Муслимани и Срби, прича за причу
Припремио: Милош Станојевић
Муслимани у Црној Гори већином нијесу благонаклони према Србима. Међу њима преовладавају идеолошке предрасуде по којима им Срби већином раде о глави, па се они посљедњих деценија већином сврставају у политичке странке које подржавају актуелни режим, који је дубоко загазио у антисрпску хистерију.
Ријетки су муслимани који виде да ДПС није рјешење проблема за њихов однос према Србима, него да је та странка кључна препрека за међусобно разумијевање и слогу Срба и муслимана.
Недавно сам прочитао једну причу из књиге „Беранске приче“ Меле Хадровић Мурић, а она би могла да буде повод за дубље разумијевања Срба и муслимана и позив за преиспитивање међусобних веза, које посљедњих година нажалост већином режира владајућа странка.
„У оном тешком времену од ’44. до ’48. радио сам у полицији, свега сам се тада нагледао и свашта сам доживио. Не знам колико дуго ћу живјети, а ово што ћу вам сада испричати немојте другоме пренијети. Лакше ће ми бити да вам ја испричам, а стало ми је и да тајна остане, надам се да ће тако и бити.
Једнога дана, паде и на мене ред да учиним оно што нијесам ни хтио нити могао да учиним. Ухапшен је био извјесни млади човјек, по сјећању Богавац, четничко дијете. Пала је одлука да га треба повести на Талум, без суђења и пресуде, убити га и закопати, а да се то не зна.
Одбијање наређења у то вријеме значило је исто што и наћи се испред стрељачког вода. Наравно, пред зору, у глухо доба ноћи, из собе у којој је био затворен, извео сам мени непознатог младића.
Талум није био тако далеко; корачамо споро и без ријечи. Знало се да се то тако ради, ноћ свједока нема, а мртва уста не говоре. Нијесам знао да ли је предосјећао шта је значило његово одвођење у то доба – млад човјек, можда не зна. Ако је знао, да ли је био свјестан да је тај тренутак био и мој безизлаз? Ако убијем, убио сам и њега и себе. Ако не убијем, можда сјутра могу постати још једна талумска жртва. Остављајући све то по страни и не рачунајући на посљедице, још успут сам чврсто ријешио да му нећу и не могу одузети живот.
Безазлен, немоћан и недужан, уз то, он голорук, а ја са пушком, без икаквог отпора, стигосмо на мјесто гдје су моје прве ријечи биле:
‘Чији си, кога имаш од породице?’
‘Јединац сам. Имам три сестре, удате су негдје код Мојковца’ – рече младић.
‘Хајде, ископај јаму, пожури, нема чекања’ – наредих му.
Без поговора, младић поче копати јаму, исто онако као да је на том мјесту желио засадити воћку, вриједно, пажљиво и да лијепо изгледа. Не проговарајући ни једну ријеч, када је завршио, наредих му:
‘Де, поређај то камење око јаме, а ту земљу врати гдје је била.’
Збуњен таквом наредбом, затрпа јаму, а од враћене земље направи нешто налик гробу, а можда прозревши моју намјеру, то је чинио и брзо и педантно. Кад је све било готово, скоро шапатом наредио сам му: „Сад бјежи да се наше очи никада више не виде. Ако се вратиш, убио си и мене и себе.“
У знак завршеног задатка, из пушке сам испалио три метка и вратио сам се тамо одакле смо раније кренули.
Ја, Фаик Хадровић, причам ову причу, јер није остало још много дана, већ идем у сусрет Створитељу. Једнога дана, када више не будем овдје, Богавац ће се сјетити оне тешке ноћи без свједока, када сам, ризикујући и свој живот, одлучивао о животу или смрти.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… A kako drukče !!!
Мислим ,да је наслов погрешан. Не може да пише „муслимани и срби“, јер бити муслиман је вјера а србин народ. моло је писати „ Срби између двије вјере“ . Нити су становници наших простора муслиманске вјере бошњаци ни муслимани, они су већином срби исламске вјере. Мало је турака остало да живи после османлија, све су ово наша браћа и рођаци. Е сад што оће они да се однароде па измишљају нације то је до њих. Ми треба да им стално указујемо на историју и истину.
Da da lijepo ste mu vi Srbi Vrnuli I njemu I ljudima muslimanske vjere na Strocima, Srebrenicana I tako to.
sad su svi ljudi i pozdravljaju humanost coeka, a kad je bijo red na Srbe da pokazu to isto devedesetijh, oni su ih u Strpce iz vozova nasilu teglili.
Ljudi prastaju i to je ljucki, ali nezaboravlja se nechojestvo. Znamo jahace velikosbstva i sto ostavise iza sebe.
Мени је драго брате друге вјере да ти читаш овај портал. Што се тиче овог догађаја знамо и ја и ти да постоје само људи и не људи. Ово је примјер Човјека, а наша је несрећа што је чланак у контексту вјерске подјеле једног народа. Ако водиш поријекло од турака то и могу схватит, ал ако преко 6-7 кољена наиђеш на српско име, ти си брате србин, само вјере исламске. Исти као ја, само ја сам православац као ти тај ђед.
Не кажем да није било злотвора и злочина са „ ове наше стране“ али рођаче буди реалан па наброј и злочине те „ваше стране“.
Мени не сметаш, но си ми и мио јер си ми брат, комшија, рођак… друге вјере (као да је то важно, свака вјере пропагира доброг Бога) , само што си затупио мало у вези поријекла и имена.
… Ne avetaj, suplemeniče!
Nije ti nužda.
I vrni se na kathunsku jezik, izhvorni!
šta sereš. 300+ godina ste vladali sa turcima pod osmanlije gdje ste otimali zemlju srbima i tretirali ih kao sluge. Nemaš problem kad ti isti muslimani učestvuju u ubijanje srba (seča knezova, schutzkorps, SS waffen itd.). Niste nevini.
Муслиман, човек.
Фаик Хардовић је спасио човека и спасио своју душу.
Комунисти су своје пориве за убијањем највише исказали после завршетка II светског рата. Није ово усамљен случај да су своје чланове терали да упрљају руке и тако се у правом смислу прикључе том комунистичком чопору.
Када је комунизам издахнуо, улогу прављења савременог чопора убица преузела је Европска Унија и Америка. Почели су неком јагњећом кожом „људска права“ и ту регрутују најгори људски олош. Неки Муслимани, неки Срби – Наташа Кандић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак,…….
Ако сам у неким коментарима био груб према Муслиманнима, нисам то био ја, груба је била истина, а она не би требало да вређа.
Био сам непријатан и према неким српским говнима, па ништа. „Наташи Кандић је један рекао (и написао) да је курва, а она је одговорила смејући се „У, открио си Америку“.
Зато осећам потребу да кажем да поштујем Јусуфспахића, Џевада Галијашевића,……. и моје другове пријатеље муслимане, као људе, човечански.
А будалетину Суљу не могу да поштујем, њега сам пребацио у ону категорију коју су комунисти фабриковали а дочекали у своје руке и обрадили евроунијати. У групу србомрзитеља.
Prijatelju, srpska glava nikada nije bila niti ce biti drogirana, kad je lisavanje zivota u pitanju.
Srpska glava ce istinom obecati, ispuniti i spasiti se.
Pritom biti spremna da je pakao usisa.
Zivela Srbija i srpstvo nase milo. Bog ne voli da mu se Srbin pravda.
Nije to usamljen slučaj. I moj đed je dobio naređenje od Moše da strijelja nekog momka i odbio je naređenje. Moša je drečao, prijetio da će ubiti obojicu ali je na kraju saslušao razloge. Taj momak je takođe bio jedinac, iz kumovske porodice, njegov grijeh nije bio toliko veliki i mogao se prije pripisati neznanju nego lošoj namjeri. Na kraju su ga oslobodili ali je trebalo imati kohones i suprostaviti se Mošu.
… Dobro je da mu grijeh nije bio veliki! … Što ga majka, kukavica, rodila Srbina!
Da je sreće, đedu bi ti iskijalo Mošin društvo, nego …
Opet, bolji đede no unuk.
… Svaki je ko nam Srbima zlo ne misli, naš brat muhamedanske vjere!
A Hadrović, on je u Dženetu.
,,Муслимани и Срби, прича за причу“ или: Може ли Србин бити муслиман?
Како рече Сиктер Ефендија – То си што си.
Многи би Бошњаци данас волели да буду Турци и многи би православни Срби волели да њих уопште и нема. Ал` има их и нису Турци. Да јесу говорили би турски и личили више на Шиптаре него на Србе.
Враћање ,,вери прадедова“ је мач са две оштрице јер би за нас православне то значило да се вратимо Перуну, Сварогу и Световиду. Наравно, сви ми који зборимо и онда када нам се то не свиђа, знамо да се човек не рађа ни као муслиман ни као православац или католик, али се зато рађа као Србин.
Многи истински зборе, када смо живели заједно много пута смо од њих добили нож у леђа. То јесте тако али управо због национализације вере од стране великих сила које нас тако лакше контролишу и уништавају. Онај део исламизованих Срба који су се изјашњавали као Срби и крвавили за Србију то сигурно нису радили, као што су Мустафа Голубић, Ибрахим Алајбеговић, Мухамед Мехмедбашић.
То си што си а Србин си ако ти је српски матерњи језик. То је реалност. А ако реалност одбијаш, ти у старту имаш велики проблем, пре свега са собом. На то се надовезује читав низ проблема.
Дакле, не морамо ми више никада да живимо заједно, али морамо да будемо свесни ко смо и одакле смо баш зато да бисмо знали куда идемо. А Србин макар и друге вере, би много теже кренуо на Србина.
Бог ти сваку срећу дао