Moralni čin Novaka Đokovića

Veliki publicitet dobila je odluka srpskog tenisera da usred Njujorka kritikuje američku vojnu intervenciju i to dok se Amerika sprema za rat.

Kada je Novak Đoković preksinoć na Otvorenom prvenstvu Amerike kazao da se protivi oružanim udarima na Siriju, bila je to duboko moralna poruka, ali i daleko kuražniji čin nego što to na prvi pogled izgleda. Usred Amerike javno kritikovati američku vojnu intervenciju, i to baš u trenutku kada se Vašington sprema za rat – hrabro je ma od koga, a posebno od slavnog sportiste kome su potrebne sva naklonost i podrška ovoga sveta.

Najbolji teniser planete poručio je da se protivi bilo kojoj vrsti oružja, bilo kojoj vrsti napada iz vazduha ili napada raketama. Novinar Đokovića nije direktno pitao šta misli o vojnim planovima SAD da kazni Siriju zbog navodne upotrebe nedozvoljenog hemijskog oružja u građanskom ratu koji je počeo 2011, već je postavio blago sugestivno pitanje o tome šta Đoković misli „povodom aktuelnih događaja”. Srpski teniser ne samo što nije izbegao temu, već je dao vrlo otvoren i iskren odgovor. Pozivajući se na lično iskustvo stečeno tokom bombardovanja Srbije 1999, jasno je kazao da bi napad na Siriju bio nepromišljen i kontraproduktivan.

– Potpuno se protivim bilo čemu destruktivnom, jer sam imao to iskustvo i znam da ne može doneti dobro nikome. Taj period koji smo ja i moji sunarodnici i kolege iz Srbije preživeli je period u životu koji nikome ne bih poželeo. Rat je najgora stvar za čovečanstvo. Iz njega niko ne izlazi kao pobednik – rekao je Đoković.

On se pred svetskim auditorijumom prisetio da je kao dvanaestogodišnji dečak vežbao na terenima bez mreže dok su ga preletali avioni sa bombama. Iskoristio je planetarnu slavu da kaže da su njegova porodica i on „srećom preživeli” i opiše razorne posledice vojnih intervencija koje se na Zapadu nazivaju humanitarnim.

To nije nešto što prija ušima mnogih Amerikanaca. Oni su ubeđeni da je njihova vojska spasila nevine civile u Bosni, Srbiji, Avganistanu ili Libiji i ne povezuju oružane napade svoje zemlje sa patnjom tih istih civila.

Vrlo je odvažna Đokovićeva moralna lekcija naciji koja smatra da je moralno iznad većine drugih. Ona veruje da je svetionik demokratije i ljudskih prava ili da se poslužimo rečima Madlen Olbrajt, američke državne sekretarke za vreme bombardovanja SRJ: „Amerika stoji iznad i vidi dalje od drugih zemalja”. Oni rado dele lekcije, ali ih nerado slušaju. A sada ih je preslišao, ne neki turista na Tajms skveru već najbolji teniser sveta na jednom od najznačajnijih takmičenja. Njegova izjava preneta je na svim meridijanima. I to bi mogao da bude problem, jer je jednom sportisti potrebno da ga vole i podržavaju. Na terenu i izvan njega. Zarad bodrenja tokom igre i sponzorskih ugovora.

Đoković je, ipak, rizikovao da izgubi naklonost i nekih Amerikanaca koji ne podržavaju napad na Damask, jer šta god mislili o planovima svoje vlade, ne žele o tome da slušaju od stranaca. Đoković ne samo da je stranac, već dolazi iz zemlje koju najveći deo zapadne javnosti i dalje prvo povezuje sa Srebrenicom. Kako se on osuđuje da pridikuje SAD, zapitaće deo njih. A on ne samo da ih je kritikovao, već im poručuje da ne prihvata moralnu nadmoć bombardera.

Đoković se pri tome izjasnio o nečemu o čemu nije morao. Mogao je da ćuti i kaže da se ne bavi politikom. Ali, odlučio je da progovori i time iskoristi svoju slavu da pošalje potresnu i moralnu poruku. Svetski mediji već su ga upoznali kao najboljeg u poslu, harizmatičnog (zabavlja publiku imitiranjem Rafe Nadala, Rodžera Federera ili Serene Vilijams), zvezdu (intervjui u svim najznačajnijim svetskim medijima), filantropa (pomaže različitim donacijama) i džentlmena koji protivniku čestita kao posle ovogodišnjeg Vimbldona: „On (Mari) potpuno je zaslužio ovu pobedu”.

Američki Srbin Obrad Kesić međutim veruje da će Đoković posle ove izjave steći simpatizere i poklonike među antiratno nastrojenim Amerikancima koji se do sada nisu zanimali za njega i za njegovu igru. „Mislim da je ovo dobar potez za Novaka”, kaže Kesić za „Politiku”, „jer će postati popularan u krugovima koji imaju velikog uticaja na medijsku scenu. Teško mu je zameriti jer je govorio na osnovu ličnog iskustva, kao autonomna moralna ličnost koja ima pravo na svoj stav”.

„Njujorker” je Đokovića u nedavnom opsežnom profilu prikazao kao pobožnog mladog čoveka kome je pokojni patrijarh Pavle bio jedan od uzora i patriotu koji menja negativni imidž Srbije:

„… Trudim se da ne sudim tim ljudima (zapadnjacima), ali sam siguran da nisu dobro informisani. Sve je to posledica medijskog ocrnjivanja Srbije u poslednjih 20 godina. Ne kažem da je Srbija najbolja država na svetu, ali sigurno ne zaslužuje takav tretman svetske štampe. Ja, koji sam odrastao u Srbiji, znam istoriju svog naroda. Znam koliko je nepravde naneto našim ljudima”.

Srbija se prošle godine, u skladu sa politikom priključivanja Evropskoj uniji, pridružila sankcijama koje je Brisel uveo Siriji. Pooštravanje sankcija značilo je zamrzavanje imovine i zabranu putovanja za proširenu grupu Sirijaca, kao i zabranu izvoza oružja u Siriju i zabranu uvoza nafte iz Sirije. Bio je to zaokret u spoljnoj politici Srbije. EU još nije zauzela zajednički stav o hemijskom oružju koje je po tvrdnjama Bele kuće upotrebio režim sirijskog predsednika Bašara el Asada, pa se ni zvaničan Beograd nije izjašnjavao povodom napada. Ali, Đoković se izjavom u Njujorku poneo kao nezvanični izaslanik Srbije koji je izrazio osećanje većine građana o budućoj verovatnoj američkoj intervenciji u Siriji.

Političke poruke sportista

Teniserka Ana Ivanović takođe se često u svetskim medijima prisećala 78 dana bombardovanja Srbije, kada je bila primorana da trenira u praznom bazenu. Poznato je i da su brojni srpski sportisti za vreme rata 1999. javno slali poruke protiv bombardovanja svoje zemlje, pa je tako Vlade Divac iskoristio medijsku pažnju u SAD da zatraži prestanak napada.

Plivač Milorad Čavić suspendovan je 2008. sa daljeg takmičenja na Evropskom prvenstvu, jer je na ceremoniji proglašenja pobednika nosio majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija”.

I svetski sportisti su znali da svetla reflektora iskoriste za slanje političkih poruka. Igrač NBA Itan Tomas bio je jedan od govornika na antiratnim demonstracijama u Vašingtonu 2007. protiv invazija na Avganistan i Irak i okupiranja ovih zemalja. Ipak, najpoznatiji je primer afroameričkog bokserskog šampiona Muhameda Alija koji je odbio da ide u Vijetnam zbog protivljenja ovom ratu, posle čega su mu oduzeli titulu i suspendovali ga na izvesno vreme sa takmičenja.