Мртвак

Пише: Небојша Јеврић 

За Даљ сам чуо први пут од Даде Вујасиновић.
Причала ми је како је у неком подруму нашла пет лешева који су се распадали. Данима није могла да једе. Све јој је смрдело на мртваце. Ништа као мртвац не смрди.
Дошао сам у Ветерник јесенас.
Кажу да има седамдсет хиљада људи. То је предграђе Новог Сада. Насеље прогнаних Срба.
Тражим кафану “Боем”. Ту ме чекају пријатељи.
Стигао сам прерано. Музика почиње у осам.
У кафани седи човек у дугом капуту који одавно памти боља времена. Око врата му је шал. Некад црвен,сад црн од прљавштине. Коса му је бела и упрутана.
Лице мршаво. У полумраку му не видим очи. Непозван седам. Једини смо гости у кафани. А ја код њега за сто.
“Ја сам Пискарало.”
“Ја Мртвак.”
“Одакле?”
“Из Даља!”
Онда не чекајући почиње да прича:
“Заробили су нас људи у црним униформама. Тројицу. Тражили да признамо. Тукли кундацима. Хтели смо све да признамо али нисмо имали шта. Пуцали су у колено првом. Он се срушио. Пуцали у другом. И он се срушио. Трећег нису дирали. Био је већ мртав, пукло му је срце.”
“Који си био ти?”
“Био сам онај трећи! Мртвак!”
“Малчице сам мртав ал ништа не смета, смрт је само мана у очима света” покушавам да му извучем осмех. Показује крњетке зуба.
Стигла је његова дупла љута.
“У кући у Даљу смо живели отац брат и ја. Имали смо земљишни максимум.
После Олује седимо и договарамо се шта да радимо. Да ли да избегнемо или останемо.
Да се гласа каже отац.
Отац и брат гласају да се иде. Ја гласам да се остане.Надгласају ме.
А крава требала да се тели. Нема ко теле прихватити. Они сутрадан за Врбас. А ја отелим краву, попнем се на таван и обесим се”
“Још једно пиће за Обешеног” наручујем крчмарици.
Она доноси дуплу и шапће ми на уво:
“Знате њему није баш добро”
Знам, одавно знам.
“Спавао сам где се задесим. По хаусторима Новог Сада. По џумарама. Шахтовима. Била је сурова зима. Било је страшно. Умро сам у једном лифту. Пошто никог није било да ме идентификује,а докумената нисам имао, однели су ме у хладњачу.
После шест месеци дође брат да ми тражи гроб. Погледају у књиге а мене тамо на гробљу нема.
“Да није онај у хладњачи. Већ шест месеци је тамо.”
И брат ме препозна. По белегу,”каже Мртвак и смијући се испија дуплу љуту.
Онда је стигла музика.
Музика је Бора из Даља. Преостали део оркестра СДС. Поздравља ме ратним хитом:
“Кад загрми из Борова села,
Заљуља се Славонија цела.”
Мртвак се баци на под и поче да пузи ка вратима. Кренем да га подигнем а Бора ми неда.
“Време му је да крене”
После ми Бора свира “Иде Миле лајковачком пругом.” Не ону коју је певао несретни геј којег су уценили. Не ону која је брука српске музике већ праву:”Иде Миле са рањеним другом. Иде Миле враћа се са Цера
одсуство му дао чика Пера. Потписао војвода му Степа,ој победо слатка си И лепа. Немој Миле да остављаш друга,дугачка је Лајковачка пруга. Нема силе да те изда Миле.”
На конак ћу код Боре у Кулпин. О рату ни речи.
Код њега уз домаћи кулен причамо о најчувенијем Даљцу,Милутину Миланковићу.
“Милутин Миланковић је неколико дана пред почетак Другог светског рата чекао са сељацима испред продавнице да купи “Политику” у Даљу.”
“Ви сте учеван човек.Шта се ово спрема?” питали су га његови сељаци.
“Сунце ће опет излазити на истоку а залазити на западу,” одговорио је Милутин и попео се у кочије да настави разговор са својим кочијашем са којим је, кажу највише причао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: