На данашњи дан извршен атентат на кнеза Михаила Обреновића
На данашњи дан 1868. године, извршен је атентат на кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку.
Главни организатори и извршиоци завјере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића, док су помагачи у убиству били Лазар Марић, бивши предсједник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.
Вијест о кнежевом убиству веома брзо се проширила Србијом, атентатори су били ухапшени и погубљени, али никада није тачно утврђено ко је све стајао иза завјере. Убиством кнеза Михаила окончан је један значајан период у политичкој историји Србије у 19. вијеку.
Он је Србију учинио најјачом војном силом Балкана, у вријеме кад је довршавао припреме за рат против Отоманског царства.
На пријестолу Србије био је од 1839. до 1842. и од 1860. до смрти. Због буне коју је 1842. дигао Тома Вучић – Перишић морао је да побјегне у Аустрију, послије чега је на пријесто ступио кнез Александар Карађорђевић, син вође Првог српског устанка Карађорђа.
Боравећи ван земље, помагао је многе српске културне раднике и писце, укључујући Вука Караџића, Ђуру Даничића, Бранка Радичевића.
Женидбом са принцезом Јулијом Хуњади стекао је везе с мађарском и аустријском аристократијом.
Кад се његов отац кнез Милош Обреновић вратио на власт 1858. године, преузео је команду над војском, а убрзо послије очеве смрти 1860. завео је ауторитарну владавину, претворивши скупштину у савјетодавни орган.
Установио је 1861. народну војску од око 50.000 људи и снабдио је модерним наоружањем, чиме је Србија постала војно доминантна на Балкану. Искористио је турско бомбардовање Београда 1862. да послије дужег преговарања 1867. натјера Турке да повуку гарнизоне из свих српских градова.
Рачунајући на рат с Отоманским царством, предузимао је дипломатске иницијативе и склапао савезе с балканским хришћанима ради рушења отоманске империје – с Црном Гором 1866, с Грчком и Бугарским револуционарним одбором 1867. и с Румунијом 1868.
Такође је настојао да Босна и Херцеговина не падне под аустријску власт.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ
Кнез Србије 1839-1842. и 1860-1868. Син кнеза Милоша, рођен 16. септембра 1823. године у Крагујевцу. Са оцем Милошем креће у емиграцију јуна 1839. године. О том одласку кнез Милош је причао касније: „Пун жалости за сином, којега већ полумртва остављам, скрбан и печалан, седнем у лађу са млађим сином мојим Мијаилом и отпловим у Влашку, на моја добра, и до границе Влашке будем под стражом испраћен.“
Из Влашке Милош пажљиво прати политичку ситуацију првенствено у Србији и у Турској. Живи у страху да уставобранитељске вође не лише кнежевског достојанства породицу Обреновића и не изаберу Карађорђевог сина или унука за кнеза Србије. После смрти старијег Милошевог сина Милана, Михаило постаје 1839. кнез Србије и у Цариграду прима кнежевску инвеституру. Његов отац се иза тога носио мишљу да Михаила збаци са кнежевског престола и да се врати у Србију, у чему му помаже и његова супруга кнегиња Љубица, Михаилова мајка, која је остала у Србији. Изговор за то налазио је Милош у заштити премладог сина, као и у очувању аутономних права Србије, угрожених унутрашњим размирицама. Порта именује Михаила за изабраног, а не за наследног кнеза Србије. За саветнике су наименовани Тома Вучић и Аврам Петронијевић, што уставобранитељима даје предност над кнезом.
Од почетка владавине Михаилове избија сукоб између њега и Савета. У суштини је сукоб обреновићеваца и уставобранитеља. Под вођством Вучића дигнута је буна. Кнез Михаило је покушао да угуши буну, чинећи разне окрутности. Чак је лично из свог пиштоља убио грочанског капетана Јанка Михајловића. Ипак, Вучић је потукао кнежеву војску, па је кнез Михаило 1842. абдицирао. До 1858. је у емиграцији са кнезом Милошем. После смрти кнеза Милоша ступа на престо 1860. У својој другој владавини поставља два основна циља: у унутрашњој политици хтео је да учврсти своју личну владавину, а у спољној политици је хтео да еманципује Србију од Порте и развио жив рад на националној пропаганди у јужнословенским земљама.
Већ 1861. године на Преображенској скупштини доноси четири закона: о државном савету; о народној скупштини; о порезу и уређењу народне војске. Аристократа по схватањима, европски образован кнез Михаило предузима читав низ мера на сређивању прилика у Србији. Ствара јак, али веома послушан чиновнички апарат. У томе му нарочито помажу Закони о судовима и општинама. Апсолутизам је заведен у својој пуној снази. На међународном плану долази до сукоба са Турском. Устав из 1838. није формално одбачен, али је био ван снаге. Инцидент са Турском почиње убиством српског дечака Саве Петковића од стране турског војника на Чукур чесми 1862. године. Сукоб се наставља, мешају се велике силе и под њиховим притиском 1867. турска војска напушта градове Србије (Кладово, Шабац, Београд, Смедерево). Као једини знак врховне султанове власти над Србијом остала је застава на Калемегданској тврђави.
Михаило врло активно сарађује са суседним земљама настојећи да их укључи у заједничку борбу за ослобођење.
Друга влада Михаила Обреновића траје кратко. Даје високе резултате, нарочито у војном погледу. Углед Србије је нагло порастао, нарочито после добијања градова.
Михаило се 1853. године оженио мађарском грофицом Јулијом Хуњади. Нису имали деце, а она је три године после свадбе почела да га вара са једним аустријским грофом. Развели су се после дванаест година брака. Недуго потом, Михаило је обзнанио намеру да се ожени Катарином, ћерком Анке Обреновић (удате Константиновић), Михаилове сестре од стрица (Анка је била ћерка Јеврема Обреновића). Михаило је за време своје прве владе флертовао са две године старијом Анком. Кнежева чврста намера да се ожени сестричином изазвала је државну кризу: Михаило и Катарина били су сродници у петом колену и такав брак црква није одобравала. Све то пресекао је атентат који су либерали, незадовољни аутократском владавином Михаила, организовали на њега у Кошутњаку 10. јуна 1868. године.