На данашњи дан 1901. године умро је краљ Милан Обреновић

Краљ Милан Обреновић је био кнез од 1872. до 1882. године и први нововјековни краљ Србије од 1882. до 1889.

После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, на предлог министра Миливоја Блазнавца за новог наследника је проглашен Милан Обреновић, тада четрнаестогодишњак. У вријеме избора, пошто је био малољетан, умјесто њега је владало намјесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.

Прва мјера намјесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могу наслиједити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.

По стицању пунољетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намјесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију.

Када је у Невесињу избио устанак „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак. У том устанку се под псеудонимом Петар Мркоњић борио и будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса гдје је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ, а за узврат се сагласила да Аустроугарска може да окупира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала обавезао се да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради жељезничку пругу.

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мијењати политички живот у земљи. У то вријеме почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Народна радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана.
У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили.

Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживио као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на ријеци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. године.

Непосредно после завршетка Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин.

Године 1888. проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.

На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889. краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намјесника, који су требали владати до пунољетства краља Александра.

После уступања престола своме малољетном сину, краљ Милан се још неко вријеме задржао у Србији. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у прољеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протјерана краљица Наталија Обреновић.

После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењавати.

На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима.

До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувијек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно вријеме је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.

Милан Обреновић је умро у Бечу, на данашњи дан, 1901. године од упале плућа, у 47. години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: