Национална класа: Култур-расистичка интерпретација српског националног идентитета

Мићун Милатовић: МИКРОКОЗМА

У Црној Гори свако је грађанин, док се не докаже да је Србин!

Ако се до прије неколико година овакво стање ствари могло третирати као постреферендумски провизоријум или политички инцидент ограниченог трајања, данас је већ увелико ријеч о стабилном наративу који претендује да постане нормативни политички оквир и културни стандард.

У менталној топографији постреферендумске Црне Горе, српски национални идентитет је маркиран као социјално и политички токсичан резидуум прошлости.

Још недавно идентификован као „антидржавни елемент“, данас се представља као деструктивна антитеза убјеђењу да либерална демократија и капитализам, отјеловљени у политичким формама „евроатлантског цивилизацијског круга“, сублимирају коначну историјску истину хуманизма. Отуда, дакако, није случајно што је једно истраживање јавног мњења као противнике НАТО интеграција у Црној Гори денунцирало „Србе и домаћице са сјевера“.

Оваква, у суштини култур-расистичка, интерпретација српског националног идентитета своју моралну легитимацију црпе из идеолошко-политичке кодификације значења историјских догађаја који су се одиграли поткрај 20. вијека. Своју виталност дугује глобалној идеолошкој хегемонији и етаблираном миту о ексклузивно српској кривици за минуле ратове и крвави распад СФРЈ.

Редукција српског политичког бића на „’90-те“ – „четништво/великосрпство“, Милошевића, ратне злочине, криминал, хиперинфлацију, санкције, ријечју, на хаос, безнађе, инфериорност, биједу – ефектно је интерполирана у апологију (гео)политичке агенде свјетских центара моћи, која се, међутим, рефлектује чак и на локалном политичком нивоу. Присјетимо се само 2012. године и фамозне преговарачке платформе Позитивне Црне Горе у Никшићу, својски подржане од великог броја грађанских опинион леадер-а у Црној Гори.

Probably Serbian

Премда формално не проскрибује српски национални идентитет, црногорски политички и културни мејнстрим ипак видљиво настоји да га у јавној сфери гетоизира, сводећи га на политички ретроградан фолклор и рурални палеоконзервативизам.

И без нарочитог повода, у црногорском јавном простору спроводи се егзорцизам „великосрпских“ демона из политичког живота. Ваљда је зато проминентни, „грађански“ и антирежимски, дневни лист недавно из нафталина извукао „портрет црногорског великосрбина“, нарисан руком времешног теолога у покушају. Порицање афирмативне политичке вриједности и позитивног културног утицаја српског националног идентитета највидљивије се очитује у стварању подјеле на „грађанску опозицију и ону другу“.

Управо и актуелни премијер, Душко Марковић, користи, дословце, исту синтагму. У пракси, то значи да опозициона и режимска „грађанска“ парадигма настају у истовјетном идеолошком регистру, кроз својеврсну „хабитуализацију“ подјеле на „грађане“ и „друге“. Имамо ли у виду Устав – „носилац суверенитета је грађанин/црногорска држава је грађанска“ – онда консеквентно таквој политичкој граматици, под одредницом „други“, очигледно егзистира политички корпус лишен свих предикатских обиљежја политичког субјективитета, редукован на прост објект политике.

С обзиром на то да бирачко тијело „друге“ опозиције чине махом Срби, то изгледа сасвим прихватљиво да једино лиценца за „несрпство“ инстантно купује улазницу у свијет „грађана“. Штавише, јавно исповиједање политичко-вредносних судова који стигматизирају српски национализам као врховно зло, представља обавезни ритуал „грађанске“ иницијације.

Или у нешто блажој варијанти, „грађански“ је не протестовати сувише гласно и често против националистичких ескапада политичких представника других нација, нарочито онда када су такви националистички испади уперени против „(велико)српског“ зла. Јер се свака „несрпска“ културно-политичка тенденција, у присуству „(велико)српског баука који кружи над Црном Гором“, може „грађански“ контекстуализовати.

Стога, етикета „Probably Serbian“, у данашњој Црној Гори, „грађанском“ имиџу политичара шкоди више него изборним шансама америчког предсједничког кандидата у холивудској комедији The Campaign (2012).

„Успјешна европска прича“

Дакако, режим попут црногорског не може да влада без национално подијељеног друштва. Али такође, нема ни национално подијељеног друштва без ауторитета који генерише подјеле. Уколико су национална хомогенизација и мобилизација кључне полуге власти, утолико прије власт мора да продубљује разлику између „нас“ и „њих“.

Конструисање сваког колективног идентитета директно зависи од инструментализације негативних стереотипа и етаблирања „свијести о диференцији у односу на „другог“ (Ханс-Улрих Велер). Како је Сартр својевремено казао: „Јеврејин је онај кога други сматрају Јеврејином“.

Али како и гдје повући границу овог разликовања, ако у етничком и културном насљеђу за то не постоји довољно елемената? Управо тамо гдје су разлике највидљивије, у социоекономској сфери, и то трансформацијом класног у национални идентитет.

Наиме, национално питање јесте несумњиво ефектан идеолошки проседе помоћу кога малобројна класа црногорских властодржаца и новобогаташа, израсла на тековинама борбе за „ослобођење“ Црне Горе од свих облика друштвене и државне својине, тумачи свој социјални успон.

Још је Фрањо Туђман, како се тврди, лансирао идеју да се хрватска независност не може осигурати без стварања „200 богатих обитељи“, елитног слоја будућих управљача. Знамо шта то у пракси значи. Јер управо захваљујући сличном рецепту феудализације, у Црној Гори се све израженији класни антагонизам транспонује у наратив борбе црногорске државотворне елите за националну и грађанску еманципацију, очување државне самобитности и цивилизацијски преображај друштва.

Представљајући себе као одбрамбени лимес од (велико)српских претензија и „повратка у ’90-те“, црногорски естаблишмент сваки политички артикулисан израз социјалног незадовољства етикетира као дио (велико)српске завјере. Захваљујући томе, деполитизује се класно питање и негира постојање класне подјеле.

Али не само то! Болно видљиве посљедице класне подјеле интегришу се у концепт (не)пожељног (националног) идентитета. Социоекономски статус је стога, кључни елемент националне и грађанске диференцијације, а његов оперативни појам је, заправо, есенцијалистичка конструкција: сиромаштво је посљедица историјски промашеног колективног (националног) самоодређења и иманентне ретроградне политике.

Простије речено, уколико нација представља „заједницу судбине“, утолико је лош животни стандард „судбина“ српске нације, будући да је ето, „историјски доказано“ да „српство“ и просперитет, лични и колективни, никако не иду заједно. То је својеврсна „национална класа“, оригинални изум младе црногорске демократије.

Концепт „грађанске“ опозиције, не само да не разобличава овај механизам, већ га политички асимилује и културно-естетски надограђује, утолико што денационализација у контексту изградње грађанског идентитета, како је већ речено, подразумијева искључиво дистанцирање од проказаних садржаја српског националног одређења.

И ко зна, можда ће такви „грађани“ Црну Гору успјети да ослободе власти ДПС-а. Али не и биједе. Нарочито не, моралне. Но, то је само још једна „успјешна европска прича“.

Наставиће се…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: