Мрчипушке

Пише: Емило Лабудовић

„Црна Гора и њено слободарско и антифашистичко наслеђе поново су на удару повампирених четничких снага које, под диригентском палицом страних центара моћи, покушавају да је скрену са европског, прозападног и НАТО пута„! Овом, ових дана толико пута чувеном, реченицом могла би се, у најкраћем, дефинисати политичка матрица по којој се одвијају процеси уочи нових парламентарних избора у Црној Гори. На једној страни, у рововима одбране, налазе се времешни „борци“ предвођени змајем из Пипера (одакле би друго), Слободаном Симовићем, и Зувдијом Хоџићем који у правцу надолазећих брадатих хорди држи перо, и незаобилазним и свеприсутним Драганом Митовим Ђуровићем. Мада је статус овог последњег, с обзиром да годинама гаји подужу браду, прилично сумњив. С друге стране, „повампирене јуришнике с Равне и осталих гора предводе Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, Андрија, Милан са три Партизанске споменице, Медо без споменица и, за не вјеровати, Бранко са Бријега од Мораче, један од родоначелника покрета либерализма и „црногорства“ у Црној Гори. Први су доказани антифашисти и чувари антифашистичког наслеђа Црне Горе у љетњем периоду, ови други су, такође доказани, фашисти и следбеници најмрачнијег покрета у нашој историји. Први су доказани Црногорци, поријекло ових других је врло сумњиво с обзиром да се изјањавају као Срби. А кад си Србин, сумњив си одока и доказани непријатељ и мрзитељ Црне Горе.

Прије 75 година, кад се расплитао најкрвавији сукоб у историји човјечанства, Други свјетски рат, прецизно се знало ко је ко и за шта се бори. Партизани су били „ослободиоци“, борили су се за друштво социјалне правде, друштвену својину, уравниловку, и, умјесто у Бога, вјеровали у интернационализам, друга Стаљина и мајку Русију. Четници су били „поражене снаге“, борили су се за краља и отаџбину, капитализам, приватну својину и поглед им је био усмјерен ка Западу. И данас се, рекло би се, прецизно зна ко је ко, али ко је за шта – е, ту су ствари жестоко побркане. Данашњи „партизани“ изгибоше за најригиднијим капиталистичким концептом, приватном државом у приватној својини, за великим јазом између оних који имају све и оних који немају ни за закрпе, и истегоше и искривише вратове окрећући их на Запад, у војно друштво оних са којима су се некад прегањали „по шумама и горама наше земље поносне“! Ови са брадама свим срцем навијају за праведнију друштвену расподјелу, раскид са неолибералним покусом „а ла Вукотић“, укидање социјалних разлика, заједништво и, невјероватно, тијесну сарадњу са Србијом, Русијом, Кином итд… са Истока. Да се којим чудом повампире друг Стари и Чича, начисто би се погубили.

Колико је ново дијељење Црне Горе ем апсурдно, ем замаскирано димом антифашистичке хистерије и засновано на новим, лажним идентитетима, можда најбоље свједочи дан у којем је у Москви, традиционалном војном парадом, прослављена седамдесетпета годишњица велике побједе над фашизмом. Земље на које се из Подгорице упире прстом као на изворе и подстрекаче неофашизма, и војно и политички (на највишем нивоу) биле су заступљене на Паради. Земља која тако чврсто, са све Драганом Митовим, стоји на бранику и предњачи у антифашистичком отпору, изостала је. И не само изостала. Врховни командант времешних „првобораца“ и њихових сљедбеника с брадом издао је наређење кабловским емитерима да затамне екран првог програма РТС на којем је преношена московска свечаност. Тако су овдашњи антифашисти окренули леђа некадашњим саборцима из чувених операција ослобађања некадашње заједничке домовине. Окренули леђа саборцима чијих је двадесет милиона жртава узидано у темеље модерне Европе и придружили се оном дијелу те исте Европе чије садашње генерације немају појма о томе ко се у том рату против кога борио, не знају ништа о холокаусту, концлогорима, прогону Јевреја… Оној Европи која би да заташка, забашури и прекомпонује управо оне странице своје историје на које су овдашњи антифашисти толико поносни. Пеко Дапчевић и другови се, гарант, преврћу у гробу.

Ехо корачнице са Црвеног трга ускоро ће утихнути до идуће године. Довољно да се опет разгаламе, раскојевитезају и распале домаће мрчипушке које су се се устоболчиле на барикадама „револуције која траје“. А једини спас би био кад би се Црна Гора, коначно, ослободила и једних и других и оставила их тамо гдје и припадају – историји. Каква год да је била, наша је, заједничка, и припада оним генерацијама, њиховим идеалима, вјеровањима и заблудама. Пред овом Црном Гором су нека друга питања, изазови и дилеме на која ће одговоре морати да дају савременици. А над гробовима и онима у њима, знаним и незнаним, и онима код Зиданог и других мостова а и онима на „пасјим гробљима“ нека влада мир.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: