Мустафа Голубић, човјек ван серије

Пише: Јован Лакићевић

О Мустафи Голубићу, Србину из Стоца, на овим нашим балканским просторима се готово ништа није знало, док мој колега, Миломир Марић, прије готово пола вијека није објавио књигу „Деца комунизма“.
И, без обзира о томе шта данас мислим о мом колеги Марићу, чија је уређивачка политика, још од „Дуге“ до данашњих дана била „Добар дан, чаршио, на све четири стране“, захвалан сам му на томе што је у ред значајних личности новије српске историје, увео Мустафу Голубића.
По накнадним сазнањима, усудио бих се да кажем, да је оно што је био Че Гевара у Латинској Америци, то био (додуше, са знатно друкчијим предзнаком) Мустафа Голубић на овим нашим европским просторима!
Не бих у овој прилици да се бавим биографијом и животописом Мустафе Голубића, која јесте тема за озбиљан роман или, бар, монографију, али хоћу да кажем да је у питању човјек ван серије, о коме се у нашој савременој историографији не зна готово ништа. И то нам, дабоме, не служи на част.
Оно што је остало потпуно нерасвијетљено, јесте, рецимо, Голубићево учешће, у организацији сарајевског атентата на Франца Фердинанда. На примјер, да ли је он у томе судјеловао као члан Младе Босне, или, можда, као човјек од повјерења шефа војне обаввјештајне службе Краљевине Србије, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.
Занимљиво је да се Голубић нашао на Соклунском фронту као српски добровољац, али да је у вријеме суђења Апису био у Паризу. Дошао је у Солун по позиву војног суда, у процесу Апису, али да је његово свједочење ишло у прилог Апису, а не његовим тужитељима ( за припрему наводног атентата на престолонаследника Александра).
Као врхунски обавјештајац успио је тада да спаси живу главу, након чега ће се, касније, обрести у Русији.
Прилика је да овдје направим прву дигресију. Апис је тада, у импровизованом и лажираном процесу, стријељан, да би се направио пројектовани уступак српским непријатељима у Бечу, али је остала загонетка – зашто је А. Ранковић организовао 1953. у Београду ревизију Солунског процеса да би рехабилитовао Аписа. То наше новије историчаре уопште није занимало! Мене, као новинара, рецимо, и данас занима – који су били Ранковићеви мотиви, политички, или, рецимо, можда, приватни, породични.
Остала је, такође, загонетка да ли се Голубић, уочи сарајевског атентата срео са професионалним револуцуионаром, Хазаром, будућим командантом Црвене Армије, Лавом Троцким, кога ће касније, 1940. године лично ликвидирати у Мексику као највећег Стаљиновог противника.
Тада је Троцки боравио у Сарајеву као дописник Прашке „Газете“(?!) Није него! Остаће, вјероватно, заувијек непознато да ли се Троцки тада састајао са будућим атентатором, Србином Мојсијеве вјере, како се сам изјаснио на суђењу у Бечу, Гаврилом Принципом…
И до данас сам привржен свом младићком увјерењу, кад сам као ђак једне сарајевске гимназије више пута посјетио Принципове стопе, отиснуте у бетону, поред Принциповог моста на Миљацки ( данас тамо нема ни једног ни другог). И, откуд Принцип Јевреј, ако му је мајка од крајишких Билбија, а јудаизам се рачуна по матријархату?
Он ће за мене остати српски херој, без обзира на то да ли му је још неко „помогао“ у атентату. Ту не мислим на Неђа Чабриновића, који је прије Гаврила бацио бомбу на кола Ф.Фердинанда, од које страдао његов ађутант.
Не бих, овом приликом ни о томе како је у Бечу примљена вијест о ликвидацији Престолонаследника, како се пјевало и пуцало, јер је несуђени владар био несумњиво најомраженија личност у главном граду Аустроугарске! За организацију атентата је, наравно, знала бечка обавјештајна служба, не само због тога што им је, државним каналима, то јављено из Београда који дан раније. Важнија од свега била је околност да је, коначно, добијен повод за напад Беча и Берлина на Србију, који је био у припреми већ више мјесеци!
Но, да се, након ових дигресија, које могу, али не морају имати везе с Голубићем, вратимо главно јунаку ове приче.
Мустафа Голубић је преживио чувене, не Стаљинове, него Беријине чистке ( агента Емајлсикса до 1953, када је због убиства -тровања Стаљина ликвидиран ) . Око 800 српских комуниста, међу којима су били и др Симо Марковић, браћа Вујовићи и главни конкурент Брозу за функцију секретара КПЈ , Ровчанин из Метохије, Петко Милетић., нијесу. Било да су убијани у Лубјанки, или у Сибиру. (Петко је, наводно виђен у неком руском граду шесдесетих година Но, то су само неозбиљни аброви, као и онај везан за Дражу М., пуштани са одређеном сврхом).
Један од оних педесетак српских комуниста у Москви, који је преживио дојаве друга Валтера , касније Тита, био је Мустафа Голубић.
Оно због чега пишем овај текст, мимо новинарских правила тек слиједи. Захваљујући мом колеги из Васојевића, Драгану Радевићу ( који, нажалост, и данас вјерује да је Тито рођен у Кумровцу) коме су били доступни неки Московски архиви, недавно је, на једној ТВ свједочио о атентату Мустафе Голубића на ЈБ Тита у мају 41. године. Све то сам ухватио случајно и у лету, тако да су могуће празнине у мом запажању, које би могао да исправи само колега Радевић. Овдје их спомињем везано са мојим сазнањима одраније, о доласку „Броза“ у Београд 41.
Тада је Тито боравио у вили Браће Рибникар оснивачима „Политике“, у Београду. Тамо је дошао возом из Загреба, гдје га је на жељезничкој станици дочекао Јаша Рајтер, познат, касније, као директор Београдског сајма за доста година.
Броз је тада стигао у Београд, почетком маја, под именом инж Славка Бабића, а у пратњи Даворјанке Пауновић , тетке Мире Марковић, која ће му у следећих пет година бити секретарица и љубавница. Није незанимљиво да су до виле браће Рибникар стигли колима њемачке амбасаде у поробљеном Београду.
Тада му је неко од београских комунистичких чауша дојавио да је у Београду виђен Мустафа Голубић, али им је Броз, наводно, рекао да је то човјек од великог Стаљиновог повјерења и да га оставе на миру.
Испоставило се да је Голубић дошао у мисији коју Броз није очекивао. Мустафа ће, нешто касније, у Булевару Краља Александра покушати на њега атентат који је Броз, правим чудом, преживио. Пратили су га и чували, наводно, агенти Гестапоа. Откуд па то?
Отуда браћо и господо што је Ј.Б. Тито, тада са већ преузетим идентитетом, завршио 1912. контраобавјештајни курс Аустроугарске армије у Печују, заједно са Хитлером и М. Крлежом. (Отуда и моја дуготрајна сумња да су сва тројица били ванбрачни синови Фрање Јосипа, од таквих укупно 28.( С тим у вези посебна је прича о десанту на Дрвар, када је Броз у пећини тражио да обуче маршалску униформу, како га Хитлерови командоси, послати да га „заробе“, не би случајно ликвидирали! Тада га је командант пратећег батаљона Врховног штаба, , касније генерал-пуковник Мића Јанковић , командант Прве Армије, с којим сам се као војник, репортер и уредник „Војника“ „упознао“ приликом студентских демонстрација 68, изнио из пећине, пракртично на силу, и носио га узбрдо више од двјеста метара!)
Након већ споменутог, неуспјелог Голубићевог атентата на „Броза“, овај је ангажовао своје потрчке, Ђида и Леку, да лоцирају Мустафу, што су они и учинили.
Тада је Броз јавио својим пратиоцима из Гестапоа гдје да га нађу, што су ови и опослили. Гестапо је, по Брозовој дојави, нашао и ухватио Голубића. Након вишедневног испитивања и монструозног мучења, у коме су му гестаповци пребили све кости, пошто Голубић ништа није признао, убили су га и закопли у Пионирском парку. Било је то у јулу мјесецу.
Након ослобођења Београда, по Стаљиновој изричитој наредби, пронађени су земни остаци Стаљиновог генерала Мустафе Голубића и он је сахрањен у Москви како доликује херојима Совјетског савеза.
Од ове, досад казане приче, много је важнији дио који се односи на околност због чега је Голубић тих дана боравио у Београду. Мустафа је, како истиче колега Радевић, донио наредбу Коминтерне ( или Стаљина лично?) да устанак против сила Осовине треба да преузме пуковник Драгољуб Дража Михаиловић!
Руси су будућег генерала, Д.М. који је 1936. био војни аташе Југославије у Прагу, одликовали највишим руским одликовањем> Његов „идеолог“, мајор са Солунског фронта, књижевник Драгиша Васић, био им је све вријеме рата на вези са Кремљом. Зато су га усташе, након Лијевча Поља, онако звјерски ликвидирале заједно са пуковником Павлом Ђуришићем – пресјекли су, њих двојицу, након издаје Секуле Дрљевићем , – оним великим шумским тестерама!
Многи су се питали – зашто четнички устаници, под вођством Чиче, након преговора у Брајићима о заједничким акцијама партизана и четника, нијесу ликвидирали Тита који ће мало потом погазити све што је договорено, одговор није непознат: мислили су да се иза псеудонима Тито крије руски генерал Лебедев!
Нажалост, вишеструки агент Запада стигао је у Београд и Србију, под формалним изговором дизања устанка, с намјером да започне крвави грађански, братоубилачки рат, у коме ће бити побијено више од милион и шесто хиљада Срба! Већина преживјелих и данас живих Срба, о томе немају појма!
Лично сам се, увидом у календар, увјерио да једна од „гласина“ која се недавно могла чути у „београдској чаршији“, да је М. Голубић можда отац др Мире Марковић, чије очинство је и до данас остало загонетно, једноставно речено – нема благе везе. Мустафа је убијен у јулу 41,, а Мира је рођена годину дана касније, у јулу 42! (Извињавам се читаоцима на овој „оговарачкој дигресији“.)
Тајне многих Голубићевих мисија, као и она о могућем дизању у ваздух магацина с муницијом у смедеревској Тврђави у јуну 41. отишле су , заједно са њим, под земљу. . Али, о мисији Мустафе Голубића у Београду, од маја до јула 41. када су га гестаповци звјерски ликвидирали, не би смјело више да се ћути. Ваш је „микрофон“, колеге историчари!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: