Момчило Јојић – човек који је одбио новинарску дужност: „Нисам Црногорац, него Србин из Црне Горе, нећу да ускочим у ту нову измишљену нацију“
1 min read
Момчило Јојић
Да ли знате ко је био Момчило Јојић — ученик беранске гимназије, син официра краља Николе, надарени новинар „Политике” који је уочи Другог свјетског рата водио ексклузивни интервју са предсједником САД, Френклином Рузвелтом, и кога је, у свом студију, примио Волт Дизни лично?
Судбина је одредила да се човјек, који је досегао највише успоне али и стрмоглаве падове у свом бурном и занимљивом животу, роди баш на Видовдан 1914. године када су у Сарајеву одјекнули младобосански пуцњи. Рођен је у Ђаковици, гдје му је отац, Миљан Јојић, официр Краљевине Црне Горе, службовао на новоослобођеној територији. Основну школу и гимназију похађао је у Беранама. Касније, као студент београдског Правног факултета почео је да пише за „Штампу” и „Политику” која га тридесетих година шаље у Америку одакле овај пише своје чувене репортаже које ће објединити у својој књизи „Непозната Америка” (1941. године). У Америци ће спознати највише успоне људског друштва, разговарати са Френклином Рузвелтом, обилазити студио Волта Дизнија, холивудске сетове, дружити се са Бејзбилом Ретбоуном, чувеним филмским Шерлоком Холмсом, чак ће и присуствовати снимању „Баскервилског пса” (1939). У Америци упознаје и легендарног стрип аутора, Роберта Рипилија; посјећује фабрику Фордових аутомобила у Детроиту…
По доласку у Краљевину Југославију жени се чувеном бугарском глумицом Лилијаном Попиванов. Из овог брака добија двије ћерке, али и много невоља. Почетак рата га затиче у Софији, одакле га, као држављанина непријатељске земље, протјерују назад у Београд, а тамо га хапси Гестапо због изјаве „Њујорк тајмсу” гдје германског фирера назива лудаком. Био је заточен у Београду и Грацу, након успјелих веза се поново враћа у Београд, одакле га интернирају у Софију пошто су га оптужили да је агент Интелиџент сервиса и предратног Генералштаба.
По ослобођењу се враћа у Београд, али га хапсе и нове власти, такође под оптужбом да је амерички агент. О својим искуствима у мрачним подрумима ОЗНе ће касније говорити Дејану Медаковићу, кога затиче у Музеју града Београда гдје почиње да ради као дактилограф:
„Употребљавали су струју, по сваку цену желели су да из мене извуку податке о некаквој добро организованој англосаксонској шпијунској мрежи. Кад сам чуо да су Бугари стрељали сиротог Мушанова већ сам помислио да се нећу извући. Једноставно, овај мој иследник мора ме принети као жртву на олтар социјалистичке револуције, не једном уверавао ме је да је за мене најбоље да лепо признам какву сам паукову шпијунску мрежу плео у Бугарској са задатком да је касније убацим и у Југославију. А онда, неочекивано, дошао је преокрет, ни данас не знам како се то десило. Позван сам код неког новог иследника, а овај ми рече да ћу бити пуштен, све је проверено и да сам чист. Штавише, као Црногорац, добићу задатак да одем на Цетиње и да постанем уредник Побједе. Одбио сам ову дужност изјавивши да нисам Црногорац, него Србин из Црне Горе, и да је то био и мој отац и дјед, сви моји преци и да нећу да их изневерим и ускочим у ту нову измишљену нацију. А онда су поново настале невоље, враћен сам у ћелију, позиван на разна саслушања и изјашњења, изнова су помињане моје старе шпијунске везе, много су ме намучили у том бесмисленом доказивању да јесам оно што нисам. На крају, попустили су…”
(Медаковић, Ефемерис, стр. 37, 1992. књига 3)
Издржао је робију, али је изгубио право да пише личне репортаже. А и ако би му неки текст прошао обавезно би ишао без потписа. Радио је као чувар на дрвари и дактилограф у Народном музеју. Сарађивао је у „Раду”, „Привредном прегледу” и „Експортпресу”, углавном као преводилац, коректор и лектор. Преводио је с енглеског и бугарског. Умро је 1968. године. Данас се, о једном од најуспјешнијих овдашњих новинара и репортера, јако слабо зна. Његов фото-апарат са потписом Френклина Д. Рузвелта, закопан је негдје у Црној Гори, и никад није пронађен.
Velika je hrabrost potrebna da bi čovek ostao Srbin kada ga zlikovci po cenu života ubedjuju da su njegovi roditelji i preci bili u zabludi kada su se deklarisali kao Srbi !