Мр Гордана Поробић Крцуновић: Култура је супериорнија од политике

Пише: Мр Гордана Поробић Крцуновић

Ако бисмо се вратили само неколико мјесеци унатраг и направили мисаони експеримент хобсовског типа о повратку у преддруштвено стање, на округли сто под називом „Култура, позориште и филм“, али у организацији културтрегера из бившег режима, засигурно не би били позвани неки од учесника разговора који је прије неку ноћ организовала НВО Не дамо Црну Гору.

На основу безбједносне процјене орвеловског комитета за културу, они би били непожељни за том ротондом истомишљеника зато што се не налазе на „правој страни историје“. Али, будући да смо недавно изашли из једног претполитичког и преддруштвеног стања, за очекивати је да ће култура дијалога постати редовна појава на културној сцени Црне Горе, а не тек инцидент.

Осврнућу се на генезу девастирања материјалних и нематеријалних културних здања у Црној Гори у претходном периоду, с акцентом на два најдрастичнија примјера из Никшића и Херцег Новог.

Никшић је претходних деценија одређивао судбину Црне Горе, па и кад је ријеч о култури и умјетности. Наиме, у Никшићу је седамдестих година један општински моћник у идеолошком делиријуму прво уништио чувено никшићко аматерско позориште, а затим пуцао у сат на звонику Храма Светог Василија Острошког, ваљда да би убио вријеме. Но, није то био пуцањ из досаде, интермецо у напорном револуционарном раду. Револуција је требала да тече, а вријеме да стоји.

Никшић је у то доба био културни центар Црне Горе, а никшићко аматерско позориште познато у старој Југославији по богатом репертоару и квалитетним глумцима. Управо је овај егземпларни догађај одредио судбину умјетности и културе у Црној Гори, а из класе поменутог „пуцача“ као да су изашли многи позоришни дјелатници. И док је вријеме стајало на тешко рањеном црквеном сату, револуција је повремено прождирала своју дјецу, често и у катакомбама никшићког сивог Дома револуције, испод његове несуђене позоришне сцене и никада разапетог биоскопског платна.

У међувремену рањени црквени сат се опоравио. Али, вријеме културе замијенило је вријеме театрократије. Театар је замијенио умјетност, односно, позориште је постало јавни сервис, јавни сервис је постао позориште, а филм рекламно-пропагандна порука.

Одлуком Министарства просвјете и ЈУ Музичке школе да избаце херцегновско позориште из његове сопствене куће, у Херцег Новом су прије десетак година уништена два културна здања: Палата Буровина стара преко три вијека и Херцегновско позориште које има традицију дужу од једног вијека. Умјесто позоришне представе публика је гледала страшну сцену исељавања позоришта.

Скоро четврт вијека је Херцегновско позориште живјело у Палати Буровина, док је та Палата живјела од позоришта, од умјетника који су са ентузијазмом стварали умјетничка дјела и уједно били витезови Палате. Позориште је остало без свог дома, град без позоришта, а Палата се урушавала чекајући на „кума Жоржа“, да на њеним рушевинама направи још један „мали романтични комплекс“(„Љепота порока“, Живко Николић) у којем ће сједјети витезови округлог стола истомишљеника, у којем ће културни радници радити као лакеји, декоратери, дизајнери, уљепшавајући сурову свакодневицу „голога живота“.

Док је стварни живот у Црној Гори писао драме, трагедије и сатире, култура је постала инструмент политичке моћи, увјежбана за промовисање симбола, организацију церемонија и продукцију „поучних илузија“ и фикција. Ипак, промјене које су услиједиле су показале да је култура терен на којем моћ може да буде оспорена и да је супериорнија од политике. Када се оспори културни идентитет ниподаштавањем „непрекинутих континуитета, мјеста, језика, сродства, вјере и заједнице“ слиједи друштвена побуна.

Порука коју је послала промјена на политичкој сцени Црне Горе је да однос политике и културе није однос једнаких и да је културна реформа која мора услиједити услов свих реформи у друштвеном животу. Ослобађање културне сцене, ослобађање умјетности је стварање амбијента за једну Културкритик која ће се одупријети gleichschaltung-у културе и политике (gleichschaltung или „нивелисање“ је израз који је Томас Ман користио да би описао суровост „Браон револуције“ због које су многи умјетници морали да бјеже из своје земље).

Да би Културкритик заживјела потребно је у школе и на факултете увести предмет културологија, умјесто предузетништва, здравих стилова живота и грађанског образовања, како би се дјеца едуковала о свим умјетничким формама, позоришту, филму, музици…

Културологија је шира од наведених предмета, али их и обухвата. Као примјер може послужити Русија гдје је након пада комунистичког режима с циљем култивације друштва уведена Културологија као предмет на првој години на свим студијским програмима руских универзитетита. Културологија би била превентива од театрократије и поровинцијализма који се пласира кроз индустрију забаве уз подршку медија.

Прочитајте још:

НВО „Не дамо Црну Гору“: Зна се којим језиком говоримо, и то не смије бити политичко питање!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: