Код нас све почиње са Косовом и враћа се на Косово, јер је Косово носилац чојства и достојанства Српскога народа, без обзира географски у каквом је оно положају и под чијом ће влашћу бити, а ми се надамо да ће поново бити под нашом кад се обнови чојство код Срба. Овдје је јако битно да се вјерност Косовском завету очува и да нас она обнови, казао је митрополит црногорско приморски Амфилохије, гостујући на телевизији „Храм“.
Он је напоменуо да су „за сво страдање народа на Косову од времена Другог свјетског рата до данас, као и за ову ситуацију у којој се данас са Косовом налазимо највише криви комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом“.
„Комунисти су након Другог свјетског рата забранили повратак 150.000 прогнаних Срба са Косова и Метохије, и тада је добар део Албанаца из Албаније досељен на Косово.
Онда када се Броз окренуо према Западу, окренуо се против Стаљина, и хтио је Албанију да привуче себи да би је одвојио од Совјетског савеза. А онда су комунисти донијели оне законе 1974. са којима је Космет добио својства републике, не формално али буквално јесте“, подсјетио је владика и истакао:
„Сво насиље које је извршено на Косову од 1981. године срамота је часног шиптарског народа. Али, они су, подржани од Међународне заједнице, успјели да постигну то што су постигли.
То што се догађа сада, то је плод свега онога што се догађало од Другог свјетског рата на овамо, али не толико од Шиптара него од наших комуниста. Наши су срушили прву Цркву у Ђаковици. Све ово што нам се сада догађа је плод онога што су комунисти сијали. Наши комунисти, комунистичка партија и титоизам су родитељи овога стања који се данас на Косову догађа“.
Црква о Косову не говори другачије него свих ових вјекова
„Црква је свој став према Косову посвједочила свих ових 620 година после Косовске битке. Тај став је и данас исти. Црква данас не говори ништа другачије него свих ових вјекова.
И сад замислите ви ове данашње Црногорце, потомке Краља Николе, да се они одрекну Косова и да кажу да Пећка Патријаршија, ћивоти Патријараха пећких, ћивот Светога Краља припадају некоме другом а не Србима.
„Ено доле на Косову се опет обнавља живот, обновљена је Богословија која је такође била срушена. Да смо слушали у оно време неке од тих дешперандуса који су схватили да је последња историјска реч ово што се догодило последњих 20 година – не би обнављали Богословију у Призрену. А сада је тамо изашла већ пета генерација ђака, обновљена зграда лепша је него што је икада била благодарећи Цркви нашој на Косову и епископу Теодосију“, казао је владика и истакао:
„Све то потврђује да онај који зна шта је Црква, зна да је она витална сила која је опстала и одржала биће и душу народа али и нашу државност у најтежим временима турскога ропства и Првог свјетског рата, па онда и Другог свјетског рата.
„Није ово прва сеоба Срба са Косова, било је преко 20 великих сеоба. Она сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем можда је била и већа од ове садашње сеобе па тада нико није довео под знак питања да тај простор припада бићу српскога народа, са свим поштовањем према том шиптарском народу који се тамо доселио баш после тих наших сеоба, или се потурчио. Али прихватити то стање које је силом и подршком међународних фактора створено и прихватити га као нормално стање па на њему градити будућност, поготово са стране Србије и српскога народа – ја то не могу да схватим.
Нити могу да схватим овај дух потпуног очајања како је све пропало. То могу само људи који немају историјског осјећања за оно што јесте овај народ од времена Светога Саве, Светог Симеона Мироточивог и који не могу да схвате нашу државност“.
За Његоша Косовска гробнница била живоносни гроб
Митрополит је подсјетио и на ријечи Петра II Ловћенског „који је у оно најтеже време, када нико није ни сањао да може доћи до ослобођење Косова, поручио књазу Александру у Србији „Ти у Призрен за Краља ја у Пећ за Патријара“ и записао знамените речи „Наде нема више ни у кога до у Бога и у своје руке“.
„Надање (не безнађе) се наше закопало на Косову у једну гробницу. Он је осјећао да је та Косовска гробница живоносни гроб. То је Христова гробница, то су Христови Храмови, то су светиње, то су света гробља која су тамо без обзира ко је сада биолошки већина или мањина. То је Бог дао нашем народу онда када је народима делио место живљења и њихово место доношења плодова. Ко има право да се одрекне Косовског завјета?“, запитао се Митрополит Амфилохије и додао да је Његош ово схватио у вријеме када никакве наде за ослобођење Косова није било, поручивши да је ово што сада живимо и проживљавамо златно време у односу на то тада.
„Како данас људи могу, поготову у Србији и у име Србије и српског народа да тако очајнички прихвате ту неку ‘реалност’ како је они називају, зато што су то ријешили неки Блер, Клинтон, Солана и не знам ко све не?
Па шта све они нису рјешавали у своје вријеме па је пропало. Колико је само тих моћних сила пропало, ево узмите само нпр. Аустроугарску. Није остао камен на камену од те Аустроугарске, благодарећи управо тој малој Србији“ рекао је митрополит.
Извор: НСПМ, ТВ Храм
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Срби знају за чојство и јунаштво.Увјек су знали.Има примјера који нам руше углед али врло мало.Већина од 90%су примјери чојства.
A procitaj i ovo ,mada ne prilici ovoj tami pa mi oprostite.
U leto 1992. na lokalitetu Crni vrh između Teslića i Tešnja mudžahedini su na svirep način, odsecanjem glave, lišili života trojicu srpskih mladića, Blagoje Blagojević, Nenad Petković i Branislav Đurić zalutali su na neprijateljsku teritoriju, raznoseći konjskom zapregom hranu vojnicima VRS na položajima. To je bilo kobno za njih, iako nisu učestvovali u borbama.
Mudžahedini su zarobljenicima odrubili glave, a onda je jedan od njih pozirao sa glavom vojnika Blagojevića. Glave su potom odnesene u lokalnu policijsku stanicu kao poklon načelniku Šemsudinu Mehmedoviću. On je danas poslanik u parlamentu BiH, a protiv njega je zajedno sa još sedam osoba vođena istraga povodom ovog slučaja.
Odsečene srpske glave iz baze u selu jablanica doneo je mudžahedin po imenu Zeid, koji je prtenu vreću uneo u zgradu policije bacivši je na sto dežurnog policajca. On je ishitreno upitao „Šta ste to donijeli, braćo?“, na šta je Zeid odgovorio: „što je načelnik tražio, mi smo uradili. Donijeli smo, brate tri vlaške glave njemu na poklon“
– Mehmedović je na to odgovorio „Da ste, bogd`o odsekli i hiljadu drugih“ – ispričao je u stravičnom iskazu jedan od svedoka na suđenju za ovaj zločin. Mudžahedini su odsečene glave srpskih vojnika ritualno pokazivali na tešanjskoj kuli, pred zgradom MUP i pred kapijom svog logora u Jablanici.
Evo i ovo
Austrijski potpukovnik August Šmit poginuo je u bici za Adu Ciganliju 1914. godine. Posle strahovitog otpora, srpske jedinice su odbile neprijatelja i posahranjivale vojnike i oficire s obe strane uz vojne počasti.
U džepu potpukovnika Augusta Šmita našli su neotvoreno pismo koje mu je poslala ćerka iz Beča. Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, odlučili su da napišu pismo mladoj Austrijanki.
Evo teksta po sećanju Petra A. Kunovčića:
„Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu.
U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan.
Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.“
„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja.
Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja. Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja“, navodi se u pismu ćerke poginulog oficira.
Ovo je još jedan dokaz da su Srbi oduvek držali lekcije iz časti, a nama za ponos je što smo potomci tih junaka i velikih ljudi.
Znaju oni koji treba da znaju.Evo ti nesto o tebi mrskim Srbima,citaj i divi se.
„U trenucima dok je nemački narod polako počinjao da saznaje za užase koji su nacisti počinili nad porobljenim narodima u njihove ime, otac Grisendorf je izrekao sledeće besmrtne reči:
“Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su oni odneli. Ali ovde, među nama, ima jedan narod koju je izvojevao jednu drugu i mnogo lepšu pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj otadžbini.
Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je, inače, predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo to da smo činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na žive kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ‘Ko se ne osveti, taj se ne posveti!’.
I mi smo se, zaista, plašili, osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo jasno tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenje i razaranje naših domova.
Međutim, kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su – milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili!
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila „Srbija!“
Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete tako voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.”
Kasnije, na mestu na kojem su sahranjeni podignut je spomenik na kome piše: “Putniče, kad staneš kraj kostiju ovi’, na kolena klekni, glavu dole povi! Ovde leži Srbin, širom sveta hvaljen, u tuđinu dognan, zatvoren i spaljen.“
Čojstvo kod Srba!?
Zna li ko šta je to?
Свако од нас нека се носи са оним што му ,,служи на част“.
Св. Филарет московски је говорио: ,,Љуби своје личне непријатеље, непријатеље рода презири, непријатеље Отачаства сатири“.
Кад будемо знали ко су непријатељи, а ко су наши, шта смо то МИ – пре свега, шта чини то МИ, можда нам се малко и разбистри.
Достојан наш преосвећени владико.На многаја љета.
КОСаче, косачи тзв козаци..стара античка наша ратничка традциија…