Moje sećanje na svetog Avu Justina
Piše: Ljubomir Ranković, đakon
Svako ljudsko biće svoje prve i najmilije uspomene i sećanja veže za rodni dom i nežna roditeljska okrilja, koji ostavljaju najdublje i odlučujuće tragove u njegovoj duši. Mesto i vreme rođenja nisu stvar slobode čovekovog izbora. Oni se javljaju kao dar Promisla. Nezasluženi dar, koji se celim životom zaslužuje i odužuje. Rođen sam u mestu i parohiji, kojoj pripadaju dve najveće srpske svetinje, manastir Ćelije i manastir Lelić. Živeo kao savremenik dva najveća srpska svetitelja – Svetog Vladike Nikolaja i Svetog oca Justina. Gospode, kakav dar!, tavorskim ushićenjem uzvikujem, i skrušenim šapatom celog života zahvaljljujem na tom daru.
Manastir Ćelije i crkva u Leliću, od ranog detinjstva izgledali su mi kao središta sveta i srčike moga bića, koje svaki moj korak prizivaju sebi i sve najlepše i najbolje u meni, svakim trenom podsećaju na sebe. Lelićske svetinje postale su moja životna odrednica i centar, duhovna osovina i vertikala moga bivstvovanja. Iskustvo takvog duhovnog središta u ranom detinjstvu, odredilo je ceo moj život, i tu se do danas ništa nije promenilo. I danas ih osećam u sebi kao svoj izvor i svoje ušće. Ceo zemni hod doživljavam kao mojsijevsko lutanje i stranstvovanje po pustinji i zemlji dalekoj, u iščeku da se konačno vratim i skrasim, gde mi je mesto i odakle je sve moje počelo i poteklo.
Od najranijeg detinjstva moju maštu zaokupljala je bajka o čudnom svecu koji je od nekud došao u naš manastir i u njemu živi kao zatočenik. Ne ide nigde, ne razgovara ni sa kim. Noćima bdi na molitvi, danju piše. Uz časni post ne jede ništa osim nekoliko zrna pšenice i malo vode. Najveći živi mudrac. Ima tri doktorata, drugi su tvrdili da ima pet, a neki naši seljaci kleli su se, da pouzdano znaju da ih ima svih sedam. Ime mu je otac Justin. Sa njim u manastiru žive neke čudne devojke, kaluđerice… Bića slična anđelima… Ne udaju se, ne rađaju decu, a svakim danom ih je sve više i više. Imaju majku. Zove se igumanija Sara.
Kada bih sa grupom mojih seljaka, išao ponekad u grad prašnjavom seoskom džadom, držeći se skuta materina, čim bi ugledali manastir sa Markovca, zastajali bi kao ukopani. Tri puta bi se prekrstili i poklonili. Majka i druge žene su nešto šaputale, a onda bi oči podigle gore, put belih oblaka i plavih daljina, kao da iznad njih vide manastir. A ono dole u hučnoj klisuri Graca, samo je odsjaj, senka, privid. Čvrsto sam poverovao da manastir jedino i može biti gore, iznad oblaka, u plavim daljinama.
Imao sam pet godina, četiri meseca i dvadeset tri dana, kada me majka na Blagovesti, pred polazak u školu 1958. godine, povela u manastir na pričešće. Moja dečja mašta nije me izneverila. Stupivši u hram stupio sam na nebesa. Pred mojim očima oživeo je i umnožio se ikonostas moje domaće crkve. Na istočnom zidu naše trošne seoske kuće čatmare, bile su tri ikone u prostim drvenim ramovima, pred kojima smo se uoči petka i nedelje molili Bogu. U sredini bila je krsna slava sveti Đorđe, desno Sveta Trojica, naša preslava, levo Presveta Bogorodica.
Ulazeći u stari manastirski hram sa majkom, sav u trepetu pred tajnom, zapahnuo nas je nebesni miris tamjana i anđelska pesma monahinja. Prišli smo celivajućoj ikoni. Kada me majka podigla da celivam svetinju, tog trenutka iz oltara izlazio je sedi starac svetla lika. Desno je stajalo jato monahinja i anđelskom pesmom dočekivale njegov izlazak. Ta scena se zauvek urezala u moju detinju dušu. Kao da su oživeli likovi svetaca iz mog doma. Oživeli i izašli iz počađalih ramova. Pojavili se ovde pred nama. Svetli Starac mi je ličio na Boga a monahinje na Bogorodice. Prvo seme reči Božje, malo sićušno, palo je tada prvi put na moju dušu. Ništa nisam razumeo. Ni šta govore, niti šta pevaju. Mene je zanela nebeska scena, zvuk i neodoljiva harizma svetloga Starca. Taj talas me zahvatio, poneo i podigao. Na tom talasu putujem kroz vreme i prostor, živim sve ove godine i decenije moga veka.
Podjednako dirljiva i uzvišena bila je slika mojih komšija seljaka – Ranisava, Velička, Desimira, Prvoslava, Radosava… Suri i koščati likovi ratara, ispijeni od kiše i sunca u borbi za opstanak i goli život, na posnim potpovlenskim brdima, poljima i potesima, gde leto miriše na zimu a pšenica na glad, tajnom svetinje hrama bili su preobraženi u likove sa fresaka svetih ratnika i na mog svetog Đorđa. Sa bledih i ispijenih usana, sa kojih se za plugom, kosom, srpom, svakim pečalnim radom, otkidao i lio čemerni žuč gneva i psovke, sad su šumili umilni molitveni šapati, koje su se ovde u hramu javljali kao eho anđelskog pevanja ćelijskih sestara.
Posle svete službe i pričešća, čekali smo u dugom špaliru od hrama do konaka, da prođe starac i da nas blagoslovi. Naišao je. Sav je bio svetlost. Lice mu se zarilo čudnim sjajem a oči smešile nekim unutrašnjim osmehom nebeske radosti. Za njim su išle monahinje. Belih i svetlih lica uokvirenih crnim maramama. Gorele su i svetlile nebeskom radošću kao buktinje.
Kad naiđe pored mene Starac se zaustavi.
– Kako ti je ime čedo? – saže se i uhvati me ispod pazuha i podiže iznad svoje glave. Visoko…
Ne umedoh ni reč izustiti.
– Zove se Ljubomir, oče – odmuca tiho moja majka.
– Dobro, dobro, sestro, hoću od njega da čujem. Zna on. Nije zaboravio. Kako ti je ime?
– Ljubomir – rekoh glasno.
Strac me poljubi u glavu i polako spusti ispred sebe na zemlju.
– Lepo srpsko ime Ljubomir. Ljubav i Mir neka te prate kroz život… Tebe sinko, sve nas i sve ljude i narode na zemlji – uzviknu živahnim glasom i podiže ruke prema narodu i nebu. Kao u hramu.
Starčeve reči i blagoslove složih u srce. Živim sa njima i od njih, od onda do danas… sa njima ću živeti do poslednjeg svoga daha. One će biti most sudbine moje duše, kad zakorači iz vremena u večnost.
Da li će izdržati korake, obremenjene teretom ljudskog života?
