Муке по „неовиснима“: Нечеститање 21. маја кривично дјело – државни удар

И даље се у медијима блиским бившем режиму, попут „Аналитике“, лију сузе што Андрија Мандић није услишио њихову жељу и упутио куртоазну честитку поводом 21. маја.

И док се „штанцају“ такви текстови и нижу „критике“ а заправо увреде које откривају посебну србофобију, остаје да се запитамо – да ли је нечије одсуство из тог циркуса заиста толико трагично, или је трагичније упорно наметање овог датума као празника свих грађана, иако је он симбол највеће подјеле у новијој историји Црне Горе?

Ако неко није у стању да напише три реченице поводом „празника“ који је за пола нације извор трауме и подсјетник на украдени референдум – је ли то неко кривично дјело, или некаква морална катастрофа?

Референдум по мјери ДПС-а

Оно што се упорно прелази ћутке у оваквим текстовима јесте чињеница да је 21. мај 2006. резултат референдума који је доказано (према, рецимо, озбиљној и детаљној „Бијелој књизи“) покраден – обиљежен бројним нерегуларностима, притисцима, куповином гласова и чак увозом „бораца за независност“ из иностранства. Све то да би се, по сваку цијену, испунила жеља тадашњег ДПС-а и његовог вође Мила Ђукановића, који је у својој дугој владавини баш тада добио прилику да од Црне Горе направи приватну државу.

Тај „велики дан“ прослављају они исти који су годинама уназад пљували по заједничкој држави, али и – што је највећи апсурд – неки који су 2006. били за останак у Србији и Црној Гори, а данас лицемјерно тапшу по рамену себи и другима, као да се ништа није десило. Свједоци времена знају добро ко је шта радио и гдје је био, и зато овакво мијењање „вриједносног компаса“ може само бити доказ колико је политика у Црној Гори често питање интереса, а не принципа.

Патетика као замјена за аргументе

Умјесто суочавања са истином и коначно отварања разговора о томе зашто је 21. мај за један дио грађана извор поноса, а за други симбол издаје, подјела и крађе – ми добијамо епизоде медијске мелодраме, гдје се броје честитке као да се броје гласови. Патетика која провејава кроз текстове попут овог са Аналитике, у којима се као највећи гријех представља што Андрија Мандић не пише пригодне поруке, говори више о томе колико је у неким круговима симболика 21. маја вјештачки надувана и политички злоупотријебљена.

Једини празник који заиста мири

У цијелој овој хистерији, занимљиво је како се заборавља да је 13. јул једини датум у модерној историји Црне Горе који заиста има потенцијал да уједини. И то не зато што је непријепорно „наш“, већ зато што је у себи укоријенио отпор окупацији, борбу за слободу и симбол народне воље. Управо зато, 13. јул јесте и остаје истински државни празник, јер се празници не граде наредбама и притисцима, већ истином, слогом и правдом – а тога 21. маја никад није било.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: