На данашњи дан 1984. године српски писац Бранко Ћопић је извршио самоубиство
1 min read
Бранко Ћопић
На данашњи дан, 26. марта 1984. – самоубиство је извршио српски писац Бранко Ћопић, члан Српске академије наука и уметности, надахнут приповједач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја, који је писао свјежим, сочним и сликовитим језиком. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату је учествовао од 1941. Почео је да пише као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата је објавио збирке приповједака “Под Грмечом”, “Борци и бјегунци” и “Планинци”. Његова прозна дјела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи завичајног Грмеча и Подгрмечја, ведрином и виталношћу духа. Написао је већи број књига за дјецу: “Бојна лира пионира”, “Пут у ведрину”, приче “У свијету лептирова и медвједа”, “Босоного дјетињство”, збирке пјесама “Огњено рађање домовине”, “Ратниково прољеће”. Посљедњом збирком приповједака “Башта сљезове боје”, за коју је добио Његошеву награду, ведри, чак вјетропирасти Ћопић, како су га многи доживљавали, представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, пишући у уводу књиге о стрепњи од “црних коњаника” – убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке и свог пријатеља из младости – писца Зије Диздаревића. Остала дјела: романи “Пролом”, “Глуви барут”, “Не тугуј, бронзана стражо”, “Осма офанзива”, збирке приповједака “Роса на бајонетима”, “Сурова школа”, “Доживљаји Николетине Бурсаћа”.Омиљени дјечји писац, творац партизанске књижевности који је славио “огњено рађање домовине” у једном тренутку “етикетиран” је као јеретик који је “заглибио у сатиру”, како је рекао Јосип Броз Тито.
Све је почело убрзо после рата. Ћопић је већ афирмисан писац, аутор “Прича партизанки”, “Песама пионирки”, али и других дјела која славе атифашистичку борбу.
Ипак, уочава и појаве које намећу оно чувено питање “јесмо ли се за то борили”. Године 1950. објављује “Јеретичку причу”, у којој описује како се у “приморској вили, грађеној за ненародне Југославије”, одмарају народни прваци. Који, сасвим очигледно, не живе као сав остали југословенски радни народ.
Врло оштра критика стигла је убрзо са страница “Борбе”, гдје се у два наставка појавио непотписан текст “‘Јунаштво’ Бранка Ћопића”. У чланку се оцјењује да је Ћопић подвалио градитељима социјализма и да блати цијели систем, те да су његове сатире у ствари израз буржоазије и њених прирепака који гурају ка анархији. Убрзо се сазнало да су непознати аутори у ствари Моша Пијаде и Милован Ђилас.
Мало затим, на конгресу АФЖ-а, само Јосип Броз Тито анализирао је приповетку:
“Шта је било речено у Ћопићевом чланку? (…) Ја сам га прочитао и у њему видио алузију на наше највише руководство. Он је поменуо министра, па је затим узео помоћника министра, а ја кажем да су наши помоћници министара највећи мученици.
(…)
Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је он то покушао хапсити.
(…)
Он је јасно казао шта је и ко је, он је заглибио, он је показао да је, свјесно или несвјесно, постао инструмент у рукама реакције, а индиректно и у рукама Информбироа. Такви наши умјетници не могу уживати симпатије нити руководећих људи нити наших народа. (једнодушно одобравање) Не могу, без обзира какве су биле њихове заслуге.”
Наводно је некако прије тог Титовог говора Ћопић, слутећи да прича неће проћи неопажено, писао неком другу Вељку, претпоставља се Влаховићу, да узроке за ту причу не треба тражити у његовом “сељачко-културном анархизму”, него у једноставној и добронамјерној жељи да извргне руглу појаве које му боду очи, а за шта је веровао да ће имати подршку Партије и поштених и разумних људи.
