Močvara ideja i kriva ogledala

Piše: Tajana Poterjahin

Umetnost se rado bavi pojavama koje egzistiraju u sferi ekstrema. Ispitujući krajnje opcije i granična iskustva, nastoji da kaže nešto o istini, koja se veoma često ne nalazi „negde između“ nego u jednoj od dve ključne tačke postojanja i nepostojanja: na vrhuncu dobra ili na vrhuncu zla. U tom smislu, greh, dekadencija, polusvet, oduvek su legimitno interesovanje umetnika, s tim što, naravno, nisu bili podjednako atraktivni u okviru svake epohe ili intelektualne mode.

Ako bismo u ovom trenutku napravili grubi presek tema koje zanimaju domaće kreatore igranog programa koji predstavlja televizijsku ponudu naših operatera, uočili bismo izvesni pomak u odnosu na stanje od pre nekoliko godina, ali reklo bi se da još uvek nema značajnije raznolikosti. Kriminal i društveni talog, klanovi i narko bosovi, antiheroji, slabašne kopije američkih i odnedavno skandinavskih serija još uvek iskaču kao čupavac iz kutije dok stiskate dugme na daljinskom upravljaču. U ovom monotonom sivilu lišenom originalnosti ipak se izdvaja jedan projekat, ali ni po čemu dobrom, više kao najbolji primer.

Serija „Močvara“ koju je kreirao dvojac Oleg Novković i Milena Marković kao da u sebi sažima svu bezidejnost jedne učmale generacije autora prilično nesnađenih u sopstvenom vremenu. Sve tri sezone, u skladu sa samim naslovom, prikazuju ljude sa društvenog dna, loše ljude, zle ljude, baš mnogo zle ljude, porodične perverzije i traume, prostituciju, kriminal, narkomaniju, beznađe. Međutim, sve se to pred nama pojavljuje kao veoma nenamerno veoma smešna karikatura. Ako se prilikom veštog pisanja likovi uzdižu do arhetipova, upravo suprotnim postupkom od njih nastaju sumanute i groteskne karakondžule, veštački proizvodi autorske namere lišeni smislenih motivacija, replika i autentičnih postupaka.

U ovom serijalu kao da je sve postavljeno na scenu samo da nas šokira i ni zbog čega drugog, od monahinje koju sin veša na groblju, majke koja davi devojku koju je maločas njen sin pokušao da siluje, asistenta na fakultetu koji podvodi brucoškinje a onda postaje ugledni advokat: i još bezbroj događaja i likova koji bi trebalo da deluju začudno, morbidno, košmarno, ali loše napisani, prosto prizivaju onaj osećaj koji izaziva neprikriveni kič lišen čak i onog šarma koji poprima kada nije pretenciozan. Prostitutke nose kratke pufnaste bundice, mini- suknje i samodržeće čarape, jer to je ono što prostitutke nose. Policajci su mentalno uništeni, u slobodno vreme piju, ćerke bogataša su zle i razmažene, sve je ogoljeni stereotip bez krvi i života. Sve izgleda otprilike onako kako mali privilegovani đokica zamišlja polusvet. U određenom smislu, serija je i ruganje ljudima sa socijalnog dna, ali bojim se da je i to samo nenamerna posledica trapavog autorskog postupka.

Postoji još jedan ozbiljan problem sa samim tekstom. U prvi mah, pomislite da likovi uporno govore „majka od“, „sin od“, (žena od sultana) zato što je pisac scenarija želeo da nam pokaže kako ti ljudi nisu obrazovani, i govore „narodski“, ali onda su tako počeli da pričaju i lekari, policajci, advokati.

Pomenuti svodnik, u jednom trenutku prijatelju sa kojim je sedeo u restoranu kaže otprilike: „Uzmi nešto slatko za dezert, na mene.“ Malo je verovatno da jedan obrazovan čovek ne bi kazao, recimo: „Poruči i desert, na moj račun.“ Ali, malo je verovatno i da scenario koji je pisao jedan univerzitetski profesor i dobitnik NIN-ove nagrade za književnost može biti tako skandalozno nepismen, ali jeste. Sve vreme.

U njemu, takođe, postoji mnogo replika koje nemaju drugu funkciju osim prosto da budu ružne, ponovo, da nas šokiraju i sablazne, i to im uspeva, ali ne na način koji su autori priželjkivali. „Pizdulja“, „smrdljuša“, gotovo konstantna opsesija Markovićeve fekalijama, kanonada poganih izraza pljušti iz usta različitih likova po nekom nasumičnom osećaju dramaturga, te reči najčešće nisu na pravom mestu, i nisu adekvatne, često su upotrebljene suprotno svom značenju. Likovi se kao po pravilu pominju uvek celim imenom i prezimenom, tako je u jednoj epizodi Srđan Karan spomenut više desetina puta! I tako funkcioniše čitava serija, kao jedna nasumična i nezgrapna gomiletina nečega za šta autori misle da je mračno, bizarno i savremeno jer to bi trebalo da osigura umetnički otisak dela. Pretpostavljam da su istu metu gađali stihovi kojima je počinjala svaka epizoda druge sezone, što je ostavilo samo bljutav utisak o njihovoj banalizaciji i o neukusu.

Međutim, budimo pošteni, recepcija ove serije nije bila ni približno loša kao što bi trebalo shodno njenom kvalitetu. Bacanje prašine u oči publici (za velike pare) još uvek funkcioniše, pa se na različitim forumima i društvenim mrežama često pojavljuje jedan komentar koji glasi: „nije nešto, ali nema ništa bolje, gledaću.“

I stvarno, nema ništa bolje. Od nesrećnog istorijskog falsifikata o Veri Pešić, kojim je RTS pokušao da vrati sjaj komunističkoj ikonografiji, „Radio Mileve“ koja parazitira na čovekovoj potrebi da se u osam uveče nasmeje, makar i lošoj šali, umesto da gleda silovanja i šmrkanje kokaina, preko „Crne svadbe“, prilično amaterskog pokušaja da se od inostranog koncepta napravi nešto „naše“, ko zna koje sezone „Ubica mog tvog i ko zna čijeg oca“…mogli bismo dugo da nabrajamo, ali poenta je prilično jasna. Svaki od ovih serijala ima publiku: to su ljudi koji vole domaći igrani program, uveče gledaju televiziju ili propuštene epizode potraže na internetu, ali nijedan od ovih televizijskih proizvoda nije, zapravo, voljen. I tako se glumci i autori po emisijama hvale tom gledanošću, i uporno snimaju nove i nove sezone, iako smo svi svesni da za tu gledanost mogu da zahvale samo jednoj stvari: nema ništa bolje. Od svakog novog najavljenog projekta očekuje se da bude „to bolje“, iako smo se svi mnogo puta uverili u to da naša „kulturna scena“ ( u stvari estrada presvučena u ruho kulture), premda nema ni naročito lepo lice, ima jedno močvarno naličje, nakaradnu logiku kojom marginalizuje ili afirmiše u skladu sa brojnim kriterijumima, od kojih nijedan nije kriterijum vrednosti.

Zato se odsustvo ideje i već mehanička opsednutost „podzemljem“ predstavljaju kao vrhunac društvenog angažmana i hrabro slikanje „naše stvarnosti“.

Kada su se prošle godine dogodili masovni zločini u beogradskoj školi, i selima Dubona i Orašje, prvi spontani zahtev koji se mogao čuti sa svih strana od ljudi koji pripadaju najrazličitijim društvenim grupama ticao se ukidanja Pinkovih rijaliti programa. Iako su se đavolji advokati trudili da nam dokažu kako televizijsko nasilje ne proizvodi nasilje u realnosti, bojim se da antropološko iskustvo i znanje poseduju teže argumente: mehanizmi reprodukcije nasilja složeni su i inherentni pojedincu i zajednici.

Ipak, stalno prisustvo nasilja podiže stepen otpornosti na nasilje: ono što je zgražavalo ljude pre tridesetak godina mi danas ne smatramo dovoljno šokantnim.

Pošto u močvarnim slikama nemorala i beznađa koje nam televizije plasiraju kao igrani program nema ničeg zaista vrednog, inovativnog ili katarzičnog, ovakvi sadržaji neretko nam bivaju predstavljani kao ogledalo: slika nas i naše stvarnosti. Priznaje se, tu zaista nema ničega vrednog, lepog, smislenog, umetničkog i autentičnog, ali to je realnost, pa je to onda nekakav umetnički realizam, vrednost po sebi. Interesantno je da istu ovu metaforu koristi Željko Mitrović kada opisuje svoje Zadruge, Elite i Farme.

Reklo bi se, dakle, medijski magnat protiv kog se skoro cela Srbija prošle godine digla na noge i naši vrli umetnici koriste isto ogledalo. U stvari, kao da su zajedno izgubljeni u istom košmarnom hodniku morbidnog cirkusa, u kome su sva ogledala kriva. Pa neka se sami ogledaju u njima, ako im se toliko dopada ono što vide.