Сад је душа моја жалосна; и шта кажем Оче, сачувај ме од овог часа, али зато дођох на час овај. (Јован, 12, 27)
Бећир Вуковић
Момир Булатовић, потоњи пут замако је преко Медуна, без сјенке, и најдубље зашао у ђедов зарисник, да се никад више не врати. За једног традиционалисту и националисту таквог кова, другог пута и неима.
Тај младић у бијелом џемперу, на каменим степеницама Народне скупштине, ушао је у политику ријечима:“ Све што треба да урадите, јесте да одете“. Довољно оригинално у свијету револуционарних слика. Сваки почетак је лијеп.
Момиру Булатовићу ни под једним политичким кораком, није се измакло тле под ногама. У политици нема шта да тражи онај који не зна да ће једном изгубити моћ, зато што је свака предодређена да буде изгубљена. Знали смо човјека који је то знао. Сретали га, седели са њим, и баш о томе причали.
Често сам имао утисак да причам са дисидентом. Незамислив је велики политичар, ако у једном тренутку не оде својим путем. Не окрећући се.
Срећни су они који знају за чим теже на овом свијету, зато им свијет сурово и узвраћа. Свијет не воли да идете његовим пречицама, одбија да га лако читате. Мора се проћи и оним Јововским путем. Искушаван до задње стопе, стигао је пред лице божије.
И, гле, на несличан начин, остварио си своје политичке идеје. Коме је идеја лажно начело, доцније од ње прави параван иза којег се крије. Ко идеју и кроз драчу слиједи, изаћи ће на хоризонт. Момир је зарана изашао на ведрину, наспрам неба, и ушао у слух народа.
Народ памти кад су нетакнуте све његове моралне струне. Нажалост, идеологија која је постала идиотија, учинила је народ неовременим, таквим, као да више нема снаге ни у шта да се разочара. Људи из народа попут Момира Булатовића, то су морали знати. Ако ни због чега другог, тога ради, стигла га је туга.
За разлику од идеологија, демократија би смела да има само траг. Међутим, бешчашће је провалило унутра; почела је трговина – куповина политичких грла, обичних зоома. Он је одбио погодбу са тим робљем. Друга страна је купила, и напунила скупштину ко коњушницу. Онда је, Момир Булатовић, затворио политичку свеску.
Момир Булатовић је имао визију да помири Црну Гору. Таман, бијаше кренуо тим путем.
Скоро нећемо срести политичара у овим политичким рушевинама, кроз чије се дјеловање јасно видјело како лучи идеје, и идеологије. Изабрао је Вучји До да једном параболом обухвати све прошле и будуће поноре и поморе. И, заиста, та ријеч засија као антички стих: име ми је црногорско, а презиме српско.
Доћи ће дан, кад ће се у Требињу, шетати улицом Момира Булатовића. На Цетињу, такав дан скоро неће свитати. Али, и Његошу је љепше у Требињу, него на Цетињу.
И, гле, у камен многоцени обучен, стао је на улазу у храм новије југословенске историје. У Вашингтону није се уписао у јерес Запада. Различити бијаху дарови, али Дух исти. Чега ли се све одрекао у корист непријатеља.
Не питајући се да ли је демокатија потпуно политички појам, све је мање оних који се уопште усуђују да говоре против ње. Не каснећи, Момир Булатовић ишао је још даље, прозивајући банкарски фашизам.
И, заиста, имађаше и ту срећу да буде један од побуњеника против светског непоретка. Кад је војна алијанса Запада напала Савезну државу, ставио се на чело њене одбране. Тим чином, испунио је своју политичку судбину.
Заиста, Момире Булатовићу, изневерио си све своје отпаднике. А, нико не имађаше толико отпадника. Колико шушкора с јесени.
Некадашњи друзи, нијесу смјели ни прићи сјени твојој. И онога дана кад оде Богу на истину, и тада, по црногорским пештерима, исти су ловили душе.
Из политике, Момир Булатовић изашао је у Српској кући, понављајући Божију заповијест: „Не, крадимо“. Каквог ли лука, од ријечи – само треба да одете – до маркирања оних који су наслиједили – оне који су отишли.
Момире Булатовићу, страшан је то и величанствен пут, од комунисте, до оног прага – у хладу кучког крстатог храста – кад спустисмо прах твој пред кандило српског јерарха.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bravo !
Изузетан текст
Poslije ovog Bećirovog omaža još mi je bliži i razumljiviji dobri čovjek Momire, koji je bio zalutao u politiku među bitange i tatove, međ polusvijet svakojakog nepismenjakovića!
Hvala ti Bećire, jedan si!
Zaista divan omaž Momiru Bulatoviću. Dirljiv. Vidi se da ga je pisao pjesnik. Bravo!!!