Пише: Вељко Рачић
Колико се год човјек трудио и донекле успијевао да држи главу изван и изнад политике, ипак у за друштво и заједницу свеукупно одсудним догађајима мора стати на страну истине и правде, на страну оних који се боре против канцерогеног зла које нагриза државу, читав систем, пријети да је потпуно уништи.
А последњи је и преломни час заиста, да се догоди једно колективно преумљење, да наше главе донесу важне и исправне, историјске одлуке, прије него ли мишице ствар узму да решавају или, не дај Боже, тешке ријечи директно из уста се спусте на орозе, што, разумије се, нико не би желио.
Слажемо се сви да је овдје након комунизма и социјализма (који је имао да се човјек не гријеши и добрих страна) установљен један погрешно „склепан“ систем вриједности, базиран на транзиционој сналажљивости, шта год она подразумијевала, на традиционалном и вјековима чак раније урођеном таленту за преживљавање у тешким условима, са дрвеним кашикама или без њих, да је чак и немогуће могуће, да је реално што неко има у глави, а не оно што показују папири.
Пуно је ирационалног у нашој свеукупној прошлости и историји. „Нека буде што бити не може“ — чак је и највећи наш пјесник говорио. Деведесетих година се појавио Он, као свој на своме, на својој ђедовини, са свим правима и привилегијама, млад, висок, талентован, лијеп, у шареном џемперу…
Он је без дана радног стажа прије тога постао брзо мјерило свега, мјера за све и свја. Доносио је одлуке брзо и лако, сјекао преко кољена тамо гдје је требало, завриједио чак и надимак Бритва. У времену кризе, мјерило за количину цигарета, нафте, избјеглица, примјер посткомунистичког, нешто модернијег (без бркова) Црногорца који са кишном кабаницом иде на Дубровник, брани Косово и Метохију, поноси се српским поријеклом и црногорском државношћу…
Kумовско—буразерска приватизација
Само, кажу, будала и мртав човјек не мијењају мишљење и то је донекле тачно, међутим такав салто мортале није виђен у новијој политичкој теорији и пракси, као што је код њега. Уз све поменуто нешто ревноснији је био према својој ужој и широј породици, пријатељима, кумовима, ту је био мека срца.
Термин кумовско—буразерска приватизација је управо настао у времену његовог располагања државним ресурсима, до тада непознат у економској пракси. Неспорна харизма са једне стране и поданичко—послушнички менталитет народа којим је владао учврстили су га ту гдје је више од двије ипо деценије. Било је момената кад је могао шта је хтио, а оно „мјерило“ са почетка приче евалуирало је и претворило се у своју супротност, као примјер негативне аутоидентификације. Како је вријеме одмицало, он је постајао све више симбол неправде, корупције, свеколиког неморала, неправде.
Нашао се брзо на почетку у сфери интереса западних сила, врло брзо се „прилагодио“ њиховим стандардима и вриједностима, постао њихов слуга и пуки извршилац, док је насупрот томе био прави диктатор према свом народу, суров, немилосрдан, неко рече господар живота и смрти у Црној Гори.
Кажу да је једном приликом клечао пред америчком државном секретарком, злогласном Медлин Олбрајт, понашао се као неко ко није мушкарац, као слабић, молио… Остало је запамћено да је у вријеме бомбардовања, као члан врховног савјета одбране СРЈ, директно авионом одлетио у сједиште Нато пакта, што се сматрало и данас сматра чином велеиздаје.
Зарад опстанка на власти издао је сваку темељну црногорску вриједност, част, поштење, витештво, остао упамћен по несрећном признању лажне државе Косово, по чину који је интимно посрамио седамдесет посто Црногораца. Дискримисао трећину народа Црне Горе.
Прво молио и кумио браћу Русе да дођу и инвестирају у црногорски туризам, да подигну овдашњи ниво економије, а онда пошто их је искористио, окренуо им леђа и увео санкције?!
Он је уз поменуто издао и бројне своје сараднике и партијске другове, продао и све оно друго што му је било при руци, а што за небо није било свезано и што му није било „бабовина“!
Човјек који се удаљио од обичних људи, који је постао камен спотицања у многим породицама, подијелио браћу, пријатеље, посвађао породице, постао камен о врату овој земљи. Да не гријешим душу, било је ту понешто и добро од њега, али било је давно па се и заборавило, и сад се не бих могао тачно сјетити, али знам да је било…
Кључни је тренутак за одлуку: Ми или Он
Уистину, легитимна је дилема, ако се то тако може назвати, коју је поставила најјача опозициона партија пред грађане ове земље уочи предстојећеих избора, Ми или Он. Кључни је тренутак за одлуку. Дани пред нама траже храброст, истрајност и посвећеност, посебан осјећај родољубља и патриотизма.
Оно у шта скромно вјерујем је да се тај прађедовски нерв задржао ,да га има у новим генерацијама младих људи, да су спремни и да им баста да смогну снаге и моћи, да су непоколебљиви да се изборе за достојанство и част, које никад није фалило у овим горама, иако је често ухваћена на спавању.
А, он, да је други, не би се премишљао часа, повукао би се и пустио нас да проживимо мало у слободи, све му просто било што је чинио. Али други страхови су у питању, иако се последњих година прилично улагало, затворске јединице су ипак још увијек неусловне за елитну гарнитуру политичара, његовог профила и калибра.
До скоро сам био убијеђен да се Свети Василије, слава му и милост кандидовао наспрам њега, не би му ништа могао и да би изгубио, данас пак након свега убијеђен сам да је његов пораз извјестан и то сад и одмах.
То више није ствар стила, политичке префињености, дипломатског шлифа или чега све не, у питању је живоносна матрица опстанка здраве породице, друштва и будућности наше дјеце и ове земље.
Околности су такве да Црна Гора више не може да чека.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
