Моја нада

Епа, господо, да се и ја мало похвалим. Не знам јесте ли чули, постао сам шампион свијета. Да, да, прави правцати шампион.

И то не у пљувању у даљ, него у најважнијој споредној ствари на овом нашем свијету. У фудбалу, или што би наши стари рекли, у лоптању. Постао сам првак свијета, иако нијесам лопту шутнуо још од гимназијских дана. И уз то сам се подмладио, имам тачно двадесет година. Ја сам дио најљепше и најбоље репрезентације иако ме селектор није позвао у њу. Како, питате ме? Па лијепо, једноставно, ја сам репрезентативац по срцу. По срцу које није само моје, већ свакога онога који хоће да буде његово. По највећем срцу које разни хирурзи монструми нијесу могли ни да раскрчме, ни да пресаде.

Ја сам један од оних дивних момака који се дјечачки смију и плачу и који воле да утакмицу играју 120 минута. Воле да се надигравају дуже од осталих, зато и јесу најбољи. Ја сам најбољи друг Вукашина Јовановића који се у сузама крсти и каже: „Хвала ти, Господе!“. Ма шта бих вам више дуљио, ја сам члан велике, највеће екипе која представља, велику, највећу Србију. Да драги моји, па се ви љутили или не, моја екипа је проширила моју земљу више него што је иједна политика могла проширити, и више него што је иједан непријатељ, са својим домаћим слугама, могао разбити и умањити. Јер је десни бек Гајић родом из Вуковара, штопер Бабић из Бања Луке, нападач Мандић (авај!) из Херцег Новог, Шапоњић из Нове Вароши, Живковић из Ниша, Рајковић из Неготина…

Сад ви мени докажите да ови градови нијесу дио исте државе. Моја репрезентација је у 118. минуту поцијепала мрежу највећој фудбалској нацији на свијету, Бразилу. Али је још битније што је Максимовић ко од шале поцијепао све ове мреже и запреке које су нам наметнуте, не би ли заборавили ко смо, и не би ли постали нико. Ма какви, бре, Гарашанини, Милошевићи, Караџићи и остали. Овај Пауновић је за све њих стратег над стратезима. Од њега треба да се чувају државе и државице у региону. Порушио им је концепцију. Таман смо помислили како је завршено са великодржавним пројектима, кад хоћеш, у Бару се слави побједа Србије као да се, не дај Боже, понавља 1918. И знате ли колико ме сад забоље ћошак за конгресе владајућих партија и за њихове медиокритетске госте из Србије, који се радују једино српским неуспјесима, и само се у њима сналазе.

Баш ме брига што немам плату и посао и што никада нећу примати пензију. Посебно ме нешто бриди за овај нови Рајх и његов нови фашизам и нацизам, који су у свијету познати под именом НАТО. И прије су исто овако долазили и доносили нам достигнућа своје културе, а уз пут нас трпали по логорима, и дјецу нам убијали. Њима само могу да одмјерим од шаке до лакте, и да им цитирам Николу Симића из серије „Више од игре“: „Опрем добро!“. Ја имам оно што они немају и што ми више не могу узети. Имам младост која носи наду и благослов. Имам сигурну потврду да ћу негдје у старим данима гледати исте овакве момке, који играју за своју слободну отаџбину. Зато сам најсрећнији човјек на свијету.

Хвала вам момци, што сам то постао.

ПИШЕ: ЈАНКО ЈЕЛИЋ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: