Моменти националне аутодеструкције – лаж Вука Драшковића

Мало ко зна, осим оних који су рат провели на Грбавици, Врацама, у Неџарићима, на Добрињи, Илиџи, у Вогошћи, Хаџићима, да су сва поменута насеља и општине тада били у саставу Републике Српске. Мало ко зна да је снајпер свакодневно дјеловао по српским цивилима на Грбавици, Неџарићима, да су с Игмана гранатирани Илиџа и Хаџићи, с других брда и узвишења Вогошћа и Илијаш. Мало ко зна да је један припадник “Шева” свједочећи о томе како је снајпером гађао цивиле по Грбавици, а на питање новинара како је знао да убија Србе, а не Муслимане у том насељу, рекао: “Бирали смо бабе у црнини, то засигурно нису биле Муслиманке”. Ако је тадашње Сарајево под контролом Изетбеговићеве војске било у окружењу, мора се знати и чињеница да је тадашње Српско Сарајево било у готово потпуном обручу муслиманских снага. Трново је најудаљенија некадашња сарајевска општина. Сви знамо за невиђени злочин муслиманских снага над српским живљем у Трнову, које је пропорцијално броју становника, послије Сребренице, друга општина са највише убијених у протеклом рату. Замислите да се уз српско име једаног становника забаченог трновског села, од Сарајева удаљеног и преко 30 километара, припише синтагма “убијени сарајевски цивил”! Све цивилне жртве које су убијене на тим територијама Српског Сарајева налазе се на списку убијених грађана “европског Јерусалима”. Убијени су од стране тзв. АРБиХ и стављени на списак оних које Сарајево данас жали.

Муслиманска и западњачка пропаганда се ту нису зауставиле, већ су на списак убијених грађана Сарајева од стране “српског агресора” ставили и оне Србе који су мученичком смрћу настрадали на Казанима и силним муслиманским логорима. Садашње Сарајлије жале и за мојим тетком, који је заклан иза своје зграде на територији Сарајева под муслиманском контролом. Сарајлије су на списак убијених ставили и чика Мишу, који је нађен убијен на истој територији, а о томе сам већ писао. Сарајлије жале и за двије дјевојчице снајпером убијене док су на Грбавици играле своје посљедње дјечје игре. На списку су и Бошко и Адмира, за чију смрт су доказано одговорне муслиманске “Шеве”. На списку убијених грађана Сарајева су и поменуте бабе у црнини.

Ко је убио једно дијете, као да је убио цијели свијет. Још једна занимљива чињеница. Званично Сарајево потенцира причу о убијених око 1.600 малишана. У Сарајеву је постављен и споменик за ту дјецу. Али, на том споменику стоји уклесано око 500 имена убијене сарајевске дјеце. Гдје се налазе имена преосталих преко хиљаду малишана? Организатори подизања споменика кажу да још нису прикупили довољно података о убијеној дјеци. Двије деценије након рата они немају довољно података, али број који шаљу у свијет имају. Губи ли се ту логика? Знамо тачан број убијене дјеце, а не знамо ко су и чији су? О годишњицама поред тог споменика се окупи неколико десетина грађана. Је ли могуће да о таквим годишњицама родитељ, ако је жив, не изађе и своју тугу не подијели с онима чију несрећну судбину дијели? Ако лажу за 1.600 убијене сарајевске дјеце, зашто не би могли слагати и за овај број од пет стотина? Вук Драшковић је то срамно заокружио на двије хиљаде.

Вуче, нека је на част.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: