На путу ка одрживом систему спорта

Пише: ВД директора Управе за спорт и младе др Марко Беговић

Након дугогодишње и, рекао бих, непријатне ћутње, спортски актери у Црној Гори почели су слободније да се изражавају. Са једне стране, спортисти који су дуго били предмет и средство доносилаца одлука, почели су да преиспитују вертикално устројене односе у систему спорта, што је посебно важно на путу демократизације црногорског спорта. Са друге стране, појединци који су на позицијама одлучивања без ограничења, почели су да се позивају на аутономију спортског покрета. У свјетлу наведеног, чини се важним приближити концепт аутономије спортског покрета.
У старту се мора подвући да оно што овај концепт засигурно не представља јесте став наших појединих шампиона у броју мандата без ограничења, да се ради о независности или слободи без ограничења. Међу истраживачима постоји консензус о четири димензије аутономије спортског покрета – политичкој, правној, финансијској и организационој. Подсјећања ради, недавним измјенама и допунама Закона о спорту, спортском покрету у Црној Гори по први пут је обезбијеђена политичка аутономија. Овим измјенама политичари су охрабрени да своју несумњиву љубав према спорту и, вјерујем, ванредну стручност искористе да кроз одговарајуће, политичке форуме унаприједе укупан друштвено-политички амбијент за развој спорта. Није згорег упознати јавност са чињеницом да су управо поједини челници спортских организација били жестоки противници овог процеса који је неминован, али, разумије се, за њих непријатан.

Правна аутономија односи се на простор дјеловања спорта у троуглу домаћег законодавства, међународно обавезујућих прописа којима приступају и касније их потврђују државе (УНЕСКО конвенција о допингу у спорту) и међународних спортских прописа и правила. У овом дијелу треба посебно истаћи одређена ограничења у односу на правни оквир који је наметнут од стране јавних власти. Такође, ваља поменути дјеловање институција Европске уније (ЕУ), посебно поступке пред Европским судом правде. Наиме, пресудама из 1974. и 1995, јасно се указује на економску димензију спорта, тј. Неопходност да се на спорт примјењују и други прописи, попут оних о заштити конкуренције и заштити од дискриминације. Дакле, ЕУ је умногоме дјеловала у правцу ограничавања правне аутономије спортског покрета, па се сада више говори о надзираној аутономији. Финансијска аутономија подразумијева способност националног спортског савеза да реализује своје активности уз минимум подршке из јавних извора. Стандард система спорта земаља ЕУ подразумијева да национални спортски савези обезбјеђују између 65% и 94.4.% средстава из сопствених извора, па је тиме и степен финансијске аутономије сразмјеран. Поред чињенице да спортски покрет у Црној Гори функционише битно другачије у односу на изложено, он има и најнижи степен привлачења међународних фондова.

Организациона аутономија подразумијева право спортског покрета да доноси специфична спортска правила у складу са правилима међународног кровног ауторитета, као и да успоставља структуру у односу на специфичност гране спорта за коју је надлежна, док се спровођење истих мора обезбиједити у складу са прописима државе у којој је организација основана. Да се не ради о екстериторијалним или организацијама са имунитетом, тј. Да спортске организације нијесу независне, потврђује недавна одлука Европске комисије и са њом повезана пресуда Европског суда правде у случају Међународне клизачке уније (ИСУ). Наиме, наведеним поступцима оспорена је монополска позиција спортских организација, обавезујући ИСУ да мора поштовати законодавство земаља у којима дјелује. Штавише, држава је дужна да обезбиједи заштиту правног поретка, посебно у случајевима корупције, нанамјенског трошења финансијских средстава и намјештања спортских резултата.
Примјер Велике Британије илустративно показује пожељан однос спортског покрета и јавних власти. Наиме, да би програми спортских савеза уопште били разматрани и финансирани, морају испуњавати један број обавезујућих критеријума предвиђених Кодексом добре управе, који предвиђају ограничење броја мандата на позицијама одлучивања, двостепеност у финансијском пословању, јавност у раду, јасне услове и критеријуме за чланство у УО, надзорном одбору, доношење протокола за сузбијање корупције, унутрашњу ревизију, укључивање спортиста и спортских радника у процесе доношења одлука. Овај процес није текао лако, али данас су преко 87% савеза у Великој Британији задовољни, јер су кроз ове критеријуме унаприједили планирање, програмирање и управљање процесима у спорту.