• Поглед

Митрополит Амфилохије: Нека би нам Господ подарио смирења цариниковог и духа покајања

4 године ‎ ИН4С

Митрополит Амфилохије

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Николаја Мирликијског на Пелевом Бријегу, 4. фебруара 2007. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Ово је друга припремна недјеља за Велики пост, за Васкршњи пост. Прошла недјеља је била посвећена митару и царинику, дакле оној причи Христовој о двојици људи. Једноме који се хвалио својим врлинама, својим дјелима, својим испуњавањем закона Мојсијевог и који је с презрењем гледао свога сабрата, дошавши у исти храм јерусалимски, говорећи: ,,Хвала Ти Боже што нијесам као овај цариник поред мене.” А други који је био свјестан своје огреховљености и својих преступа, али који је био испуњен смирења и који је ударао себи у груди и говорио, у покајање, молећи Бога да му опрости његове гријехе, вољне и невољне. Та прва недјеља је први камен грађевине нашег духовнох узрастања и нашега живота, а тај темељац је управо познање себе самога и свога несавршенства. Знање да ништа не знамо, као што је говорио древни хеленски филозоф, и да нам се много хоће памети. Знање свога несавршенства, своје огреховљености, то је онај камен темељац којим почињу савршенства. Она света љествица човјековог духовног и моралног усавршавања, ријечима: ,,Блажени сиромашни духом, блажени они који су скромни, који су смјерни. Блажени они који познају себе и своје несавршенство, јер је таквих царство небеско.“

А друга недјеља је наставак те свете љествице, тог светог узрастања и усавршавања духовног и моралног и свеукупног човјековог усавршавања. Данас се сјећамо оне приче Христове о разметноме сину. О разблудноме сину, који је био млађи син свога оца и који је тражио од њега да му да његово имање, као што смо чули у Јеванђељу. И тај син је добио своје имање, отишао и потрошио све што је имао, потрошио и своју душу, свој ум и свој разум. И све то што му је дао отац његов је потрошио. И на крају, потрошивши све то, нашао се у друштву свиња, жељан да се нахрани оних рошчића, како каже у Јеванђељу, којим су се храниле свиње. Али прошавши то трагично искуство, то своје отуђење од свога оца, од његовога дома, од себе самога, прошавши то и дошавши до дубине свога отуђења моралнога и духовнога, смогао је снаге да се сјети дома свога оца и свога оца. ,,У дому мога оца има толико слугу. Нијесам више достојан да се назове, његовим сином. Па ћу отићи код њега и завапићу: Примиме као једног од последњих својих слугу.“

Испуњен тога духа покајања и тога себепознања и познања свога пада и свога отпада, вратио се и био примљен у очево наручје и дат му је прстен златни, симбол поновног усиновљења његовог и симбол љубави његовога оца који га је примио. Јер тај отац, у овој причи, је у право небески Отац, Бог Отац који Својом љубављу и свјетлошћу обасјава и грешне и праведне, који чека покајање Своје дјеце, повратак оних који се отуђе од Њега као свога Творца, који се отуђе од Његове воље, од Његовог закона, од Његових заповјести. Који лутају по њивама глади и који, у свом безумљу, поистовјете се са бесловесном стоком, по поимању живота и понашању у своме животу. Али који познају свој пад и своју немоћ и који завапе као овај блудни син, вративши се своме оцу, завапи: ,,Прими ме као једног од твојих слугу.“ И Бог Отац, неизрецивом Својом љубављу, прима свакога који Га тражи и који са духом смирења и покајања се враћа у Његово наручје. И једна и друга јеванђељска прича, и једна и друга припремна недјеља за Велики пост, нам потврђују неколико великих истина.

На првом мјесту, потврђују да човјек по природи није савршено биће. Човјек јесте створен по слици Божијој. Слика, то су они дарови човјекови, тјелесни и духовни, који собом свједоче о Творцу који је створио човјека. А она прилика, подобије на старом словенском језику, није оно што је дато него што је задато човјеку. Оно што му је дато није савршено, али му је задат задатак за добијање савршенства. По ријечима Откривења Божијег: ,,Будите савршени као што је савршен Отац ваш који је на небесима.“ Мјера савршенства људскога није оно што људи јесу по својој природи, као што су тврдили, а и данас тврде многи педагози. Нити је оно што човјек јесте, него што је задато човјеку, а задат му је задатак велики и величанствен. Безмјерна је мјера на коју је Бог позвао човјека. Нема границе људском усавршавању. Јер као што је Бог бесконачан, тако је и човјек призван да задобије Божију бесконачност, као што је Бог бесмртан, тако је и човјек задобио дар од Бога да задобија бесмртни живот. Као што Бог савршени ум, савршена љубав, савршена доброта, тако је и човјек призван да се испуни тога савршенога ума, савршене доброте и савршене божанске љубави. И као што је Бог савршени, вјечни и непролазни живот, тако је и човјек призван да стекне тај вјечни и непролазни живот.

Ово што човјек има у себи, што задобије својим рођењем од оца и мајке, то је само квасац за оно на шта је човјек призван. Квасац је предуслов, могућност, али није крај и савршенство. Тај квасац је призван да узраста. Зато се и царство небеско, у Јеванђељу, назива и упоређује са женом која сипа квасац, у копању, брашна у тијесто, да би то тијесто израсло и да би се претворило у прави хљеб. Тако је и људско природа, тако и човјечанство, тако је и свијет у коме живимо добио божански квасац. Божанском руком замјешен је овај свијет и људска природа и сипан је божански квасац, да би помогао човјечанству, свијету и читавој творевини да узраста у безмјерну мјеру савршенства Божијег. Познати себе као несавршено биће, и то не само као несавршено, него и као огреховљено биће, залутало биће, помрачено биће – то је основно знање које здрави, истински, нормални човјек треба да стекне, да би могао да изграђује свој живот и своју будућност, и као појединац и као друштво и човјечанство. То нам указује и данашње и данашње Свето јеванђеље о блудноме сину, то нам указује и блаженство које је са њим везано, као што нам на то указује оно прво блаженство за оног покајника, оног цариника.

Друго блаженство гласи: ,,Блажени они који плачу, јер ће се утјешити.“ Не ради се ту о оном нашем уобичајеном, емоционалном, биолошком плачу, него се ради у право о оном дубљем, о дубљој тузи за Богом, тузи за савршенством, за вјечним достојанством, тузи заснованој на осјећању несавршенства и огреховљености човјекове. Ради се о човјековој пробуђености за истински, духовни и прави живот. И зато је Господ, на тој љествици усавршавања, поставио, након оне прве смирености као темеља хришћанске филозофије и хришћанског живота, поставио је ову другу степеницу, степеницу покајања. ,,Покајте се, јер се приближило царство небеско!“ То је прва ријеч коју је Господ изговорио када је започео Своју богочовјечанску мисију. Покајање као промјена ума, као што то и значи јелинска ријеч, записана у Светом јеванђељу, која гласи метанија, што значи ,,промјена ума“. Дакле, покајања као спремност на непрекидно мјењање свога живота.

Нема безумнијих људи од оних који мисле да су постигли пуноћу живота, пуноћу знања, пуноћу осјећања, пуноћу себепознања, познања свијета, познања Творца и познања свога живота. Само полуумни људи се задовољавају дипломама земаљским и докторатима земаљским и наукама земаљским. Истински, прави људи никада нијесу задовољни оним што су постигли. Никада се не осврћу на оно што су урадили, јер као што каже Јеванђеље, орач који ори земљу и окреће се да види колико су му дубоке бразде, никада неће орати на прави начин земљу коју треба да узоре и која се налази испред њега. То осјећање непрекидне потребе усавршавања је осјећање које је карактеристично за све свете Божије људе, за пророке, за апостоле, за светитеље, за све свете Божије.

Имао сам прилике да сретнем једнога дивнога духовника, Руса у Паризу, старца Никандра, који је осамдесет година провео у манастиру као подвижник, као молитвеник, као покајник, трудећи се у усавршавању своме. Дошао је из неке далеке руске губерније, у вријеме Октобарске револуције, у Србију. Ту је био до 1948. године у манастиру Хопову, у манастиру у Земуну и у другим манастирима. Па је онда поново био протјеран, заједно са монахињама, сестрама из Београда и остатак живота провео у манастиру Фуркеу, код Париза у Пролемону, који и данас постоји. Кад сам га видио било му је деведесет и пет година. Трајала је служба седам сати без прекида, како Руси могу Богу да се моле. И он је, старац од деведест и пет година, стајао, ниједног тренутка није сио у току службу, био је у непрекидној молитви. И кад смо завршили, ишли смо за трпезу љубави коју је припремила игуманија, мати Теодора. Ту је био и Митрополит заграничне Руске цркве, блаженог спомена Филарет, пита мати игуманија: ,,Гдје је отац Никандр?“

А он каже: ,,Никад он ни не долази, нема времена да заједно са нама руча. Ми му понесемо у његову келију и мало презалогаји и настави да се Богу моли.“

,,Зар није намолио седам сати?“

,,Не, он има своје правило.“

,,Могу ли ја да одем код њега?“

,,Можеш.“

И одем и нађем малу келију, његову кућицу у којој је он живио. Тражим благослов од њега и питам: ,,Оче Никандре, зар се нијеси уморио? Ја сам млад, па сам се уморио.“

,,Е, мој оче Амфилохије. Провео сам осамдесет година у манастиру, као дијете од петнаест година сам отишао, још у Сибиру. И трудио сам се, колико ми је Бог дао, да удовољим Господу, да живим по Његовим заповјестима. Међутим, кад бих сад могао испочетка да живим свој живот, много би ја то боље урадио и знао бих више како треба да радим. Па пошто ми је остало мало времена, не знам колико ми је времена Бог оставио, немам времена да губим, него морам последње дане свога живота да искористим, не би ли угодио Господу, не би ли се покајао и испунио вољу Божију.“

Поживио је старац Никандр још неколико година, до деведесет и седме, и увјерен сам да је до последњег даха свога вапио Господу и живио у духу покајања. И овај плач о коме говори Свето јеванђеље било је основно својство његово. Та жеђ за савршенством Божијим. То незадовољство собом. Оно на шта је Бог призвао човјека кад га је створио, та безмјерна мјера човјековог усавршавања. То су истински, прави људи и за њих нема пензија, они не знају шта то значи бити пензионер. То су људи који непрекидно стреме Господу и који знају праву мјеру свога достојанства. То је оно на шта нас призива Бог, на шта нас призива наша природа, ради чега имамо тај квасац ума, разума, воље и осјећања и свих сила којим нас је Бог обогатио и обдарио. То је оно за шта живимо овдје на земљи и то је оно на шта нас упућује Црква Божија, преко блаженстава, преко тих светих степеница пењања према царству Божијем, на шта нас спрема Црква Светим постом, те духовне припреме сусрета са живим Богом, сусрета са Христом васкрслим.

Свети апостол Тимотеј, један од седамдесеторице апостола, кога данас прослављамо, био је испуњен тога огња и духа покајања, смирења и љубави према Христу. И онај мученик Анастасије, кога такође данас прослављамо, и oн је био испуњен тога огња духовнога, па су зато обојица живот свој жртвовали. Последњи остатак свога бића за Христа Господа. Тај дух је био и у нашим прецима који су градили овај свети храм. То је дух Светог оца Николаја и оно што га је надахњивало и што га је учинило светитељем Божијим. И то је оно на шта и нас призива у ово свето мјесто у коме се налазимо.

Нека би нам Господ подарио смирења цариниковог и духа покајања, да би могли да познамо царство небеско и да би нас Господ прибројао међу свете угоднике своје. И нека и наши нови хришћани, Радислав и Станка, тим Духом и тим путем живе. Данас помлађени овим светим знамењем, Светога крштења, Светога Миропомазања, запечаћени Духом Светим од данас. Да им живот буде сав у Духу Божијем, у духу Цркве Божије, у духу Јеванђеља, да би Господ и њих прибрао међу изабранике Своје, као што их је већ изабрао преко Свете тајне крштења и да би задобили царство Оца, и Сина и Духа Светога, заједно са свима нама и свима светима, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: