, a dve kompozicije na temu srpskih legendi žiri odbija s obrazloženjem da su zbog veličine platna koje je premašivalo 3 metra. U glavnom salonu bile su njene slike:“Bogorodičina crkva u Parizu“,“ Beogradska ulica u snegu“ i „Giljerije na Seni“.
Nakon Drugog balkanskog rata sa Meštrovićem izlaže u Veneciji grafiku Vino piju tri srpske vojvode. Ova slika je 1922. godine objavljena u knjizi „ Srpske narodne junačke pesme“, u izdanju Srpske kraljevske akademije u Beogradu.
Pišući Jakopiču i Meštroviću još 1908. nakon aneksione krize ona kao da je predosetila devetsto petnaestu i kraj svog udvojenog života, neumornog društvenog radnika i slikara:

„ Beograd se preobrazio, svet je oduševljen. Na sve strane kupe se da protestvuju u masama protiv Austrije, pevajući ratoborne pesme. Svi smo u groznici i čekamo s oduševljenjem kad će prva puška pući… Ja idem takođe kao bolničarka da poslužim svojoj otadžbini i da prinesem svoj život ako zatreba. Izvinite me što po onoj narodnoj opštoj nevolji, postadoh prema prijateljima nemarljiva… Ja bogme zaboravih da sam slikar, politika me je svu toliko obujmila da nema ni stanka, ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod.“
Za vreme boravka u Minhenu druži se sa Stevanom Mokranjcem, Milanom Konjovićem, Pajom Jovanovićem, ličnostima koje su svojim delom postale institucije srpskog naroda.

Vrativši se iz Minhena, 1914. bacivši neraspakovane kofere, svojima je samo rekla: „ Ja odoh!“ Rastko i sestra Ljubica su je pratili, mahali joj, nagovarali je da ne ide jer su iz komande u Valjevu javili da hara pegavi tifus. Nije htela ni da čuje samo je ponavljala : „ Ništa ne brinite i ne plačite.!“ A Rastko je plakao i ona ga je dugo, dugo grlila, jer ga je mnogo volela.

Te, po srpski narod sudbonosne godine, iz Minhena i Beča vraća se i veliki srpski kompozitor, Stevan Mokranjac.
Iako u jeku ratova, usred opštih i ličnih nesreća, između bojišta i previjališta, do pegavca u valjevskoj blnici, Nadežda je u ovom periodu realizovala nekoliko remek – dela: „ Prizren“, „Gračanica na Kosovu “, „ Portret u plavom “, „ Fasada San Marko“(platno iz Venecije), „Kosovski božuri “,“Bregovoti predeo“, „Ruševine,“ „Devojka u narodnoj nošnji“,

Slike ratnog perioda predstavljaju ono što je od Nadežde ostalo najkolorističnije i najekspresivnije, konkretan doživljaj pretopljen je snagom vizije, opis zamenjen izrazom, opet je sve boja i materija, ritam i zvučnost. U ovom slikarstvu vrele inspiracije paleta je od malo boja, ali užarena boja bukti: crvena, pa zelena i žuta, ljubičasta i mnogo bele.

Jedna požutela dopisna vojnička karta otkriva ljubav sa kojom su Petrovići bili međusobno vezani. Nadežda piše Rastku:

„Mili moj Rajo, tvoju kartu dobih danas… mi smo službenom poštom poslali u ponedeljak jednog našeg kaplara, koji će vam doneti 25 komada krušaka arapki; njemu može Zora ( sestra), predati stvari za mene… Čime se baviš; mi ovde igramo šaha i razume se svi me tuku. Imamo prilično bolesnika; bolnicu krečimo i uređujemo… Ljubi vas… tvoja sestra Nada. Adr. Nadežda Petrović akad. slik. Dobrovolj.bolničar.

Smrt plemenite Srpkinje

Nadežda sa ratišta oktobra 1914. piše: „ Sad sam sela posle cele noći skupljanja po razbojištu preteklih, neskupljenih ranjenika posle jučerašnjeg strašnog krvavog okršaja. Nisam ni hleba jela, toliko je bilo posla oko toga da sam skoro pala od umora. Cele noći smo ih donosili, previjali, derala sam i svoju bolničku kecelju i košulja je došla na red- zavoja je ponestalo a rane strašne zjape, tiče se života… Kroz slomljena rebra naziru se srce i pluća a oči iskolačene od straha pred smrću „ sestro daj, spasavaj, umreću, majko, majko…“ – i tada se zaustavi dah, oči, staklene, ne zatvaraju se a duša je već izišla…“

Svi ranjenici su tražili nju, jer ona ih je hrabrila svojim pričama, ulivala im nadu da će preživeti, ozdraviti, da će se srećno vratiti kućama. Njena nežnost koju su ranjenici prepoznavali podsećala ih je na nežnost majki i sestara.
Zbog toga ju je Radoje Domanović nazvao Nadinka Dimitrijević. I u kući kad bi se ko razboleo hteo je da ga Nadežda neguje. Iz njenih ruku sve je bilo lek.

Pegavi tifus nije mimoišao ni nju. Osmog dana od početka bolesti Nadežda je u prvoj rezervnoj vojnoj bolnici u Valjevu umrla 3. aprila 1915. godine.

Pred samu njenu smrt odigrao se u vojnoj bolnici jedan zanimljiv susret: Branko Popović, čovek za koga su vezivali njena osećanja, i sam bolestan, naišao je u prolazu sa fronta.

„ Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji doneo, piše on kasnije – pretresali smo tada po poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. Bio je to razgovor dostojan umetnika i junaka – Nadežde Petrović.“

Njenoj porodici je stigao telegram sa zvaničnim saopštenjem iz valjevske bolnice:

„Sa izrazom duboke tuge objavljujemo da smo pored tolikih žrtava koje su pale u borbi protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.
Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju naših hrabrih boraca još od početka rata.Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje molimo za saučešće.“

Njeni posmrtni ostaci su iz Valjeva preneti u Beograd na dvadesetogodišnjicu smrti , 3.aprila 1935.godine. Spomenik u bronzi, rad Ivana Meštrovića urađen je 1955.godine i postavljeno u njenom rodnom Čačku. Na njemu podignute i uvijene kose, Nadežda u levoj ruci drži platno, a u desnoj četkicu.

(Iz knjige „Arahnina nit“ -eseji o pesnikinjama, slikarkama i heroinama, „Unireks“, Podgorica- Beograd, 2018.)

Napomena: Ovaj tekst je objavljen na portalu IN4S, 12. oktrobra 2020. godine