MUK. BEKET

Piše: Sibin

Beketova rečenica je kvrgava. Neprohodna. Kratka i isprekidana. Okoštala. Likovi je izgovaraju nasumice, ni najmanje, pritom, ne vodeći računa sledi li kakav smisao, da li prati tok razgovora, razvija li radnju. Uz to, u najmanju ruku, pokreti su im neprirodni; to su gegovi, bauljanja, ukopavanja. Ukupna atmosfera je odbojna. Scena je prazna. Rasvjeta prigušena.

Likovi su notorni sadisti (Han, „Kraj partije), ili predani mazohisti (Liki, „Čekajući Godoa“), koji su upravo zbog te ekstremne karakterne jednoličnosti, suštinski bezosobeni. Uvijek već, stavljeni su pred svršen čin!

Poznato je kako mu je smetalo kad god bi ga podsjetili da je neko vrijeme bio lični Džojsov sekretar, jer je ovaj bio slabovid pa mu je Beket pomagao pri lekturi rukopisa. Takođe postoji priča da je, jedne noći u bašti nekog restorana, Džojsova ćerka tokom plesa prigovorila Beketu kako je isuviše povučen dok ne bi popio koju više.

Na ulici ga je iz revolvera upucao fan kome je od novca koji je dobio od Nobelove nagrade platio kauciju pa je ovaj ubrzo pušten iz zatvora. Nije davao intervjue. Na vijest da je dobio Nobela, njegova supruga, Suzan, preko telefona je kriknula: „Kakva katastrofa!“

Umro je u pariskoj, gradskoj bolnici, sam. Zahtijevao je da ga tretiraju kao i ostale pacijente.

Prema jednoj engleskoj studiji, posle Šekspira Beket je dramski pisac o kome se i danas najviše piše.