Музеј геноцида над српским народом у 20. веку

Српски народ који је невиђено пострадао у 20. веку, још увек није изградио институцију која ће на научно-одговоран начин чувати истину о његовом страдању.

Савременим Србима је потребна једна озбиљна национална институција која ће се бавити чувањем и промовисањем истине о српским страдањима. Зато је неопходно основати „Музеј геноцида над српским народом у 20. веку“, негде у центру Београда. Српски народ мора гласно да проговори о својим небивалим страдањима, то је најмања обавеза коју има према жртвама.

Једна слична установа на истој локацији већ постоји, то је „Музеја жртава геноцида“ под руководством др Вељка Ђурића Мишине, али очигледно је да функционише под врло неповољним околностима и захваљујући пожртвованом раду његових оснивача.

Зато би боље било да у процесу стварања „Музеја геноцида над српским народом у 20. веку“ под патронатом државе Србије, већ постојећи музеј прерасте у нови под новим именом, у новим просторијама итд.

Такав музеј би требало да представља оригинално архитектонско решење, да доминира простором на коме ће бити изграђен. Да буде снадбевен најмодернијим техничким средствима. Да има сталну поставку која ће обухватити све периоде српског страдања у 20. веку. Хајбоље би било да при грађењу овог музеја као узор служи музеј „Јад Вашем“ у Јерусалиму.

Ако смо заиста страдални народ, како често умемо говорити, онда морамо коначно то представити на најбољи и најдостојнији начин. То је насушна потреба за чувањем истине и историјске свести у главама наших потомака, као и обавеза пред Богом и историјом да не ћутимо о насилно прекинутим животима милиона српских новомученика о чијим страдањима савремени Срби (њихови потомци) недовољно знају.

Музеј мора бити изграђен по највишим светским стандардима, са салама за пројекције филмова, одржавање скупова попут промоција књига или јавних трибина.

Стална поставка мора садржати описе на више светских језика. Музеј би требало директно укључити у образовни систем Србије тако што би постао обавезна дестинација школских екскурзија, на пример. У овом музеју би могле да се сместе и просторије Института за истраживање српских страдања у 20. веку, који већ постоји али очигледно више као плод ентузијазма групељуди. Овај институт би морао да ужива максимално покровитељство државе.

Потреба за оваквом установом, која недостаје српској престоници, намеће се из пуно разлога. Најпре, страдања Срба и четвороструки геноцид почињен над њима у 20. веку заслужују да буду бар на овај начин обележени и документовани.

Такође, врло важан разлог је и просветне природе. Срби данас о својим страдањима једва да нешто знају, што је недопустиво и срамотно. Деца у школи не знају готово ништа о Јасеновцу на пример, или о томе шта  се догађало Србима на простору данашње Независне државе Хрватске пре двадесет и више година. Али не само деца, него већина српског становништва.

Оваквом установом (као и другим поступцима, попут интервенција у наставном програму историје и сл.) би се временом и кроз генерације то успело отклонити.

Јасно је да сваки озбиљан народ води рачуна о својој прошлости, идентитету и историјском памћењу. Сувишно је наглашавати да је неопходно неговати истину о свом страдању. Двадесети век је био велика школа за српски народ, зато је он мора добро изучити.

У данашње време када се тихо најављује писање заједничког српско-хрватског уџбеника из историје (који може бити све само не читанка историјских истина), када се Србима подмеће геноцид у Сребреници (што поприма језивије облике сада када се ближимо двадесетогодишњици), јасно је да Срби морају кренути у контраофанзиву и на пољу националне културе идентитета пружити бедем свакој антисрпској пропаганди.

Такође, јасно је, да на остварење овакве идеје у данашње време не треба ни помишљати, већ само онда када српска Србија буде имала снаге, воље и љубави да се посвети оваквом послу. Односно када данашња Република Србија буде ослобођена од окупације и поново постане слободна српска држава.

На крају, још да кажемо, да музеј о српским страдањима мора у свом називу садржати реч геноцид. Ако ни због чега другог онда због тога што у данашњем времену сатанизације српског народа и притисака да се овај народ-жртва представи као народ-злочинац и починилац геноцида, оваквом мером би се директно деловало самоодбрамбено и самим називом музеја проговорило о суштини и природи српског ужасног страдања.

Зато би назив „Музеј геноцида над српским народом у 20. веку“ био адекватно решење и одрадио би пола посла у великој духовно-просветнојмисији која ову установу очекује.

Аутор ових редова је пишући овај текст био у прилици да на интернету пронађе већи број сличних иницијатива, предлога и петиција за оснивање једне овакве установе. Запањујући је, заиста, толики број истомишљеника и људи који су независно једни од других осетили потребу за оваквим делом.

То само сведочи да српска савест на почетку 21. века није уопште успавана и недорасла овом питању, већ напротив, она показује довољно зрелости и воље. Управо захваљујући томе, исказивању такве искрене тежње, српски народ ће заиста дочекати дан када ће сва та срца уједињена у једној честитој намери успети да остваре овај важан национални подвиг и чисте савести погледају у мошти светих и честитих предака.

Следеће речи најумнијег Србина последњих времена на тему усташких злочина, светог Владике Николаја Велимировића, најлепше ће образложити суштину ове иницијативе:

„Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом, и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као они, под фирмом Христа и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим јер бисмо били као и они.

Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грехе нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити, али овако.

Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо један храм, широк у ширину и висок до неба. Озидаћемо га тамо… далеко изнад Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: Овај храм подижу Срби у спомен 700. 000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, само зато што бејаху СРБИ и ПРАВОСЛАВНИ.

Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнике вечито опомињати и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над незаштићеним робљем српским“.

Аутор: Милош Павловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: