На данашњи дан 1852. Отоманско царство почело рат против Црне Горе

Приредио: Миомир Ђуришић

На данашњи дан, 23. новембра 1852. године  Отоманско царство је почело рат против Црне Горе да би казнило Црногорце због помоћи Херцеговцима у борби против Турака.

Послије одбијања Црне Горе да се преда Турци су кренули ка Цетињу са 25.000 војника, намјеравајући да разбију црногорску војску од око 9.000 војника, али су се повукли послије интервенције европских сила – Русија и Аустрија су издејствовале прекид борби у фебруару 1853. године. Из рата је Црна Гора, мада материјално исцрпљена, изашла морално ојачана, а независност је изборила и успоставила границе према Отоманском царству послије побједе над турском војском у бици на Граховцу 1858. године.

Турска армија, у јачини од 33.400 војника и официра, напала је Црну Гору у четири колоне. Омер-паша је командовао операцијама из Подгорице. Црногорске снаге у одбрани чинили су борачки састави четири црногорске нахије у јачини од око 10.000 бораца. Главнина, под непосредном командом књаза Данила, била је концентрисана према Спужу и Подгорици. На секторима према Црмници на споредном правцу, снагама је командовао Ђорђије Петровић. А на сектору према Никшићу, са малим одредом Црногораца, упутио се војвода Мирко Петровић, док су према Грахову остајале само снаге војводе Јакова Даковића, ослоњене на помоћ коју су им несебично пружали мањи одреди из Цуца. Операције су отпочеле истовременим нападом турских снага на Црмницу, Грахово, Брда и Морачу. Првог дана ратовања жестоке борбе вођене су у Жупи никшићкој, гдје се налазио војвода Мирко Петровић са одредом од око 150 бораца, састављеном углавном из Катунске нахије и Жупе. Жестоке борбе вођене су и у Црмници, гдје су у почетку турске јединице имале за противника само неколико стотина Црмничана. Пружали су очајнички отпор. Чак су жене и дјеца учествовали у окршајима. Убрзо им стижу појачања из Катунске и Ријечке нахије и овај дио фронта је стабилизован, а Турци приморани да из напада пређу у одбрану. Војвода Мирко Петровић послије жестоког окршаја код Жупског манастира, који су Турци успјели да запале, повукао са својим одјељењем у Острошки кланац. Најзад су турске снаге успјеле да заузму Доњи манастир и приморају војводу Мирка да се брани из утврде у Горњем манастиру. Запосиједањем читаве лијеве обале Зете, Турци су одсјекли сјеверна црногорска племена од главнине. Тиме је и положај бранилаца Острога постао готово безнадежан.

Храбро држање бранилаца, ући ће у легенду као примјер највећих прегнућа у овом рату. Док су Турци палили села у долини Зете, и сталним бомбардовањем и јуришима покушавали да сломе отпор бранилаца Острошког манастира, на десној обали Зете прикупила се главнина црногорских снага. Двојици заточника из Манастира пошло је за руком да се ноћу провуку кроз турски распоред снага и обавијесте књаза Данила. Књаз је издвојио одред од 300 пробраних ратника, под командом Пера Томова Петровића, који је током ноћи 20. јануара неопажено пришао турским положајима, са јужне стране Острошког манастира и литице, и извршио изненадни јуриш на турски борбени распоред наносећи им тешке губитке.

Истовремено, браниоци манастира су извршили пробој и спојили се са одредом Пера Петровића, а затим се сви заједно брзо повукли. Послије острошке операције наступило је затишје на читавом ратишту. Омер-паша је оклијевао да отпочне општи напад на главнину црногорских снага и продирање у дубину црногорске слободне територије. Књаз Данило је очекивао да ће Париски мир повољно ријешити црногорске односе са Турском. Европска дипломатија, међутим, разочарала је и огорчила књаза Данила и Црногорце. Непосредним ангажовањем у Бечу и Паризу књаз Данило је успио да скрене пажњу европске дипломатије на Црну Гору и постави је као проблем у сплету источне политике. Али, по повратку са европске турнеје са још већом енергијом сређује прилике у земљи, и потпаљује фитиље национално-ослободилачког бунта у сусједним крајевима, нарочито у Херцеговини. Устаничке снаге у сјеверозападној Црној Гори и Херцеговини, које још од Омер-пашине 1852. године не одлажу оружје, сада добијају и његову јавну подршку.

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: