Над романом „Тајна испод мртве мачке“ Предрага Савића

Пише: Драган Р. Ковач

Ево нас над још једом књигом Предрага Савића, познатог српског адвоката и књижевника из Београда. Није први пут да је међу нама, а знамо га као великог поштоваоца дубровачких  Срба католика, чијој злој судбини је посветио и велики дио свог стваралачког и професионалног ангажмана.  Дубровачки Срби католици – то је она интелектуална и пословна елита, римокатоличке провенијенције, која је нажалост насилним путем искоријењена и потпуно негирана, управо у њиховом завичају, који су у сваком смислу уздигли и прославили. Њихов национални идентитет, кога се ни по коју цијену нису жељели одрећи, коштао их је физичког опстанка!

Аутор овог романа је Ива Андрића, који се, иако поријеклом Хрват, до краја изјашњавао као српски писац, због његове очите римокатоличке припадности, приказао у стварном или фиктивном дружењу управо са Србима католицима, првенствено оним из Дубровника (Иво и Лујо Војиновић, Марко Мурат и др.) одавши и њему и њима  почаст и захвалност. Њихови дијалози откривају нам један прошли свијет скривен од погледа званичне историје, не само данашње хрватске, већ нажалост, дијелом и од српске! Један од тих великана, госпар Мато Грацић појављује се као литерарни лик и у роману моје маленкости „Исповијест доктора Рунда“ и тој чињеници сам захвалан за своје пријатељство са г. Савићем!

У другој равни имамо читаву плејаду познатих и  мање познатигх људи из Андрићевог блиског предратног и ратног окружења, по правилу интелектуалаца-антикомуниста,  чији дијалози одсликавају бившег високог дипломату у свјетлу човјека на вјетрометини, на ивици ножа,  разапетог између своје деликатне прошлости и пријетеће садашњости. Јер, не заборавимо, многи од тих његових пријатеља били су ангажовани на страни ДМ, како Савић означава отаџбински покрет по иницијалима познатог Ђенерала! У том контексту поменимо веома занимљив Андрићев разговор са његовим пријатељем, али и жестоким критичарем Бранком Лазаревићем, који таксативно  набраја имена 67   врхунских предратних интелектуалца и умјетника који су страдали или умрлу у току Другог свјетског рата и скреће пажњу на национални вакуум који је послије њиховог одласка настао и који ће се тешко моћи неутралисати! Веома је занимљива и сторија о двојици официра Југословенске  војске у отаџбини, које су Нијемци у Ваљеву осудили на смрт. Један је био син познатог ратника и војводе Живојина Мишића, Александар Мишића, а други његов колега  Иво Фрегл. Њима је прије стријељања „великодушно“ дата могућност да кажу посљедњу жељу. Они су и изабрали, Фрегл – да командује стрељачким стројем, што је и учинио, а Мишић да му везаном одшњирају обућу. Када су му удовољили,  попут фудбалера је цокулама  гађао извршиоце казне…

Писац Савић је овим дјелом желио и да надокнади неправду коју Срби често наносе великанима који су их задужили, какви су нпр. били брачни пар љекара Хиршфелд, Лудвик и Хана. Ово двоје Пољака су дали немјерљив допринос у савладавању пјегавог тифуса међу српским становништвом и ратницима у току Првог свјетског рата, између осталог и изналаском адекватне вакцине, а данас у земљи Србији немају никаквог достојанственог споменика или  обиљежја.

Доста тога сазнајемо о Андрићу, и онако успут, док га сада већ потпуно збринутог и инволвираног у коминистички систем, тројица високих државних функционера испитују о пуковнику Ваухнику, обавјештајцу свјетске класе који је радио са њим у берлинској амбасади. Скоро да је непознат податак да је тај способни и виспрени официр у неколико наврата обавјештавао Владу у Београду о тачном датуму бомбардовања Београда, али се предсједник Владе, генерал Симовић није обазирао, између осталог и због тога што је баш тих дана  удавао кћерку!

Поменуте Андрићеве разговоре са његовим савременицима г. Савић врло вјешто користи и да нам открије доста детаља из нобеловчевог личног и интимног живота, па и оних  љубавних, којих је било много више него што се мисли.

И на самом крају, писац нам као својеврсну перипетију, у стилу трилера, открива дубоко чувану тајну о несталим рукописима два романа Ива Андрића, који су га  могли скупо коштати. Првог о црквеним звонима, којима је читавог живота био опсједнут, и другог, посвећеног ни мање ни више него – Јасеновцу!

А књижевна тајна као и књижевна истина су некада истинитије и од праве истине. То је свакако знао и сам нобеловац, чија  згодна реплика на задњој корици романа гласи:

„Од онога што није било и што никада неће бити, праве вешти писци најлепше приче о ономе што јесте“.

Због свега наведеног, вама драги посјетиоци, драги читаоци, најтоплије препоручујем овај изузетно вриједан роман!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: