Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Дјетињство је провео у Вишеграду гдје је завршио основну школу.
1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.
Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За вријеме боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао пјесме у прози.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зјеници у којем је остао све до љета 1917. године.
Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.
Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду.
У периоду између Првог и Другог свјетског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). Присуствовао је потписивању приступања Краљевине Југославије у двору Белведере 25. марта 1941.
По избијању Другог свјетског рата, због неслагања са властима у Београду поднио је оставку на мјесто амбасадора и вратио се у Београд.
За вријеме Другог свјетског рата живио је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дијела. У исто вријеме написао је своја најбоља дјела која ће касније доживјети свјетску славу.
Новац добијен од Нобелове награде 1961. године у потпуности је поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Прву књигу стихова у прози – „Еx Понто“ – Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године.
Андрићево дјело можемо подијелити у неколико тематско-жанровских цјелина.
У првој фази, коју обиљежавају лирика и пјесме у прози (Еx Понто, Немири), Андрићев исказ о свијету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем.
Друга фаза, која траје до Другог свјетскога рата, обиљежена је Андрићевим окретањем приповједачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу.
Трећа фаза обиљележена је обимнијим дјелима, романима ,,На Дрини ћуприја“, ,,Травничка хроника“, ,,Госпођица“ и недовршеним делом ,,Омерпаша Латас“, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком ,,Проклета авлија“.
Иво Андрић, велики српски писац, члан Српске академије наука и умјетности, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, упокојио се 13 марта 1975. године у Београду.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
