На сто двадесету годишњицу смрти А. П. Чехова

Прије сто двадесет година, управо на данашњи дан, по новом календару, у њемачкој бањи Баденвајлер преминуо је од туберкулозе руски приповједач и драмски писац Антон Павлович Чехов. У његовом времену туберкулоза је била распрострањена неизљечива болест, од које је и сам боловао, па је и цио његов опус, како је говорио, представљао својеврсну трку са смрћу, уз коментар да у траговима искашљане црвене крви има нечег злокобног, као у одсјају пожара.

Са супругом, славном глумицом Московског художественог театра, Олгом Леонардовном Книпер-Чеховом, отпутовао је 1904. у Њемачку, у бању Баденвајлер, а својим пријатељима при одласку рекао да иде да тамо умре. Кад му је једне ноћи позлило, његова животна сапутница је позвала љекара Шверера, који је дошао и одмах видио да се Чехову ближи крај, па му је предложио да испије чашу шампањца. Писцу је било јасно да су му то посљедњи минути, па је, лежећи, мирно рекао Олги: “Ја умирем.”. То је на њемачком поновио љекару, затим се осмијехнуо уз своју посљедњу реченицу “Одавно нијесам пио шампањац.”, испио чашу до дна, мирно легао на лијеву страну и издахнуо.

Тако је умро велики мајстор малих форми, новела и приповиједака, данас у свијету првенствено славан као мајстор тзв. лирске драме, аутор “Галеба”, “Ујка Вање”, “Три сестре”, “Вишњика”…

Током читавог стваралачког вијека био је бриљантан сатиричар, али се на крају живот сатирично однио према њему: ковчег са тијелом Чехова, мајстора кратке приче, великана лирског театра, борца за права такозваног малог човјека, писца који је сатирично описивао људске мане и смијешне сцене, довезен је у теретном вагону, на којем је писало да се превозе остриге (врсте шкољки). Сахрањен је на Новодјевичјем гробљу у Москви.

Тако се завршио живот зачетника психолошког реализма на трагу Гогољеве поетике, аутора драма својеврсног руског сплина, отписаних јунака, захваћених светом досадом на размеђи 19. и 20. вијека у освит неминовних промјена у Русији. Његове драме се и данас играју на највећим свјетским сценама, по њима се раде и филмови, близу триста их је снимљено по његовим текстовима, између осталих и “Ујка Вања” у Њујорку 1994., “Галеб” 1968. и “Три сестре” 1970. године.

Драме Чехова играју се и у Црној Гори. На примјер, премијера “Иванова” у режији Украјинца, Андрија Жолдака из Берлина, одржана је 18. октобра 2019. у ЦНП-у; “Три сестре” исте године 15. децембра у Краљевском позоришту Зетски дом на Цетињу, у режији Бранислава Мићуновића; комад “Ујка Вања” премијерно је изведен у ЦНП-у 3. марта 2023. у режији Мирка Радоњића…

***

Чехов у историји руске књижевности слови као посљедњи великан међу руским реалистима 19. вијека, који је, након Гогоља, Гончарова, Тургењева, Достојевског, Толстоја и других руских реалиста, руској натуралној школи, тј. гогољевском правцу, тј. руском реализму, такође дао особен печат.

Рођен је у градићу Таганрогу на обали Азовског мора, у породици ситног трговца, који је једва успијевао да прехрани породицу. Управо зато велики писац је као дијете морао да ради у очевој продавници, што га је посебно погађало јер није могао да се игра с осталом дјецом. Али му је тај мучни посао помогао да се у комуницирању с одраслима брже социјално развије, што је касније помогло његовом посматрачком дару у позиву писца. Био је ускраћен за много штошта у одрастању па је остала записана његова реченица „У дјетињству нијесам имао дјетињства.“

Још као дијете морао се повиновати очевој наредби око ситних закидања на цијени купцима, против чега се у себи бунио, па је касније навео горку пословицу: „Не обманешь – не продашь. („Ако не превариш – нећеш ни продати.“)

Милосав Бабовић, највећи књижевни критичар у сфери руске књижевности са простора Балкана, и један од преводилаца Чеховљевог опуса, казао је, између осталог, да се „имао утисак да је све исприповедано о Русији и животу. Да се после Достојевског и поред живог Толстоја, нема шта ново рећи о човековој личности и судбини. Међутим, Чеховљев таленат је после свих ипак казао своју мисао о свету и казао је на свој начин.“

Чехов је почео књижевну каријеру кратким причама у хумористичком тону о тзв. обичним, малим људима, а критика у почетку није у њему препознала талентованог писца, па је критичар Скабичевски прогнозирао да ће Чехов једном „негдје умријети пијан иза неког плота“.

Још као гимназијалац пратио је збивања око себе и памтио карактеристичне ликове за књижевно штиво. Тако је у средњој школи упамтио и лик професора, који ће му касније послужити као прототип главног јунака чувене приповијетке „Човјек у футроли“. При крају гимназије осјећа литерарни порив и покушава да пише кратке цртице које су редовно имале хумористичко-сатиричне садржаје. Учествовао је и у раду аматерске позоришне секције, што је био и први импулс његове будуће трајне везаности за театар.

Након банкрота породице, и бјекства оца, Павла, са фамилијом у Москву због дуговања, Чехов због довршетка гимназије остаје у сопственом дому и бива понижаван од будућих власника. Осјећао је сву тежину сиромаштва и притом успијевао да мање суме новца шаље у Москву фамилији. Касније јој се придружио у Москви, што је сигурно имало повољног ефекта на његов књижевни рад у великом граду. Уписује медицину ради сигурне коре хљеба, и почиње да сарађује у књижевним хумористичким часописима, издржава цијелу породицу у којој су редовно трајале свађе, а цио сиромашан живот био је и један од разлога због чега је оболио од туберкулозе. Запослио се као љекар у граду Воскресенску недалеко од Москве.

Временом, а о томе је писао у успоменама, Чехов сазријева као личност кроз бројна догађања и понижења од оних који су, за разлику од њега, имали моћ и новац. Царска Русија подржава ситне часописе у којима су на хумористички начин заступане неважне теме да се обични читалац одвоји од суштинских животних проблема. Такви су били „Будилник“, „Иверје“ и „Вилин коњиц“, а Чехов је за почетак имао могућности да у њима објављује хумористичке цртице.

Остала је записана и једна интересантна сторија о књижевном сазријевању: док је писао текстове површно-забављачког типа, једном је добио писмо од тада угледног писца Григоровича, који га је упозорио да не расипа таленат на ситне теме и прорекао му блиставу каријеру. За Чехова, који је читао писмо у сузама, био је то преломни тренутак, којег се потом увијек сјећао, а то га је и понукало да лаке приче замјењује приповијеткама у којим се, иако у хумористичком тону, обрађују виталне животне теме, односи међу људима, питање правде и истине, богатства и сиротиње, корупције, мита, бирократије, части и поштења, непоштених и сурових односа у руском друштву тог доба…

Његов нови циљ више није био само да читаоца засмије него и да га усмјери на горућа друштвена питања, у чему је све више успијевао и стицао афирмацију. Током седам година објављује пет збирки приповиједака наилазећи на неразумијевање књижевне критике. Али 1887. године за збирку приповиједака „У сумрак“ добија Пушкинову награду Руске академије наука, после чега се малициозне оцјене критичара, Скабичевског, и сличних, више нијесу понављале.

У трагању за својим мјестом под сунцем Русије, Чехов поставља себи бројна питања, постаје све пажљивији посматрач друштвених кретања; као резултат тога бива и његов пут на сјевер земље, на острво Сахалин, 1890. године, гдје је посјетио робијаше и сагледао њихов тегобан начин живота у најтежим условима. На овај начин је, не попут робијаша Достојевског, посјетио тзв. “мртви дом”, као грађанин и писац стигао у један од затвора, и направио запис публицистичког карактера „Острво Сахалин“, који је имао снажан одјек у јавности након објављивања прво у часопису „Руска мисао“. Потом је 1893. објавио исте записе као засебно издање, као књигу.

Затим се преселио ван Москве, у село Мелихово, и тамо, слично Толстоју, помагао сељаке, лијечио их бесплатно, подизао школе… Али се непрестано бавио књижевним занатом, па ускоро објављује своје познате приповијетке: „Сељаци“, „Павиљон број 6“, „Дом с мезанином“, а од посебно значаја је што је написао и драму „Галеб“. Потом обилази Европу, посјећује Француску, Италију и Швајцарску и уочава значај развоја науке и технике за народ. А своју љубав, како је остало записано у критици, према извјесној наставници, Лидији Мизиновој, Чехов претаче у један од мотива свог „Галеба“.

Све више стреми ка позоришту, посебно Московском художественом театру, који је потом на најбољи начин допринио афирмацији његових драмских текстова, те се и данас на завјеси МХАТ-а у Москви налази амблем бијелог галеба у знак сјећања на чувену драму. У том театру је и упознао Олгу Леонардовну Книпер, коју је и оженио.

Милосав Бабовић запажа да је Чеховљева слава доприносила отуђењу у његовој породици, у којој је брат Александар био приповједач, а Николај се бавио сликарством; сестра Марија је сматрала да јој брат Антон не посвећује довољно пажње.

Чехов је највеће успјехе постигао у жанру кратке приче и драме, а остало је записано да је жалио што, како је говорио, није умио написати роман. Мада је писао и дуже приповијетке: нпр. “Црни монах” са четрдесетак, а “Три године” са скоро стотину страница. Треба истаћи и да су његове велике драме, по правилу, све писане у по четири чина, својеврсни обимни романи у дијалошкој форми.

Чехов је схватао да вријеме дугих прозних форми, попут романа, не одговара све убрзанијим друштвеним и животним токовима, и да се приповијетком, посебно краћом причом, новелом, може боље, конкретније и брже реаговати на друштвене теме и дилеме… Треба истаћи да и саме новеле Чехова имају драмске заплете и разрјешења, те представљају и својеврсне микро-драме.

Милосав Бабовић наводи различите ефекте чеховљевског смијеха, то јест, да су му приповијетке имале различите циљеве: да читаоца само насмију, да притом јунаке новела и исмију, а неке и да буду написане тако да изазивају горки смијех друштвене осуде. По Бабовићу: „Чехов је од смеха створио оружје против ружних појава живота: експлозијом смеха је подривао наметнуте ауторитете, разоткривао лажне вредности, демаскирао илузије и заблуде, исмевао укорењене навике и лажи. Због тога се приче својом битном компонентом преображавају у иронију. Уметник је осетио да читалац најлакше напушта исмејано, и узима на нишан малограђанина, предрасуде, паланачки бонтон, силу чинова, ордена, полтронство, мираз, брак, суд, свештенство…“

А кад је ријеч о тзв. малом човјеку, и тај лик код Чехова има своје нове црте. Наиме, писац демистификује тог јунака тако што више није чедан и несрећан, као у поетици натуралне школе, и пун људскости, коју други настоје да уруше. Код Чехова мали човјек има и негативне црте. Једна од прича са таквим порукама је и чувена новела „Дебели и мршави“, у којој спознаја мршавог да је дебели успио да се издигне на друштвеној љествици доводи до тога да полтронише старом школском другу, који због тога с тугом прекида њихов сусрет и одлази. Међу приповијеткама на тему камелеонства управо се издваја „Камелеон“, у којој аутор описује дволичност у пракси, питајући се посредно шта је довело његове јунаке до тога да не знају за правила људскости и самопоштовања.

Позната прича Чехова о деформацији психе путем професије је и „Подофицир Пришибејев“, која је чак била и забрањена, а у њој је описана психа војног лица, окамењела у војничким наредбама и поступањима контроле свега и свакога до крајње алијенације личности, јер Пришибејев цио свијет посматра као војну касарну и ништа друго. Приповијетка „Човјек у футроли“ исто је један од приповједачких бисера Чехова. Главни јунак је професор Бјељиков, који шири некакав чудан страх међу људима бојећи се ликова са виших функција, и било чега што би могло нарушити уобичајену колотечину.

Посебан значај има и „Степа“ (1888), објављена у „Сјеверном вјеснику“. Особена је и зато што се аутор послужио сликарском, импресионистичком техником, описом природе, гледане очима јунака приповијетке, дјечака Јегорушке, који колима путује преко степе и запажа природне феномене у свјетлу дјечје психе. Чехов описује нетакнуту природу, њене исконске дражи, али наговјештава да је и степске крајеве обезличила трговина, рубља и Варламов, трговац, који већ својим присуством депоетизује степу, макар ону у визији приповједача.

У дужој приповијеци „Црни монах“ остварени су високи домети психолошког романа на релацијама с дјелима Гогоља и Достојевског, уз тему о удвајању личности.

Временом, драмски опус односи превагу у односу на приповијетке. Прва познатија драма Чехова је „Иванов“ (1887), али неупоредиво већи значај имају тзв. лирске драме: „Галеб“ (1896), „Ујка Вања“ (1887), „Три сестре“ (1900) и „Вишњик“ (1903).

Као што ни „Злочин и казна“ и „Браћа Карамазови“ Достојевског, ни „Рат и мир“ Толстоја, нијесу у почетку вредновани по заслузи, таква историја је задесила и „Галеба“. Прва премијера у Петрограду, у Александријском театру, доживјела је фијаско, али је писац сматрао да је ријеч о реваншизму извјесних књижевних кругова, који му нијесу били наклоњени. Данашња критика разлоге за неуспјех прве поставке „Галеба“ налази у томе што је ријеч о драмском спектаклу који је у то вријеме представљао новину до нивоа експеримента, што је било неприхватљиво за тадашњу конзервативну руску публику, која је највише гледала представе забављачког типа, водвиље… У овој драми Чехов описује себе у лику писца Тригорина, а у средишту приче су питања односа класичне и нове умјетности, при чему нову заступа млади писац и редитељ у покушају, Трепљев, антипод Тригорину, али неуспјешан, који своје разочарење завршава самоубиством. Поред Тригорина и Трепљева, међу главним ликовима су и двије глумице, такође једна успјешна и једна неуспјешна: призната, Аркадина, мајка Трепљева, и почетница Нина Зарјечна, која глуми у Трепљевљевој представи новог таласа, и потом га оставља да би послужила за краткотрајну љубавну епизоду признатом писцу, Тригорину. Чехов описује сурове односе у умјетности, у којој нема милости, а неуспјешни бивају одбачени на маргине позоришта и друштва. У овој драми, као и „Вишњику“, пис се служи и симболима, на примјер, симболом убијеног галеба, у којем више ликова могу препознати сами себе и своје судбине, посебно Зарјечна и Трепљев.

Чехов је “Ујка Вању” написао прерадом своје драме „Шумски дух“, а карактерише је слика живота без хероике, уз описе свакодневице, а реализам, као и у „Галебу“, има елементе сублимације до нивоа симбола.

У драми „Три сестре“ доминира дух паланачке средине и чежња ликова да се из ње извуку у неки бољи свијет, у који никад неће доспјети, јер остају у знаку вјечитог досадног паланачког живота без конца и краја. И ова драма има четири чина, а осликава атмосферу провинцијског градића и живот породице Прозоров, три сестре, Олге, Маше и Ирине, и њиховог брата Андреја. Сестре се током свих година након преласка из Москве не могу навићи на паланачки начин живота, због чега се над драмским штивом издиже њихов узалудни вапај, позив да се врате у Москву, што звучи као примални крик и жеља за избављењем од сивила провинције.

„Вишњик“ је најангажованије драмско штиво Чехова. Уз коришћење симбола у духу критичког реализма, аутор предосјећа неко ново вријеме у првој деценији двадесетог вијека, што се и десило убрзо након објављивања текста. Прва радничка револуција у Русији услиједила је 1905. уз неуспјешан крај, али је Октобарска 1917. донијела корјените промјене у царској Русији. Због оваквих слутњи Чехова „Вишњик“ има наглашене социјалне компоненте, а сјеча старих стабала вишњика симболично указује на предстојећу сјечу, то јест, одбацивање старих и превазиђених начина размишљања о даљем путу Русије и руског друштва, који је и резултирао револуционарним збивањима, па је Чехов овим текстом исказао и своја визионарска очекивања промјена.

Овом драмом се ближи Тургењеву преко мотива о пропадању племићког гнијезда, у овом случају посједа на којем доминира стари вишњик, који треба посјећи симболично, за, такође, симболичну садњу нових стабала вишања, као симбола нових, здравих генерација. Имање Гајева и Рањевске се продаје због дугова, племићки сталеж и у њиховим ликовима пропада, и то због духовног пада и инфантилног понашања размажених племића, спахија, далеких од живота и осјећаја за промјене које куцају на врата Русије тог доба. Гајев је презадужио имање личном неодговорношћу и расипничким понашањем, а Рањевска својим авантурама и монденским животом, те и сама признаје да је новац увијек и свугдје расипала. Кроз личну невољу брата и сестре Чехов осликава распад спахијских слојева, који због властитог немара урушавају и свој сталеж и властиту будућност. Зато се и вишњик продаје будзашто, и то Лопахину, чији дједови су били слуге на том истом имању, а он представља оличење новог таласа у Русији, трговачког сталежа, који ће приграбити позиције у друштву тим прије што се спахијски слој урушава, а тзв. племићка гнијезда доживљавају крах у сваком, не само финансијском погледу. Лопахин ће након куповине и посјећи сва стара стабла вишања да би цјелокупно имање привео практичнијој, профитабилној намјени.

О функционалности драмског штива, чак и у нивоу детаља, важна је и ова Чеховљева мисао: “Пушка, која се појави у првом чину позоришне драме, у трећем чину ће сигурно да опали.” А од посебног значаја је што је Чехов створио специфичан драмски жанр, тзв. лирску драму: драмско штиво, сиромашно радњом, а богато емотивним набојем, чиме се компензира сиромаштво сценских збивања уз чеховску верзију тзв. велт шмерца, свјетског бола, који код овог драмског писца прераста у оригинални руски бол за прошлим, које се вратити неће, при чему ново доба наговјештава нимало лаке, болне друштвене промјене, и промјене у свијести Чеховљевих јунака који одлазе на друштвене маргине, поражени у сукобу са временом и самима собом.

Чеховљеве драме су концизно писане, као и приповијетке, по његовом рецепту да је краткоћа сестра талента, и да ријечима треба да буде тијесно, а мислима пространо. А то је овај велики приповједач и драмски писац и доказао у оба жанра, у којима и данас слови као један од највећих приповједача и драмских писаца руске и свјетске књижевности.