На стражи пјесме и савјести: Бесједа о Јову Пејовићу

Бесједа књижевника мр Слободана Чуровића Тушињског о књижевном стваралаштву Јована Пејовића у Храму Великомученика Георгија и Светих Новомученика Момишићких

Прије неких скоро 20 година имао сам част да говорим о бритком стиху Јована Пејовића,када смо се борили у општинском сазиву,са братом Зораном Лакушићем и Миланом Кнежевићем,у најгорем и најпоганијем времену,од губара који су нам појели незасито године ,били смо и остали опозиционари, јер компромиса са свјешћу нема. Познанство са Јовом је била моја привилегија, на овом „непочин пољу“, гдје сада дођоше наши да умивају Србство, сувише трансформисани граџанисти, префињени и родно сензибилни европејци. Ништа да нас не чуди, ми смо и данас у 1941.години и нијесмо одмакли много корака. Вас од ара и образа, непоткупљив и свој, витез Горе Црне и вас Србин, Јово Пејовић нас је збратио вечерас, осветосавио и људски свио у једну љесу, поезијом отрежњења, али и гркоће, дајући тачну дијагностику хронологију наших нарави замршених или бруталне себичности о којој је говорио (али залуд изгледа) рапсод Пиве, велики Коста Радовић.

ГРАНИТНА И ЧОЈСКА РИЈЕЧ ЈОВА ПЕЈОВИЋА

Страшни су наши дани.
„Смрт је страшна
За оне,чије сјећање је празно.“

Што може поезија кад заспе стид, када се опсједнутост моралним трулинама проглашава као врхунско начело живљења, када је ритуал подобности доведен до савршенства полтронисања.
Шта може пјесма, да утихне или загрми, или се уклопи у декадентну латаргију. Или да се исели из ријечи и буде само вербални звук, за оне што им је свеједно. Јесмо ли тад ближи утеку,или истеку пјесничког чина, на овој нашој позорници, гдје се хамлетовско бити, своди на рачунџијско морати, заборавити, а богме и задобити. Концепт свакојаких модернизама, узима све више под своје и поетско бивство, програмира га, осмишљава непознатошћу и беживотним садржајима. Елиотовска пустина, тражи разбуђеност, свој глас свједочења. Такав глас у савременој поезији Црне Горе јесте глас Јова Пејовића, потоње одбране Србинове. Аутор спаја поезију и новинарство, у сјајним колумнама разобличава наш пад, а давно је и Павле Евдокимов говорио: „Ово је пали свет, али висина са које је пао се не види.” Јовове колумне се читају у једном даху, равнодушне узнемиравају, алаве подсјећају, властољубиве разоружавају. У том сатиричном тону, већ су препознатљиве и оргиналне, јер количина глупости и пакости друштва у којем живимо је неограничени материјал за објаву истине и демаскирање лажи и рушење гордости. Говорећи раније,о његовој поезији, рекао сам да је то најчеститије свједочанство о нама самима, о нашим свакодневицама, гдје се лирски субјект спушта до најдубљег дна нас самих, етичких крвотока предака, да би сачувао себе, најближе, драге људе од извитоперености ових живота у којима други вјештаци (лидери по србском) нас живе. Дивно владика Атанасије рече:“Тамо неће бити ништа,ако се не деси овдје“ и заиста треба проговорити или барем понављати оне ријечи патријарха Павла: „Будимо људи“. Будимо људи,а не шта нам се нуди, па би претке прекопали, светиње као некад ослачано урнисали и бестрагали. Е такве фолиранте и одричнике од коријена, кукавне бјежаоце (а да нигдје не стигну) оштро жигоше Јово Пејовић у својим књигама и новинарским текстовима (непрестаног прегледавања нас самих),, „Пласмај васкрснућа“, „Стопама прађедовским“ и „Стазом љубави“ и другим и то је пјесничка константа, без увијања и жеље за допадањем публици. Порука је одвећ јасна, директна,без претварања и скретања са тема, без испразно авантуристички радозналачких синтагми и сувих, бескрвних обланди постмодернистичког експеримента, или новокомпонованог ларпурлартизма. Кроз трпљење и мученички пјеснички хљеб,који су окусили и Шантић и Кочић друге истинске србске патриоте, Пејовић зборује и саборује људско саће прадједова, наспрам тамног вијалета посрнућа и пише једну истинску патриотску молитву, да разбраћени буде убраћени, мрзано да буде љубано, незалемљено да буде Богом калемљено.

Данас није популарно бити патриота, јесте сатриота, у доба лажиота (и опет дигресија,кад год неко оклијева да се легитимише и људски и пјеснички,знајте да неко некога малчице, калкулантски вара и да се то гласовље хорско стопи зарад малих, ситних добитака).И иштење Божје помоћи, нигдје није очигледније, као у овим књигама, оне милости свеспасоносне, која једино може из ових мртваја, јадијања, дати смисао и путању.

„Боже,
Кад ме створи,
Што ми
Не даде
Моћ
Да помирим
Своју
Завађену браћу“.

(„Боже што ми не даде моћ“)

Оно што нама треба јесте подвиг и истрајност, катарза, аутор кроз један отворени, разговорни, каскадни стих, тражи сабесједника, спремног и храброг, да засвједочи, да скине копрену са празних глава и да не вјерује самопроглашеним сектицама. Поезија за овог аутора јесте својеврсно ратничко, куражно поље, гдје је видљива поларизација правде и кривде, лажи и истине, и то поље неспокоја треба гордо проћи, док се пјева, страда, трпи до кости без предаје и исписује један никада завршени реквијем, за оне који су досљедни себи и традицији. Ћуталиште Андрићевијех јунака, сигурносни вентил, ушушкавања у скривено, у Пејовићевој слици, поимању и прогледању свијета, добија карикатурални призвук претварања и ћутања као статусног обиљежја привилегија, варакања, савремене перцепције, рашивене духовне вертикале, обурданог ловћенског тајночувца и јаукне капеле.Пејовић је од кова и зова јуначких предака, Црне Горе што не бијаше никад страхоносна, чију је младост Скадар остарио, оних који су га учили:

„Ко није
за живота
на дан
смрти
помислио,
боље
да се
никада
није
ни родио.“

(„Од мојих старих сам научио“)

И о чему онда зборити, шта ново рећи после овог аманета. Ништа сем ићи тим стопама прадједовским. Противтежа свијету полтронисања је љубав вољеног бића, топлина породичног огњишта, мајчиног срца најњежније громаде, из чијих пропласмаја аутор из робусности неодморног ратника и чојственика, показује своје њежније лице, заклетвом у љубав, као кућу мира радости и устрепталости поносне душе. То кандило вољења и разумијевања он у лирском меком тону чува и грије, јер без тог утемељења, облаготвореног каменом куће, нема ни утјехе, ни спасења.
На стражи гробова аутор нам је оставио достојанствене записе, провјерену потврду, да је наше трајање непрестано васкрснуће, па пјесник вели:

„О Боже,
зашто нас уклете
не отријезниш?“
И док буде људи биће имена Јова Пејовића, великим словом уписаног, у најискренице странице србске књижевности. Пред његовим отвореним стихом загледани смо у наше јуче, неспремни за ово данас. И невјерни за оно сјутра. Као и увијек.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: