Na temelju vere i nepokora

Piše: Odlomak iz istorijskog romana ,,Na temelju vere i nepokora’ Mileve Lele Aleksić

Noć zgu­snu­ta kao gu­sti dim iz odža­ka. Pri­ti­sla svo­jom sa­bla­snom tmi­nom gar­ni­zon srp­skih pi­to­ma­ca u Sko­plju. U spa­va­o­ni­ca­ma sve­tle oči bu­du­ćih ofi­ci­ra  ̶ diploma­ta, pro­fe­so­ra, knji­žev­ni­ka, umet­ni­ka, ar­hi­tek­ti… Bud­ni su. Ne­što ću­ćo­re uz pri­gu­še­nu sve­tlost sve­će. I do njih se do­šu­nja­la vest o po­vla­če­nju srp­ske voj­ske na Rud­nik. U uglu se ču­je šu­ška­nje ka­ra­ta i zvec­ka­nje nov­ca. Kraj sve­će pe­snič­ko pe­ro is­pi­su­je sti­ho­ve za pam­ti­vek. Svi su isti u du­gač­kim ga­ća­ma i ko­šu­lja­ma za spa­va­nje. Šu­ška­ju sla­ma­ri­ce u be­sa­ni­ci. Iš­če­ki­va­nje ko­je kr­ši pra­vi­la o po­ve­čer­ju. Ko­man­dant gar­ni­zo­na du­go se­di za­gle­dan u de­pe­šu Vr­hov­ne ko­man­de. Ni­je joj se na­dao. Ne još… Ovi nje­go­vi go­lu­ždrav­ci ima­ju još mno­go to­ga da na­u­če o rat­noj ve­šti­ni. Spu­stio gla­vu na ko­šča­te ša­ke. Od­la­že tre­nu­tak da se obra­ti svo­jim pi­tom­ci­ma. Ne, ne­će im no­ćas ni­šta re­ći. Ne­ka bar još jed­nu noć pre­spa­va­ju u su­vom i da­le­ko od fron­ta. Pre­mo­ta­va u se­ća­nju sva­ki lik, sva­ki ma­ne­var i zgo­de i ne­zgo­de na te­re­nu. Ima­ju još po­do­sta da na­u­če, ali Otadž­bi­na bol­nim kri­kom do­zi­va svo­je si­no­ve. Po­gle­da na sat, za­škri­pa sto­li­ca po ugla­ča­nom po­du. Pot­pu­kov­nik Gli­šić za­te­že opa­sač na ši­nje­lu. Žu­strim po­kre­tom ru­ke pro­đe kroz pro­se­du ko­su. Za­sta­de da pro­gu­ta uz­dah, pre ne­go za­ko­ra­či u spa­va­o­ni­cu svo­jih pi­to­ma­ca. Ona­ko raz­ga­će­ni i ras­po­sa­ja­sa­ni li­či­li su vi­še na ka­kve pa­o­re na mo­bi, ne­go­li na bu­du­će elit­ne ofi­ci­re. Na­sta­de skri­va­nje ka­ra­ta is­pod sla­ma­ri­ca. Ne­ko­li­ko nov­či­ća se ras­tr­ča po po­du. Umuk­nu ša­pu­ta­nje i smeh.

– Šta ste se us­ko­me­ša­li, so­ko­lo­vi mo­ji? Do­šao sam da po­de­li­mo po ko­ju taj­nu i po ko­ji ci­gar. Ima li ko­ji od vas onog zlat­nog, re­za­nog pri­lep­skog du­ha­na? Ni­je valj­da da ste svi smer­ni ko đe­voj­či­ce. Mo­re, mo­re, mi­ru­šu vam pr­sti na du­van. Aj­de ti Zla­ti­bo­rac. Daj pr­sto­hva­tog onog lju­tog er­ce­go­vač­kog. Da se tram­pi­mo. Ja ću te­bi ovu ci­ga­re­tu. Ni­je taj svi­len­ka­sti dim za mo­ja rat­nič­ka plu­ća. Bo­lji je taj du­van iz kr­ša. Je li ta­ko? Da­vi­do­vi­ći, po­zdra­vlja vas otac! Nu­ši­ću, de­der iz­de­kla­muj nam tu pje­smi­cu što si sti­ho­vao. Ko ni­je po­slao pi­sma, ne­ka pre­da me­ni. Sta­ra­ću se da ih ot­pre­mim, ako… ako…

Na tren na­sta­de ta­jac. Bi­stre oči se is­pu­ni­še pla­me­nom va­trom. Za­što je ve­če­ras ova­ko ro­di­telj­ski bri­žan nji­hov ko­man­dant? Kao da ni­je onaj isti čo­vek što im „du­šu na pa­muk va­di“ na obu­ci, onaj što zah­te­va stro­gu di­sci­pli­nu. Sa­če­ka­še da im po­že­li la­ku noć, a on­da na­sta­de ko­me­ša­nje.

– Imaš li ko­mad pa­pi­ra i ko­ver­tu?

– Ko ima vi­šak ma­sti­la i pe­ro?

– Daj­te, za­pa­li­te lam­pe da na­pi­še­mo pi­sma.

– Bra­ćo, ose­ćam da će­mo su­tra kre­nu­ti na front. Ko­nač­no, da i od nas ne­ke vaj­de bu­de.

– Aj­de da za­vr­ši­mo tu par­ti­ju po­ke­ri­ce.

– Oće li ne­ko da ča­sti plu­ća ovom ko­man­dan­to­vom ci­ga­rom?

Ža­mor se ču­je iz svih spa­va­o­ni­ca. Ve­če­ras ne­ma spa­va­nja. No­ćas se iz de­ča­ka sta­sa­va u zre­log čo­ve­ka. Iz voj­nič­kih san­du­ka pra­zni se ode­ća, knji­ge, po­ro­dič­ne sli­ke, dnev­ni­ci. Šta po­ne­ti iz Sko­plja na se­ver   ̶  go­re ne­gde? Su­tra će sa­zna­ti gde kre­ću. Mla­di Nu­šić pre­sa­vi pi­smo i bez ko­ver­te ga uba­ci u unu­tra­šnji džep od ši­nje­la. Pi­smo ocu. Da­vi­do­vi­ći po­gle­da­še svo­je go­spod­ske ci­pe­le, uglan­ca­ne kao da će u nji­ma sva­kog tre­nut­ka kro­či­ti u dvor­sku sa­lu za ples. Br­zim po­gle­dom se do­go­vo­ri­še.

– Zla­ti­bo­rac, do­đi. Mi zna­mo da si ma­štao o ova­kvim ci­pe­la­ma, a mi o tvo­jim opan­ci­ma. Ho­ćeš li da se me­nja­mo? Sa­ču­vaj ih, da imaš, kad u Pa­riz na stu­di­je kre­neš.

– Pi­ro­ća­nac, evo ti po ko­ji cvan­cik i mar­jaš što ti uzeh na po­ke­ri­ci. E, znam ja da ste vi tvr­di na pa­ru.

– Vra­nja­nac, aj­de, ča­sti ti, pro­daj mi tvo­ju tru­bu. Evo, da­jem du­kat što mi đed na ro­đe­nju spu­sti u ko­lev­ku. Zna­ćeš za­što mi je po­treb­na.

– Tre­ba li ko­me sa­pu­na za bri­ja­nje, stip­sa i no­va čet­ka? Imam vi­ška.

– Uži­ča­nin, uzmi ove knji­ge iz fran­cu­skog. Ja sam sa­vla­dao je­zik, a ti ma­štaš da po­đeš na Sor­bo­nu na stu­di­je, kad se rat za­vr­ši.

– Uzmi bra­te za uzdar­je ovu iko­ni­cu Sve­tog Đor­đa. Da­de mi ma­ti kad sam od ku­će po­šao.

– Ko­ju će­mo su­tra da za­pe­va­mo, kad po­đe­mo? Aj­de da se do­go­vo­ri­mo, pa da gru­ne­mo iz sveg gr­la ko je­dan.

– Ma još se ne zna. Mo­žda će­mo ne­gde u ne­do­đi­ju na eg­zi­cir. Šta ste se užur­ba­li?

– Ej, lju­di, ima ­li ko da mi po­zaj­mi ma­lo pa­ra? Ostah du­žan sta­rom Dim­če­tu za ba­kla­vu i bo­zu. Vra­ti­ću dug u slo­bod­noj Otadž­bi­ni.

– Kod ko­ga li bih mo­gao osta­vi­ti pi­smo za cr­no­ko­su Bi­lja­nu, ma­tu­rant­ki­nju re­al­ke?

Ni­žu se pi­ta­nja, de­le se uspo­me­ne. Tu noć je ret­ko ko okom tre­nuo. Uju­tru po­stro­je­ne sve bri­ga­de. Na ka­de­ti­ma sve pod ko­nac. Na li­cu im od­luč­nost i po­nos. Pre­ko no­ći su sta­sa­li u lju­de. Ra­no sa­zre­lo kla­sje na gol­go­ti srp­ske isto­ri­je. Tr­že ih glas nji­ho­vog ko­man­di­ra. Svi, kao je­dan, iš­če­ku­ju ko­man­du. Is­pred po­stro­je­nog ba­ta­ljo­na od­je­ku­ju ko­ra­ci ko­man­dan­ta Gli­ši­ća.

– Po­ma­že Bog, ju­na­ci!

– Bog ti po­mo­gao!   ̶ od­jek­nu iz sto­ti­ne gr­la.

– Vr­hov­na ko­man­da na­re­đu­je da  kre­ne­mo u rat. Od­mah. Po­treb­ni ste svo­joj Otadž­bi­ni. Vi ste naj­bo­lje i naj­sve­ti­je što ova ze­mlja ima. Sta­nje na fron­tu je kri­tič­no. Po­sle te­ških bi­ta­ka voj­ska je umor­na, po­su­sta­je. Do­daj­te joj kri­la, so­ko­lo­vi mo­ji! Pr­va ar­mi­ja se po­vu­kla na re­zer­vne po­lo­ža­je da se osna­ži, okre­pi i od­mo­ri. Od is­ho­da bit­ke na Ko­lu­ba­ri za­vi­si ho­će li bi­ti na­še Otadž­bi­ne. Vi kre­će­te pod ko­man­du đe­ne­ra­la Mi­ši­ća, mog rat­nog dru­ga iz Bal­kan­skih ra­to­va. Znam da je osim hra­bro­sti, mu­dar i pro­mi­šljen, da bri­ne o svo­joj voj­sci kao do­bri otac. So­ko­lo­vi, na­pred u po­be­de i u sla­vu!

– Ura­a­a­aa, ura­a­aa, ura­a­aa   ̶ raz­le­že se po­klič mla­dih ka­de­ta.

Od to­ga ča­sa po­sta­še re­gru­ti. Od su­tra   ̶  bi­će rat­ni­ci. Od ka­sar­ne do že­le­znič­ke sta­ni­ce, s obe stra­ne pu­ta, mno­štvo na­ro­da. Že­ne kri­ju su­ze. De­voj­ke ba­ca­ju cve­će pred no­ge mla­dih voj­ni­ka. Iz sto­ti­ne gr­la pro­lo­mi se pe­sma:  ̶  „Oj Sr­bi­jo, mi­la ma­ti, uvek ću te ta­ko zva­ti. Mi­la ze­mljo, mi­li do­me, na sr­cu je slat­ko tvo­me“.

Dug pi­sak lo­ko­mo­ti­ve. Na pro­zo­ri­ma va­go­na is­pru­že­ne ru­ke. Opro­štaj od bez­bri­žnog ži­vo­ta, sim­pa­ti­ja, po­sla­sti­čar­ni­ca i bu­reg­dži­ni­ca. U voj­nič­kim tor­ba­ma još po ko­ja gu­ra­bi­ja i so­mun. Sle­do­va­nje ta­i­na se ču­va za front. Voz cvi­le­ći od­no­si na se­ver ne­do­zre­lu mla­dost. A oni, raz­i­gra­ni kao da su po­šli na te­fe­rič, a ne u rat. Do Sko­plja do­pi­ru po­sled­nji akor­di pe­sme: ̶ „Oj, Sr­bi­jo, mi­la ma­ti­“.

Na Rud­ni­ku pri­pre­me za kon­tra­na­pad. Me­đu voj­skom ži­vost. Pre­sa­hle su i ki­še. Sve­že je­se­nje ju­tro. Sa ka­za­na se pu­ši voj­nič­ki pa­sulj. U dru­gom ka­za­nu mi­ri­še ku­va­na ra­ki­ja. Na Rud­nik se sli­lo sve što vo­li svo­ju ra­nje­nu maj­či­cu Sr­bi­ju. Že­ne do­no­se hleb, ja­bu­ke, sla­ni­nu. Stra­ci ra­ki­ju, du­van i sti­sak ru­ke. Po­let­ni, ras­pe­va­ni, pu­ni ro­do­lju­bi­vog pla­me­na pri­sti­žu ka­de­ti iz Sko­plja. Sr­ca srp­skih bo­ra­ca nad­ra­sta­ju Rud­nik. Sve što u ovom sud­bo­no­snom tre­nu mo­že da slu­ži Otadž­bi­ni, sta­lo je pod bar­jak stra­da­nja i sla­ve.

– Zar i ova đe­ca da gi­nu, Raj­ko? Na ka­kvom će­mo sta­blu op­sta­ti? Šta će nam slo­bo­da bez đe­ce? – vi­še za se­be raz­mi­šlja Vlaj­ko.

– Do­go­re­lo je, moj rat­ni dru­že. Ako je ovo po­sled­nje što mo­že da no­si pu­šku, mo­ra­mo i mr­tvi vas­kr­snu­ti da du­šma­ni­na sa­tre­mo. A vi­di ih ka­kvi su po­let­ni, čak ra­do­sni. O, ze­mljo sve­ta, ho­ćeš li umje­ti da vo­liš ovu đe­cu što do­đo­še da pri­ne­su ži­vot na tvoj ol­tar?  ̶  vi­še za se­be pro­go­vo­ri Raj­ko.

Su­vo­bor i Ma­ljen, Ko­smaj  i pra­vac pre­ma Be­o­gra­du, za­po­se­la srp­ska voj­ska. Ro­vo­vi du­gi kao ogrom­ne si­ve zmi­ju­ri­ne. Đe­ne­ral Ži­vo­jin Mi­šić vr­ši po­sled­nje pri­pre­me za na­pad. Po­sma­tra mla­de re­gru­te. Tu su i dvo­ji­ca si­no­va pred­sed­ni­ka srp­ske vla­de, si­no­vi dr­žav­nih či­nov­ni­ka, knji­žev­ni­ka, srp­ske in­te­lek­tu­al­ne eli­te. Tu su si­no­vi se­lja­ka, ra­ta­ra i bo­ra­ca iz Bal­kan­skih oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va. Ozbilj­ni, u jed­noj no­ći pre­zre­li. Ti­ska­ju se iz­me­đu sta­ri­jih rat­ni­ka. Ho­će u žar bit­ke. Ne­će u po­za­di­nu. Sve to sa­gle­da­va ko­man­dant Pr­ve ar­mi­je. Po­če­tak je de­cem­bra, hlad­no je, ali bi­stro ju­tro. Ža­mor i ži­vost u voj­sci, kao da do pre tri da­na ni­su bi­li na ivi­ci sna­ge. Sle­do­va­nje ta­i­na, po­ma­lo ra­ki­je u voj­nič­ke ču­tu­ri­ce, da se na­đe za ne daj Bo­že. Ko­mo­ra i sa­ni­tet sprem­ni. Iz okol­nih se­la pri­sti­žu do­bro­volj­ci u suk­ne­nom gu­nju i opan­ku, sa šaj­ka­čom na­tu­če­nom na če­lo. Sve što mo­že da se uli­je u otadž­bin­ske ve­ne, sli­lo se u od­sud­nu bit­ku za spas Ota­če­stva.

Mi­ća iz Pu­lja­ka se već pre­ka­lio u bor­bi. Po­ma­lo se ko­čo­pe­ri, sav va­žan pred pri­do­šlim ka­pla­ri­ma. Jes da je za gla­vu ni­ži od njih, ali pre­no­si im svo­je rat­nič­ko is­ku­stvo sa Ce­ra i Ma­čo­vog Ka­me­na. Čas pri­tr­či da po­mog­ne oko uto­va­ra ka­za­na i pro­vi­jan­ta[1], čas se vra­ća do mla­dih re­gru­ta.

– Ma­li, ti ne­ćeš u bit­ku. Ho­ćeš li da mi ču­vaš ove ci­pe­le? To mi je uspo­me­na od dru­ga iz Sko­plja.

– E, me­ni da sa­ču­vaš ove knji­ge. Oćeš li? Tre­ba­će mi za stu­di­je na Sor­bo­ni.

– Šta sve tra­ži­te od tog de­te­ta, lju­di? Evo, me­ni sa­mo ovo pi­smo da sa­ču­vaš. Pa ga ne­ka­ko po­ša­lji do mo­ga oca   ̶  za­mo­li mla­di Nu­šić.

– Jok ja ne­ću u bit­ku. Vi oće­te. Vi mi­sli­te ako ste tu ško­lu uči­li, da vam to ne­što va­lja. Slu­šaj­te vi me­ne. Ov­dje se pi­ta ju­nač­ko sr­ce, a ne pa­met. I spret­nost. Da sam ja bio ta­ko ško­lo­van, a blen­tav, ne bi sad ov­de zbo­rio s va­ma. Slu­šaj­te me va­mo. Ne is­tr­ča­vaj­te iz ro­va ko vo­lo­vi pred ru­du. Jes, ko da vi zna­te šta je to. U pa­met se. Zna­te li vi da sam ja za­ro­bio jed­nog ne­pri­ja­telj­skog voj­ni­ka? Bio sna­žan ko gr­malj. Ne ve­lim vam ovo da se hva­lim, ne­go da zna­t. Boj ne bi­je svi­je­tlo oruž­je, već boj bi­je sr­ce u ju­na­ka. To me­ni đed pje­vao uz gu­sle. Ja se uve­rio da je ta­ko   ̶  sa­ve­tu­je svo­je sa­bor­ce Mi­ća.

– Bog­me, ti ju­na­če po­lo­ži is­pit iz stra­te­gi­je, a ja se da­ni­ma mu­čio da na­u­čim lek­ci­ju. E, u pra­vu si. Ka­kva ško­la. Ka­ko re­če  ̶ ne is­tr­ča­va­ti pred ru­du? Oda­kle si, ju­na­če?

– Iz Pu­lja­ka. Ne znaš ti đe je to. To ti je do sko­ra bi­la tur­ska, sje­nič­ka na­hi­ja. Sad je i kod nas gra­nu­la slo­bo­da. Gru­nu­la voj­ska iz Sr­bi­je, da po­mog­ne na­ši­ma, da i mi bu­de­mo slo­bod­ni na svo­joj nji­vi i avli­ji. E, za­to sam ja po­bje­go u do­bro­volj­ce. Tre­ba bra­tu po­mo­ći u ne­vo­lji.

– Mi­ća, po­lo­ži ti još je­dan is­pit – iz eti­ke. Bra­vo, rat­ni dru­že   ̶  po­ma­lo ša­lji­vo pro­zbo­ri mla­di Nu­šić.

– Pre­ki­nu­smo par­ti­ju po­ke­ri­ce. Pam­tiš li ko de­li? Da iz­rav­na­mo ra­ču­ne kad ove po­će­ra­mo ili sa­tre­mo? Po­neo sam kar­te. Evo ih u unu­tra­šnjem dže­pu ši­nje­la  ̶ pi­ta svo­ga kar­ta­ško­ga dru­ga ka­det iz oko­li­ne Kra­gu­jev­ca.

Mi­ća vr­ti gla­vom. Ne vre­di ove raz­ma­že­ne go­spo­di­či­će uči­ti. Šta oni zna­ju šta je rat. Evo, još na ko­lonj­sku vo­du im li­ce mi­ri­še. Na tren na­sta­de ti­ši­na. Ko­ma­di­ri užur­ba­no obi­la­ze po­lo­ža­je. Đe­ne­ral Ži­vo­jin Mi­šić po­gle­dom ob­u­hva­ti svo­je voj­ni­ke. Sprem­ni su. Vas­kr­sli su. Do­neo je do­bru od­lu­ku kad ih je po­vu­kao na Rud­nik. Mir­na mu sa­vest. Po­zna­je on svo­ga voj­ni­ka. Kad za­ću­ti, ni­šta ne va­lja. Ne za­pit­kuj ga šta mu je. Pe­če ne­ki du­bo­ki jad u du­ši. Kad psu­je, ta­da je naj­hra­bri­ji. Kad mu se oči sme­ju, ra­dost mu igra u sr­cu kao mla­do mom­če u ko­lu. Kad na­tu­šti šaj­ka­ču na vrh no­sa, skla­njaj mu se sa oči­ju. Kad sti­sne zu­be, ko­man­duj ju­riš. Ta­da je oran mre­ti, da bi vas­kr­sao.

Srp­ski voj­nik du­go tr­pi, ali ka­da puk­ne mje­ši­na tr­plje­nja, ki­di­še u bo­ju na ži­vot i smrt. Ta­da se  u ge­ni­ma po­to­ma­ka raz­go­ro­pa­de haj­du­ci, nad­ni­ča­ri, vi­te­zo­vi, se­bri, na­po­li­ča­ri, usta­ni­ci, čiv­či­je, si­ro­ma­si, bun­tov­ni­ci i mi­ro­tvor­ci, sve što je u srp­skoj ze­mlji is­kli­ja­lo. Us­klik­nu vel­mo­že, kne­zo­vi, gla­so­no­še i ca­re­vi. Ja­uk­nu ma­na­stir­ska zvo­na, pa­stir­ska fru­la, ra­tič­ka tru­ba, maj­či­na tu­žba­li­ca. Za­pla­ču kr­va­vim su­za­ma re­ke i iz­vo­ri. Za­ne­me ve­tro­vi pred boj­nim us­kli­kom. Od­jek­nu ne­be­sa he­ru­vim­skom pe­smom. Ob­ne­vi­de du­šman­ske oči od sve­tlo­sti u oči­ma sve­tih mu­če­ni­ka. Ovaj gru­men ze­mlje što se Sr­bi­jom zo­ve, ome­đen je ko­sti­ma srp­skih rat­ni­ka i sve­tim mo­šti­ma srp­skih sve­ti­te­lja. I opet je pre­o­sta­lo srp­skih lo­ba­nja na ko­ci­ma i će­le ku­la­ma, na stra­ti­šti­ma i ja­ma­ma. Osta­lo je sve­do­čan­stvo moć­ni­ci­ma da ih žac­ne po­sred ze­ni­ce, kad na sve­tu srp­sku ze­mlju kro­če sa kal­pa­kom i ma­čem, ba­jo­ne­tom i to­pom. Ne­ve­lik na­rod po bro­ju du­ša, a ta­ko go­ro­sta­san po sna­zi i vi­te­škom du­hu. Ne­da zlo­na­mer­ni­ku da mu pre­đe prag. Odva­ja od svo­jih usta za­lo­gaj hle­ba za sla­bi­jeg od se­be. Po­štu­je bes­po­moć­nog pro­tiv­ni­ka. Ne skr­na­vi tu­đu ve­ru. Zna to đe­ne­ral Ži­vo­jin Mi­šić. Ni­ko to od nje­ga ne mo­že bo­lje zna­ti.

Na­spram če­lič­ne ne­pri­ja­telj­ske bri­ga­de sto­ji ko­man­dant Pr­ve ar­mi­je sa svo­jom voj­skom. Pro­mi­šlja o sva­kom de­ta­lju sud­bo­no­sne bit­ke. U ovim ro­vo­vi­ma je sve što je mo­gla da iz­ne­dri na­pa­će­na maj­ka Otadž­bi­na. Vest da su na po­lo­ža­je sti­gle gra­na­te, pro­stru­ja kroz voj­sku kao ohra­bre­nje. Đe­ne­ral iz­da­je na­re­đe­nje za na­pad. Pr­va ar­mi­ja kr­či ne­pro­hod­ni put za Ne­be­sku Sr­bi­ju. Uz pre­ka­lje­ne bor­ce  ̶  mla­di ka­de­ti. Za­jed­no su otadž­bin­ski oče­vi i si­no­vi.

– Đe ćeš u pr­ve re­do­ve, sun­ce ti ka­la­ji­sa­no! Za mnom, ne pre­dam­nom! Kad osta­viš za­mje­nu, u ko­lijev­ci, on­da gi­ni. Ni­je ti vrije­me! –  vu­če za ši­njel mla­dog rat­ni­ka Lju­bo­mir.

– U po­za­di­nu, Mi­ća! Ne gu­bi gla­vu pri­je vre­me­na! Ima­ćeš kad da se do­ka­zu­ješ – za­po­ve­da Raj­ko do­bro­volj­cu iz Pu­lja­ka.

– Ma­li, ču­vaj mi knji­ge­ee!   ̶  uz­vik­nu mla­di Nu­šić. Kao da ga no­se so­ko­lo­va kri­la, ki­di­še is­pred svih. Uza­lud ga opo­mi­nju pre­ka­lje­ni rat­ni­ci. Sva­ki ra­fal, je­dan Šva­ba ma­nje. Mi­ća po­tr­ča da ga su­stig­ne, ali se sa­ple­te o po­gi­nu­log dru­ga.

– Sa­gni se­ee!   ̶ vi­če za mla­dim ka­pla­rom iz sve sna­ge.

– Po­ša­lji pi­smo mo­me ocu. Ne bo­li me smrt, Mi­ća. Pi­smo… U dže­pu ši­nje­la…

– I kad su vas po­sla­li… Ne mo­gu da vas ura­zu­mim… I kad vas pri­je za­vo­ljeh… Da mi bu­de te­že…   ̶  iz­vla­či iz va­tre kur­šu­ma mla­dog ka­pla­ra ko­me se oči ca­kle ne­u­mr­lom va­trom.

– Smi­jem da za­pla­čem. Ne vi­di me ni­ko  ̶ ša­pu­će nad  sa­mrt­nim rop­cem svo­ga rat­nog dru­ga.

Na pa­di­na­ma Su­vo­bo­ra po­ko­še­ni cve­to­vi jed­nog po­ko­lje­nja. Skr­še­ne gra­ne mla­dih bo­ro­va. Na pr­vu li­ni­ju ka­de­ti do­no­se za­sta­vu i pe­smu:  ̶ „Oj, Sr­bi­jo­o­oo, mi­la­aa ma­ti­ii…“ Kr­va­va ro­vov­ska bit­ka. Ona ot­pi­sa­na voj­ska, vas­kr­sla sa ne­be­sa, po­ti­sku­je ne­pri­ja­te­lja na ce­loj li­ni­ji fron­ta.

– E, ne­ćeš, maj­ku ti švap­sku. Ne­ćeš ni mr­vu ze­mlje na či­zmi svom kan­ce­la­ru po­ne­ti. Ne­ćeš, du­šman­sku ti maj­ku, kur­vin­sku… Ne dammm! – po­sled­nji us­klik i psov­ka ka­de­ta iz Kra­gu­jev­ca. Po­gled pri­ko­van za ne­bo. Iz dže­pa se ra­su špil ka­ra­ta. Od uha do uha pro­stru­ja vest. Ža­mor kroz ro­vo­ve.

– Bra­ćo, naš osta­re­li kralj je u ro­vu. Či­ka Pe­ra nas bla­go­slo­vi, bra­ćo  ̶ uz­vi­ku­je sin pred­sed­ni­ka srp­ske vla­de.

̶ Aj­de­mo, mo­ji po­ke­ra­ši­ii! Ova par­ti­ja je si­gur­no na­ša. Oj, Sr­bi­jo­oo… – ra­fal pre­ki­de pe­smu i jed­nu mla­dost. Us­klik od­jek­nu ne­be­skom Sr­bi­jom.

U va­ljev­sku bol­ni­cu ne­pre­kid­no pri­sti­žu ra­nje­ni­ci. Kr­va­vim tra­gom pra­te ih srp­ske maj­ke. Za­vi­ru­ju u dr­ve­na ko­la, tra­že­ći svo­je si­no­ve. Zgu­snu­le za­le­đe­nu su­zu u oku. U ru­ka­ma sti­ska­ju či­stu ko­šu­lju i vu­ne­ne ča­ra­pe, ko­mad po­ga­če i po ko­ju ja­bu­ku. Po po­du, na sla­mi, le­ži po­sled­nja od­bra­na srp­ske ze­mlje. Me­đu rat­nim bol­ni­čar­ka­ma iz­dvo­ji­la se jed­na sre­do­več­na že­na, go­spod­stve­na, još joj ko­sa u ele­gant­nu pun­đu oče­šlja­na. Kao da je upra­vo is­ko­ra­či­la iz ka­kvog ot­me­nog sa­lo­na u ze­mlju po­gi­be­lji, kr­vi, smr­ska­nih lo­ba­nja. Na du­gim pr­sti­ma joj još tra­go­vi bo­je. Smi­re­na je. Ne zna kud će pre. Da li da sti­ska u svo­jim ne­go­va­nim ru­ka­ma gla­vu mla­dog ka­pla­ra, dok mu dok­tor am­pu­ti­ra no­gu? Da li da za­u­sta­vlja lip­ta­nje kr­vi iz gru­di sre­do­več­nog voj­ni­ka ko­ji mi­ri­še na ba­rut, svo­ju okuć­ni­cu, sta­ju i ja­bu­ke? Iz­ne­na­di je glas mla­do­ga dok­to­ra.

– Mo­li se bol­ni­čar­ka Na­de­žda Pe­tro­vić[2] da se ja­vi na­čel­ni­ku sa­ni­te­ta. Ako je u mo­guć­no­sti, od­mah.

[1] Hra­na na­me­nje­na voj­sci.

[2] Nadežda Petrović (1873  ̶ 1915) bila je srpska slikarka. Njen opus umetničkih radova obuhvata oko trista ulja na platnu, oko sto skica, studija i krokija, kao i nekoliko akvarela. Smatra se da je svojim radom postavila temelj modernom srpskom slikarstvu. Jedan je od osnivača Kola srpskih sestara i prvi sekretar organizacije. Bavila se fotografijom i pionirka je ratne fotografije među ženama na Balkanu. Volontirala je kao bolničar srpske kraljevske vojske u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Tokom Velikog rata je preminula od tifusa.