Мост преко црвене линије: Срби страхују да ће Приштина насиљем покушати оно што није успјела 1999.

И док Албин Курти и његова техничка власт у Приштини тријумфално најављују да ће „ујединити Митровицу“, Срби на сјеверу живе у све већем страху. Мост који се ужурбано гради преко ријеке Ибар, за мање од мјесец дана би, по Куртијевом плану, требало да буде отворен за саобраћај. Али тај пројекат, који се представља као „инфраструктурно повезивање“, заправо је дубоко политичка порука српском народу на Косову и Метохији – порука о намјери Приштине да сјевер више неће бити мјесто српске слободе.

Све се дешава упркос бројним апелима међународне заједнице да се не подгријавају тензије, али и игноришући гласове преко 3.600 Срба који су својим потписима званично затражили обуставу овог пројекта. Та петиција је прослијеђена Квинти, КФОР-у, ЕУЛЕКС-у, ОЕБС-у и УНМИК-у, али је остала глува за оне који би требало да гарантују мир. Српски представници у Скупштини Сјеверне Митровице чак нијесу добили прилику да се о овоме изјасне – Приштина одлучује сама, како је одлучивала и када је наметала таксе, уводила „таблице“ и слала специјалце на сјевер.

Хисен Дурмиши, замјеник министра за инфраструктуру у техничком мандату, хвали се на друштвеним мрежама да радови иду „по плану“ и да ће у септембру мост бити спреман. За Србе, међутим, тај мост није симбол напретка, већ симбол поновног покушаја насилне интеграције сјевера у институције самопроглашеног Косова.

Главни мост на Ибру, који стоји као нијеми свједок свих трагичних догађаја од 1999. године, и даље је затворен за возила. Сваки покушај насилног преласка тог моста, попут оних који су се дешавали послије доласка КФОР-а, оставио је дубоке ожиљке у колективном памћењу српског народа. И управо та сјећања и страхови се сада враћају, јер Срби добро знају – мост није само бетон и гвожђе, већ и инструмент за промјену демографске слике града.