Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије служио је данас са свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске Свету архи јерејску Литургију у Доњем Острогу, а потом и помен блаженопочившем Митрополиту Данилу (Дајковићу) на његовом гробу.
Након помена уприличена је промоција књиге „Драги мој мучениче“ – документи из збирке „Ловћенска капела“ Митрополита Данила (Дајковића), о којој је говорио професор Веселин Матовић.
На крају Свете Литургије Митрополит Јоаникије се сабранима обратио бесједом.
Владика је у бесједи поучио да се данас прославља црквена Нова година, дан када треба да заблагодаримо Господу на свим добрима која нам је дао, те скренуо пажњу на то да данашњи човјек не умије да буде благодаран и да заблагодари.
”Данас људи живе стално се нешто жалећи, стално помињући како им други сметају, како их други угрожавају, али ријетко кад да благодаре: да благодаре Богу, да благодаре добрим људима, пријатељима. И то је велики проблем – што данас човјек не зна да благодари. А када благодари, онда заборавља на оно што не ваља, истиче оно што је добро, умножава добро. Када се човјек стално везује за добро, добро ће му и бити. Добро ће се настанити у души његовој”, рекао је Митрополит.
Митрополит је подсјетио на то да је прошло тридесет двије године од како се упокојио Митрополит Данило (Дајковић) и казао да је он сачувао огањ вјере православне у Црној Гори, које се касније, по његовој пророчкој ријечи и распламсао.
”Одслужићемо помен за покој његове блажене душе и заблагодарити му на томе што је чувао Цркву Божију и што се жртвовао храбро, јуначки, витешки у то вријеме, да очува свету православну вјеру и огањ божански, о коме је и сам говорио кад је дошао у Црну Гору, јер је дуго био одсутан, па каже: ’Нашао сам огањ вјере православне сачуван као под пепелом. Моје је да тај огањ сачувам, па ће дати Бог – то је пророчка ријеч – да се он убрзо и распламса и разбукти, да обасја све својом свјетлошћу.‘ И било је то, нарочито у новије вријеме, али и он је у томе учествовао, нарочито зато што је заиста тај огањ вјере православне и светиње чувао.”
Владика је додао да је у борби за очување Ловћенске капеле Митрополит Данило изашао као морални побједник.
”Ех, сад ће неко рећи: али није успио да сачува Ловћенску капелу. Међутим, водио је велику борбу. Иако није успио да сачува капелу и може неко је рећи да је ту био поражен – он је изашао као велики морални побједник. Он је побиједио силом добрих разлога. Све оне који су јуришали на капелу и сву злу мисао против Црне Горе и против вјере православне, прозрео је на вријеме, упозорио, говорио, дизао свој глас. Није му било лако, био је осуђиван, на судовима му нијесу могли ништа, али су ме се спремали, шиштали и вриштали против њега и тражили од Јосипа Броза да се он смијени.”
Препоручивши за читање ново Светигорино издање „Драги мој мучениче“ – документи из збирке „Ловћенска капела“ Митрополита Данила (Дајковића), у којој се, како је казао, могу сагледати његове муке и витешка борба, Митрополит је нагласио да он није посустао и да се држао Његоша, Његошевог аманета и Косовског завјета до краја.
”У том погледу он има велике заслуге. И да вам кажем, у вријеме Литија, ми смо се тада понајвише сјећали његових заслуга и то нас је кријепило. Када је он могао у то вријеме комунистичко дићи свој глас против безакоња, против зла које се спрема, а што нијесмо могли и ми, са толико народа, омладине? Када је све процвјетало у Црној Гори заслугом блаженопочившега Митрополита Амфилохија, али и великом заслугом његовог претходника Митрополита Данила, који је сачувао тај духовни огањ, па је мудри Амфилохије, који је знао ту ватру распалити, а и сам је носио огањ божански у души својој, огањ Духа Светога, распалио, разбуктао, распламсао и покренуо Црну Гору да се отресе од безбожништва, од брозоморе, да се ослободи.”
Митрополит је на крају Свете Литургије орденом Митрополије црногорско-приморске – Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца првог степена одликовао господина Бранислава Брана Пајовића из Подгорице, за хришћанску љубав и добра дјела која чини у славу Божију, а нарочито за помоћ у обнови храмова Пјешивачке парохије.
Потом је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије са свештенством одслужио помен на гробу блаженопочившег Митрополита Данила (Дајковића), чији земни остаци почивају у малој пећини поред Цркве Свете Тројице, а затим је одржана и промоција књиге ”Драги мој мучениче” – документи из збирке ”Ловћенска капела” Митрополита Данила (Дајковића), о којој је говорио професор Веселин Матовић, који је, по ријечима Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија и највише труда и љубави уложио да ова књига угледа свјетлост дана.
”Нека је вјечни помен Митрополиту Данилу (Дајковићу), трагичном јунаку ловћенске драме, која се, нажалост, још није завршила, а и не знамо када ће. Када кажем трагични јунак ловћенске драме, управо мислим на оне античке јунаке и на ону Аристотелову дефиницију трагичног јунака, изузетне личности која се бори за највише вриједности, и у тој борби против себе има неминовну силу, и он на крају и зна да ту силу сам не може савладати, али у оно што вјерује и зна да то не може пропасти. Борећи се против неминовне силе, Митрополит Данило није, као што је рече Митрополит, успио да одбрани капелу, али није изгубио битку”, бесједио је професор Матовић.
Наводећи значајна дјела написана о Ловћенској капели и њеном рушењу, он је казао да је у свим тим дјелима ипак веома мало тога забиљежено о борби Митрополита Данила.
”У свој тој литератури некако је заобиђен владика Данило, иако је управо он био главна личност и у центру свега тога, иако се све око њега окретало, иако су све те стријеле мржње тадашње власти и њених послушника, прије свега, биле према њему уперене. Па чак и то што су писали ти умни људи у том времену, бунећи се и доказујући да је тај чин рушења капеле једно од највећих зала које се може учинити једном народу и у једном времену, и то је на неки начин све њему приписивано и сматрано некаквом његовом завјером. Али он је, знајући своју велику одговорност пред Богом и пред људима и пред будућношћу, веома пажљиво архивирао све то што се писало широм бивше Југославије, па и шире, а писало се готово свакога дана, и највише се писало против њега. Све је он то пажљиво скупљао и архивирао, и тако направио једну велику збирку докумената.”
Он је казао да се у тој обимној архиви Митрополита Данила (Дајковића) поред његових текстова који су објављени, углавном у Православљу, налазе и бројни необјављени, јер тадашње режимске новине нису хтјеле да их штампају, те и записници разговора Митрополита Данила са тадашњим властима.
”Он је, мученик, тражио, молио, одлазио код тих властодржаца. Они су га примали, али су га примали не да му нешто помогну и да прихвате оно што им он каже, него просто су га саслушавали и пресуђивали, уцјењивали, пријетили му. Пријетили су му најтежим пријетњама. Не само њему лично, него се крила и она тешка пријетња која ће се касније појавити деведесетих година и касније пријетња о црквеном расколу, о стварању некакве нове цркве у Црној Гори, као што већ и знате шта се од тога десило и шта је произишло.”
Професор Матовић је нагласио да су текстови Митрополита Данила врло јасни, прецизни, аргументовани и да се против њих разумски није могло полемисати, али да је његова борба била борба у времена које је било такво да је ишло против сваког разума, аргумента и логике.
”Однос према њему је био заправо веома циничан. Када су срушили капелу, онда му је тадашњи предсједник општине Цетиње послао једно заиста цинично, врхунац цинизма, писмо, каже, позива га, иначе до тада нико са њим није хтио било како да комуницира, да га обавијести о чему се ради и слично, а сад му је послао писмо у којем каже: ’Можеш доћи да освешташ чин преношење моштију Његошевих у ту крипту маузолеја, па на крају можеш освештати и сам маузолеј‘. То га је дубоко повриједило. Али он је и на то одговорио достојанствено.”
Колико је Митрополит Данило носио у срцу Његоша и капелу, каже професор Матовић, види се у његовим писмима. У једном од њих каже: „Вијест да се руши капела теже ми је пала него кад сам чуо за синовљеву смрт”.
”Забиљежено је и да је, када је видио да је капела срушена, ридао као Јеремија. Све то је сачувано у његовој архиви и данас представља једну читанку о том времену”, закључио је професор Веселин Матовић, изражавајући наду да ће једног дана доћи до обнове Ловћенске капеле.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
